- Autonomija - https://www.autonomija.info -

BRANKICA JANKOVIĆ: A da počnemo da se slušamo?

Svake godine u ovo vreme kada se osvrnem na godinu za nama, zapitam se koliko smo uspeli u proteklih 365 dana da postanemo tolerantniji, da se oslobodimo stereotipa i suočimo sa predrasudama, koliko smo poštovali tuđa prava i na kraju koliko smo bili ljudi. Nažalost nedovoljno!

Znam da živimo u turbulentnom vremenu, da su problemi na svakom polju zaista veliki, što svakako nije nikakav naš ekskluzivitet, ali to nije niti sme biti alibi. Nije da nismo činili ništa, ali nismo uradili dovoljno, a morali smo i mogli više.

Pitam se kako smo došli do toga da svakodnevno imamo medijski prostor preplavljen pričama o surovom vršnjačkom, nasilju nad ženama ali i svakom drugom? Šta se to tačno desilo pa smo počeli da smatramo da je normalno da jedni druge vređamo, da uglas govorimo, da vičemo, pretimo, da se ne poštujemo?

I nije to nešto što se desilo preko noći i samo u protekloj godini. Zar nije bilo logično da moderni trendovi, digitalno doba, doba interneta u virtualnom prostoru brišu sve granice i služe za razvoj, unapređenje i toleranciju? Bilo je logično, ali se desilo suprotno i sve to dovelo je do povećanja diskriminacije, isključivanja, podela i nerazumevanja.

Na društvenim mrežama i u virtuelnom prostoru a potom i u tradicionalnim medijima mnogi su jedni drugima crtali mete, pretili, vređali i stvarali atmosferu straha, a među najugroženijima su novinari. Političari, ali i ostali akteri u javnom prostoru, nisu štedeli najružnije reči u ličnim diskvalifikacijama, omalovažavanjima, vređanjima, pretnjama.

Od mizoginije do govora mržnje, imali smo ceo arsenal verbalnog oružja iz koga se pucalo bez ikakvih ograničenja. Reč fašizam čuli smo toliko puta da je počela da gubi smisao, a podsetiću da je fašizam izazvao neke od najgorih strahota koje je je čovečanstvo preživelo, kao i da se njegove žrtve broje na milione.

Termin „dijalog“ koristili smo više nego ikad, a nikada se manje međusobno nismo slušali. Dijalog je bio samo sredstvo za postizanje privida, lažna želja za stvarnom komunikacijom ali lišena svojih suštinskih obeležja. Da bi razgovori doveli do cilja, neophodno je činiti kompromise, za šta je premalo spremnih. Dijalog u našem društvu zapravo je mnogo češće monolog pojedinaca okupljenih na jednom mestu, koji samo čekaju da ispričaju svoje. Niko nikog ne sluša! Problem u svemu tome je što jedno društvo ne može biti napredno bez međusobnog uvažavanja stavova i mišljenja. Onda, kada uspemo da čujemo jedni druge, kada to što čujemo ne dočekujemo neprijateljski, sa odbijanjem, nerazumevanjem i indignacijom, već iz te različitosti naučimo da širimo vidike, tada možemo reći da smo savladali važnu lekciju tolerancije. Za početak, mogli bi da se prisetimo reči našeg velikog pisca Borislava Pekića:

„Umetnost konverzacije, umetnost dijaloga, premda retorička po definiciji, upravo je suprotna retorici. Retorika ubeđuje, dijalog saznaje“ dijalog na dobro izabranoj temi od opšteg interesa, koji učesnici posmatraju iz različitih uglova, ne služi da bi na njoj neko dokazao svoje pravo i svoju istinu, već upravo obrnuto, da bi ona bila načeta tuđim istinama, prestajući biti apsolutna i postala dublja dobar dijalog ne propisuje istine, već ih traži, ne proklamuje istine, već ih ispituje.

Dobar argument se u njemu ne prima kao uvreda, već kao pomoć raščišćavanju vlastitih pojmova u dobrom dijalogu uvek je važnije šta ćete čuti nego šta kazati dobar razgovor nije kao bilijar u kome se kugle sudaraju, da bi neoštećene otišle u svoje rupe i tako vam donele poene.

On više liči na vežbu u mačevanju, u kome fingirani udarci donose iskustvo, odnosno saznanje, ne rizikujući povrede dobar sagovornik uvek misli najpre na vas, pa onda na sebe. Svojim argumentima on inspiriše vaš um na nove perspektive, da vaše istine dobiju nove puteve sagovornik se može i odreći svoje istine jer je upravo u tom odricanju snaga spoznaje i intelektualnog poštenja.

U ostvarivanju ljudskih prava dijalog, tolerancija, razumevanje DA, ali ćutanje na negativne pojave NE. Nemamo pravo da ćutimo i zatvaramo oči pred takvim stvarima. Nemamo pravo da se ušuškamo u zonu komfora i gledamo „svoja posla“. Nemamo pravo da ne uložimo trud, svako prema svojim mogućnostima i reagujemo kada je reakcija neophodna. Bez namere da delim bilo kakve moralne pouke, niti da držim pridike i nekog vaspitavam i učim pristojnost, u ime institucije reagovala sam uvek, pa i po cenu zlonamernih kritika. Bavljenje zaštitom prava na ravnopravnost zahteva i nezavisnost i nepristrasnost i posvećenost.

Ljudska prava su univerzalna vrednost svakog društva, ali jednom osvojena ne znači i zauvek, naprotiv! U krhkim demokratijama, a sve ih je više, borba za ravnopravnost, ljudska prava i vladavinu prava zahteva upornost, veliki rad i veru da očuvamo ono što je pre samo 75 godina osvojeno uz mnogo izgubljenih života. Nema predaje!

Autorka je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti

(Danas, Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!