BORIS VARGA: Vojvodina kao lakmus za otkrivanje nacionalizma

Čanak je oličenje svega što građanska Vojvodina i autonomaštvo nisu i ne bi trebalo da budu

04. mar 2019

Kad se bolje razmisli – veoma je dobro što je Sergej Trifunović na protestu u Novom Sadu po ko zna koji put javno izneo lažne dileme oko „vojvođanskog separatizma“. Naivno, nakaradno i plitko, upravo onako kako o tome nacionalisti pričaju za kafanskim stolom, a tabloidi merkantilno rasprodaju u tiražima.

Jer konačno ta optužba nije stigla od sadašnjih ili bivših srpskih radikala, već od „saveznika“. Od nekog ko zajedno nastupa na demonstracijama „#1 od 5 miliona“ protiv autoritarne vlasti Aleksandra Vučića i od koga se očekuje da brani građanske principe u Srbiji, a to bi trebao da bude upravo Pokret slobodnih građana, koga odnedavno istaknuti glumac i predstavlja.

I dobro je što je vulgaran i nezreo Trifunovićev govor ponovo ogolio izmišljeno „vojvođansko pitanje“, na kome ne samo da su svi nacionalisti (posebno srpski i mađarski) uvek ubirali lake i jeftine političke poene, već su se i postpetooktobarske koalicije od njega lukavo krile.

Lakmus za otkrivanje nacionalizma

Ako je neko stvorio vojvođanski separatizam, onda su to bili svi oni koji su od njega želeli da profitiraju: miloševićevi socijalisti, koštuničini konzervativci, vučićevi neoradikali i sadašnja desnica, prerušena u kvazigrađanske pokrete kao deo protesta „#1 od 5 miliona“.

Pitanje vojvođanskog separatizma je u stvari oduvek bilo najbolji lakmus za otkrivanje nacionalizma, posebno onog u svojim redovima.

Postpetooktobarske vlasti nisu se izborile ni za jednu jaku društvenu instituciju ili javnu ustanovu koja bi trajno vodila računa o interesima i potrebama Vojvodine

Demokratska stranka u svoje strukture ima utkane jake nacionalističke niti, što je bilo posebno vidljivo kada im je nakon „petog oktobra“ bilo potrebno deset godina kako bi obnovili veoma kilavu vojvođansku autonomiju. I to se dogodilo skoro pred njihov odlazak sa vlasti na republičkom nivou, a predsednik Boris Tadić u decembru 2009. nije čak ni prisustvovao usvajanju Statuta Vojvodine, iako se taj dan nalazio nedaleko od Novog Sada.

Da su se demokrate pravdale da Statut nije „separatistički akt“ i plašile se kako će se obnova autonomije Vojvodine, ni blizu onoj iz 1974, odraziti na njihov rejting u pokrajini i republici, svedoči i to da se nisu izborili ni za jednu jaku društvenu instituciju ili javnu ustanovu koja bi trajno vodila računa o regionalnim interesima i potrebama Vojvodine. Najbolji primer je Vojvođanska akademija nauka i umetnosti (VANU), od koje je od samog početka napravljena mimikrija nekad ozbiljne ustanove, koju su demokrate pustile niz vodu, a Ustavni sud i naprednjaci 2012/13. godine kao primer dolazećim generacijama izbacili na obalu da umire u najtežim mukama.

Ustavni separatizam

Pomenuti u govoru Sergeja Trifunovića na skupu Lider socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak je svakom srpskom nacionalisti eklatantan primer vojvođanskog autonomaštva i separatizma.

Upravo je taj varljivi stereotip ujedno i udica. Bez obzira na odlične kadrove koje Liga u svojim redovima okuplja, upravo je Čanak oličenje svega onog što građanska Vojvodina i autonomaštvo nisu i ne bi trebali da budu: nesmenjivi despotski lider, sa izlizanom retorikom s početka devedesetih i skandaloznog „rijaliti“ ponašanja.

Autonomaštvo je danas urbana i elitna ideja uglavnom obrazovanih i progresivnih građanskih slojeva u više gradova Vojvodine, koji razumeju prednosti lokalnog razvoja u samoorganizaciji. Upravo su to oni kojima je etnička, verska, rasna i druga pripadnost isključivo stvar privatnosti i kućne intime, što bi po svakom demokratskom ustavu tako i trebalo da bude. I to je sve ono što bi jedna moderna evropska država (pa i Srbija) trebala da jeste. Danas je autonomaštvo izvan svakog etničkog konteksta; to nije nacionalni već kulturni i regionalni identitet, stoga ne predstavlja nikakvu teritorijalnu ili bezbednosnu pretnju.

Čanak oličenje svega onog što građanska Vojvodina i autonomaštvo nisu i ne bi trebali da budu: nesmenjivi despotski lider, sa izlizanom retorikom s početka devedesetih i skandaloznog „rijaliti“ ponašanja

Autonomaštvo danas uopšte nije masovna pojava i svojom nepopularnošću pročišćeno je od svih onih raznih populističkih lumpen parola, koje bi neki možda rado videli i na ovim protestima, poput: „Di su naši novci?“, „Vojvodina nije krava muzara!“ ili prepoznatljiva šovinistička – „Vojvodina Vojvođanima!“. I ne prozivaju se „dođoši“ (jer – „svi smo mi dođoši“). Niti će bilo koja stranka koja bude zastupala takve ideje i one o otcepljenju imati u Vojvodini široku političku podršku.

Vojvođanski identitet u potrazi za autonomijom je utopija, priča o nekad razvijenijem regionu bivše nam zajedničke države. On je zaštitna parasola ne samo od agresivne centralizacije Srbije, već i od rasta nacionalizma u celom regionu. Danas je to marginalna ideja izraženog antifašizma i „Jugoslavije u malom“, a tom fenomenu u Vojvodini dodatno je doprineo i Ustav Srbije iz 2006. godine.

Ako je neko legalno napravio rascep i separaciju između srpskog naroda i „svih građana Srbije koji u njoj žive“ onda je to upravo aktuelni Ustav, koji inače u pokrajini na referendumu nije prihvaćen.

Zato je svako prozivanje za vojvođanski secesionizam samo način identifikovanja proklamovanih ili prikrivenih nacionalista od kojih građanski pokreti i levocentrističke političke opcije neće imati puno koristi. Pravdanje Vojvođana i strah od osuda samo je u tom slučaju nepotrebni defetizam. Trifunovićev govor u Novom Sadu je istovremeno i dobar povod da se u Srbiji i Vojvodini (ali i u regionu) konačno iscrta jake crvene linije između dva koncepta – humanističkog građanskog, sekularnog ustavnog i antifašističkog nasleđa s jedne i nacionalizma, autokratije i istorijskog revizionizma s druge strane.

(Autonomija; foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Erotika
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga