BRANISLAVA OPRANOVIĆ: Sloba je to bolje radio

Od jogurt-revolucije do aflatoksin-fijaska

Priredio: Branislava Opranović
13. apr 2013

Pogrešna procena sopstvene snage i političkog uticaja na građane Vojvodine Vučića, Dačića, Vulina i ostalih radikalno socijalističkih julovaca, kao i brojnosti antivojvođanskih “patriota”, te loše osmišljen cirkus sa neukim konferansijeom (“Pozdravljamo naše bunjevačke Mađare“) i tankim, mlakim i beznačajnim govornicima – učinili su da planirana repriza “jogurt revolucije”, četvrt veka posle, u glavnom gradu Vojvodine doživi fijasko.

Ljubitelji važnih datuma nisu dakle 12. april ove godine upisali u svoje istorijske čitanke. Neće se priključiti istorijskim trenucima zapamćenim na ovaj dan: bivši albanski kralj Leka I vratio se u zemlju posle 58 godina izgnanstva, nemačke fašističke trupe ušle u Beograd, krstaši osvojili Carigrad, počeo je američki građanski rat… Ovaj datum, Tomislav, naprednjak, ex radikal, Nikolić, predsednik Srbije, promašio je za dva dana, te je „na dan osnivanja NDH“ govorio u Ujedinjenim nacijama braneći svoje saborce!

Bilo je, ipak, proteklog petka u Novom Sadu, tokom manifestacije “Stop razbijanju Srbije”, a protiv “vojvođanskog separatizma” – sličnosti, ali mnogo više razlika u odnosu na 6. oktobar 1988. godine, kada se dvodnevno “dogodio narod“ i kada se desila čuvena „antibirokratska revolucija“ koja je dovela do rušenja vojvođanskih vlasti. Tada je pogažen Ustav SFRJ, kojim je bila garantovana vojvođanska autonomija.

Još onda je bilo jasno, a i do danas to traje – da si kad voliš Kosovo – patriota, a kada voliš Vojvodinu – separatista! April 12. je, shodno aktuelnoj političkoj realnosti, pokazao da je lakše “braniti” Vojvodinu, nego zadržati Kosovo, ili makar njegov severni deo, u okviru Srbije.

Nekad i sad

Na oktobarskom mitingu okupilo se prvog dana oko 60, da bi naredni dan na ulice, u Bačkoj Palanci započeti bunt, doveo u Novi Sad čak 200 hiljada ljudi.

Ovog puta Bačka Palanka je malo popustila, nekadašnji pešaci stigli su u desetak traktora, bez suvozača, i parkirali se usred centra Novog Sada. Saobraćajna policija je izjavila da nemaju nalog da ih sklone iako veoma revnosno kažnjavaju pešake koji telefoniraju na pešaškim prelazima, a pauk odnosi pogrešno parkirane automobile, za šta im nalog ne nedostaje. Iako policija procenjuje da je Novi Sad u petak preplavilo 30.000 onih koji su, isprovocirani Deklaracijom za odbranu vojvođanskih, Ustavom Srbije zagarantovanih prava, došli da čuvaju ničim narušavano jedinstvo zemlje – Novosađani s iskustvom u prebrojavanju mitingaša tvrde da ih je moglo biti oko 6.000.

miting odozgo fotka sa twittera

Različite procene: Od 5.000 do 30.000

Tvrdnja se potkrepljuje sledećom računicom: Bulevar Mihajla Pupina, na koji gleda zgrada Banovine, ispred koje je organizovan miting, širok je oko 30 metara. Od restorana “Gondola” do raskrsnice kod Ulice Modene ima oko100 metara. 30 puta 100 = 3.000 metara kvadratnih. Na kvadrat mogu da se sabiju 4 osobe u letnjoj garderobi. U najboljem slučaju, to čini 12.000 ljudi. Pošto nisu bili zbijeni, procena je da ih je bilo oko 6.000, plus minus 100. Za one koji više veruju fotografijama i svojim očima, nego brojkama, pa makar one bile i policijske (a svako tvrdi da je baš njemu bilo najteže zbog te gužve, pa tako i policajci) može se grubo proceniti da se više ljudi skupi kada neka pank-grupa svira u Novom Sadu za Dan Evrope negoli na ovom “patriotskim” skupu.

Kako je, pored ljudi, neprikosnoveni simbol nekadašnje revolucije bio jogurt, valja objasniti zašto ovog puta nije bilo belog kiselkastog mlečnog proizvoda na ulicama. Novosađani tvrde da je za to kriva Novosadska mlekara, koja više ne postoji! Ostao je samo aflatoksin.

Pogledaj dom svoj, anđele!

U oktobru 1988. iz desetina hiljada grla prolamala se pesma “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala”, dok je iz objektivnih razloga ovo pre dva dana izostalo, kao i entuzijazam masovnog pevanja. Na “reprizi” je muzika “Riblje čorbe” puštana preko razglasa. Demonstrantima, međutim, kao da se repertoar nešto baš i nije svideo – slušalo se, ćutke, bez pevanja: “Neću da budem član mafije” i „Pogledaj dom svoj, anđele“. Bora Čorba samokritički nije lično došao. A ni željena i u krugovima ministarskim obožavana Ana Bekuta. Grupa studenata, koji su se dan ranije predstavili kao “studenti novosadskog univerziteta”, njih oko 200 (bez akademaca Filozofskog fakulteta, koji su se istog dana ogradili od uličnog nadmetanja sa potkupljivim kolegama), stižući pred zgradu Vlade Vojvodine, otpevali su samo prvu strofu himne Srbije “Bože pravde”. Univerzitet u Novom Sadu ima 44.447 studenata (na prvom stepenu studija), a himna ima još strofa.

Neko se setio da sopstvenu prošlost opere – cvećem. Rukovodstvo ex-radikala je zatražilo da se na miting dođe sa buketima lala za učesnike njihovog zborovanja. Jedan od retkih prisutnih Novosađana setio se da ih priupita da li je to isto ono cveće koje su pre 20 godina bacali na tenkove koji su se kretali ka Vukovaru. Na kraju, sparušeni buketi su završili na okolnim klupama.

Zvučni efekti, osim muzike s razglasa, bili su povereni bubnjevima, toliko puta već viđenim na ulicama gradova Srbije za vreme uličnih protesta, ali mnogo nekvalitetnije izvedbe i nižih decibela, kao i vuvuzelama, koje su deljene besplatno. Muzički dekor bio je upotpunjen jednom tezgom ispred Apoteke “Bulevar”, na kojoj su po 400 dinara prodavane šajkače sa kokardom, a za 200 dinara zastave Srbije. Obezbeđenje organizatora skupa pokušalo je da prodavca suvenira ukloni s ulice (valjda zbog toga što na tezgi nije bilo i vojvođanskih zastava i simbola, a okupljeni mitingaši su žarko želeli da ih se smatra “pravim Vojvođanima”) i pored njegove molbe da ostane još koje vreme, jer mu je, do tada, prodaja išla vrlo slabo.

Na hiljade transparenata dva duga dana i jednu noć držali su u ruci nekadašnji Slobini mitingaši. Natpisi na tablama, za razliku od ovih današnjih, bili su ispisani različitim rukopisom, različite veličine i boje slova, bili su tvrdi, radnički, čak lucidni na momente: “Podla dela, podli ljudi, u narodu svest se budi”, “Slobo, slobodo”, “Kertes je naš glas”, Tito, to smo svi mi”, “Ovo, Tito, nisi zaslužio”,“I radnička klasa voli ananas”, “Dole foteljaši” (uz transparent je bila prava, poderana fotelja),“Dole Krunić, živeli Raca i Braca”, “Ne trebuje carstvo neljudima”, “Poljoprivrednik se nije predao”, “Ne dirajte nam parole, ostaće nam štap”…

Ovi, današnji borci protiv ustavnih prava Pokrajine, a “Vojvođani”, kako su se predstavili i sa bine i iz mase, pak, ili nisu imali vremena za ispisivanje transparenata, ili su im odbrana Kosova i Vojvodine i istovremeno pisanje parola – preveliki zalogaji. “Stop separatizmu Bojana Pajtića”, “Dole Vojvodina” – bile su najčešće parole uz zastave Srbije. Vulinovi fanovi bli su, činilo se, najnemaštovitiji, najviše u žurbi ili najlenji. Oni su, iz Titela, Vrbasa i Zrenjanina, nosili table na kojima je, uz sliku omiljenog lika Mirjane Marković, pisalo jednostavno i jednobrazno – “Za Vulina”. Jednu takvu tablu nosio je jedan čovek crne rase, za koga smo saznali da je poreklom iz Nigerije!

Nije NATO nego biznismen!

Na užase ratnog vremena, iako mu je – sva je prilika – namera bila mirnodopsko-svečarska, podsetio je tog neistorijskog 12. aprila i jedan nametljivi novosadski biznismen, koji je u 17,40 avionom u niskom letu počeo da se obrušava iznad glava ljudi okupljenih na platou ispred Banovine i okoline. Avion, koji je bio obojen u boje zastave Srbije i imao na donjem delu, ispod repa, crvenu zvezdu, ispuštao je gust dim za sobom. Buka aviona je bila šokantna i strašna… Niko više nije slušao iovako pred masom nevične i netalentovane govornike s bine, svi su zaprepašćeno gledali u nebo ne znajući šta se dešava, mnogi u strahu, kako su govorili, od ponovnog NATO bombardovanja uvlačili su glavu u ramena i tražili zaklon… Jedna starija žena vikala je da nas tim crnim dimom opet truju agresori… Kako za avion nije bio prikačen nikakav transparent, niti je pilot ispuštao letke, ostalo je nepoznato da li taj avion i njegov vlasnik mogu da se dovedu u vezu sa performansom kada je na sličan način davana podrška izboru Tomislava Nikolića za predsednika Srbije.

Naoružani milicionari, malobrojni, ali raspoređeni posvuda na potezu od Futoške pijace do dunavskog keja, na zvuk nepoznatog i nenajavljenog aviona u niskom letu, nervozno su se osvrtali i komešali… nisu upozoreni na opasnost iz vazduha! Osim ovog iznenađenja, policija nije imala nepredviđenih situacija i nekog posebnog posla. Skup je prošao bez intervencije. Za razliku od oktobra 1988. godine.

Kordoni milicije, pod punom opremom, sa štitovima i šlemovima, tog istorijskog oktobra, stajali su raspoređeni ispred okupljenog sveta ispred Izvršnog veća Vojvodine. Iako gusto zbijeni, isprepletanih ruku do lakata, ne bi li tako pokušali da zaustave masu koja je nagrnula na staklena vrata Banovine, milicionari su satima odolevali snazi demonstranata koja se u talasima na njih uspešno izlivala. Besni i razjareni što ih milicija ne pušta da nasrnu na zgradu Banovine, mitingaši su motkama transparenata zamahivali po glavama milicionara. Oni bez motki na brzinu su ispijali ostatak rakije iz flaša i istim, a praznim, gađali miliciju. Arsenal “oružja” je dopunjen metalnim novcem, koji je kao oblutci po vodi, horizontalno fijukao i u glave pogađao čuvara reda. Masa je miliciju i odrede specijalaca gađala i parčadima betona, daskama, hlebom, jabukama, praznim baterijama, čak i jednom patikom… Okrvavljenih glava milicioneri su unošeni u zgradu Izvršnog veća gde su bile ekipe Hitne pomoći. Mediji, iako u jednom dnevnom listu pod naslovom “Izdržali i narod i milicija”, izvestili su da su lekari ukazali pomoć četrnaestorici milicionara, od kojih su sedmorica završila u bolnici. Kada je, u blizini glave potpisnika ovih redova, a izveštača sa ulice tokom čuvenih oktobarskih događaja, proleteo metak, koji je završio u staklu vrata Banovine, masa koja je probila na nekim mestima kordon i nagrnula na stepenište Izvršnog veća, počela se povlačiti. Svi su spasavali glavu na ramenu.

Jogurt

Antibirokratska revolucija: „Narod je pobedio, Priština je sledeća!“

Umesto Slobodana Miloševića – koji tog istorijskog oktobarskog datuma, baš kao i lideri partija SNS-SPS-DSS, organizatora mitinga 12. aprila, nije došao u glavni grad Vojvodine da podrži svoju pastvu – pred okupljene je tada stao Zoran Sokolović i poručio:

“ Ovo je danas bio odlučan početak raskršća sa dosadašnjom politikom i praksom koja je mogla imati posledice i za stabilnost u Pokrajini, SR Srbiji i Jugoslaviji. Na te pogubne posledice na Kosovo ukazivalo se na ovom veličanstvenom skupu u Novom Sadu gde su komunisti progovorili komunistički, radnici radnički, omladina omladinski. Dosta sa tom politikom, dosta sa tom praksom. Sa ovog skupa odzvanja zahtev da niko ne sme da dira u bratstvo i jedinstvo…”

Njegov govor praćen je skandiranjem: “Narod je pobedio, Priština je sledeća”.

Tog oktobra mislilo se i priželjkivalo da “Priština bude sledeća”, a danas, pak, nakon neuspelog skupa u Novom Sadu, dok naprednjaci ex radikali tvrde da sa glavnim gradom Vojvodine još nisu završili, te da će od sutra sakupljati potpise podrške svojim idejama (valjda nadajući se da će im olovka biti uspešnija od propalog svenarodnog zbora), neki političari tvrde da je “Beograd sledeći”!

(Autonomija)

Foto naslovna: www.studiokamasi.com

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga