BRANIMIR BRKLJAČ: I ja sam bio! (REPRINT)

Tekst iz Nezavisnog, 18. novembra 1994, pismo sa Balaševićevog koncerta u Ljubljani

21. feb 2021

Kada su, negde na polovini koncerta, devojke jednog od najboljih ljubljanskih horova sa svećama u rukama počele da izlaze na scenu dupke pune i već dobro „popaljene“ male dvorane “Tivoli“, a Đole zapevao prve stihove pesme „Da rata ne bude“, shvatio sam da nijedan novinski izveštaj, niti jedan televizijski snimak, nijedan VHS, CD ili kaseta neće moći verno da prenesu šta se stvarno dogodilo na ovom koncertu. Sledio je „Čovek sa mesecom u oku“ i potom dugi nemi aplauz. Emocije su se mogle rukama dohvatiti.

Već prva stvar, „Dolazim, da te opet zaprosim…“, najavila je potpuno nesvakidašnji događaj. I ta pesma, i sve koje su sledile, iako sam ih čuo ne znam ni sam koliko puta, pa čak i Đoletova „žvaka“, zvučali su nekako drugačije nego inače. Ne pretendujem da „tumačim“ Đoletove pesme, već samo na to da su za mene neke njegove pesme, još dok ih je pevao, dobijale neke nove boje i nijanse koje pre nisam primećivao. Kao kad se promeni svetlo pod kojim gledate neku sliku, pa vam se čini da se i slika promenila. Inače, mislim da Đole i ne pravi koncerte već izložbe. Zato ljudi, valjda, i hodočaste svake Nove godine u Sava centar ili SPENS, bez obzira da li Đole ima novih pesama ili ne.

Zašto onda baš ja, koji čak ni novinar nisam, uopšte ispisujem ove redove? Zato da javim prijateljima: I JA SAM BIO! Znam da većina u to nije i sumnjala, al’ ja ipak da javim. Koncerti se ne mogu prepričavati, ovaj pogotovo ne! Ali probajte da zamislite koncert koji traje tri i po sata, na kome masa stoji ispred bine podignutih ruku, a cela dvorana peva svaki stih od prve do poslednje pesme (upaljene šibice i upaljači za svaku baladu se podrazumevaju), devojke na ramenima mladića, majice, košulje i šalove koji padaju na binu, redare koji, s vremena na vreme, najpopaljenije fanove izvlače iz prvih redova, bukete cveća od kojih se na kraju Dujin klavir na sceni skoro i ne vidi, transparent „Mi smo sa stanice u Puli“ i stihove „u Virovitici ne postoje pritisci“, zaljubljene parove sa voleću te – do kraja – života pogledima, Đoleta koji u jednom trenutku leži potrbuške na binu da bi zagrlio jednu obožavateljku, a u drugom skida majicu i baca je u publiku i na kraju sa plišanim petlom i sa „neko to od gore vidi sve“ odlazi sa bine.

I ako sve to zamislite, ni blizu ne možete da shvatite kakav je to koncert bio.

Branimir Brkljač, Ljubljana – Novi Sad

(Tekst je objavljen u broju 95 vojvođanskog građanskog lista „Nezavisni“, od 18. novembra 1994. godine)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Sinodovanje
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga