BORIS VARGA: Protestovati ili ne, i sa kim

Građanski pokreti da pariraju opozicionim vojnicima

07. feb 2020

Vest da udruženje „1 od 5 miliona“ izlazi na izbore i formalno je sahranila sumnjive istoimene građanske proteste. Time je okončana još jedna epizoda demonstracija koje su se u Srbiji rekordno održale – čak 14 meseci.

I kao da je svima laknulo: pre svega Vučiću jer su ti protesti bili (u vrhuncu masovnosti) njegova lična opsesija, pa Savezu za Srbiju (SzS) koji je radio sve da taj protest pretvori na svoj politički, sve do demonstranata od kojih su mnogi dolazili na građanski protest protiv naprednjačke vlasti a stideli se sumnjive platforme SzS-a i njihovog ministra za desni performans Boška Obradovića. Šta dalje sa protestima? Sa kim i kako? – mnogi se pitaju.

Kontinuitet demonstracija

Nikako ne treba očajavati. Baš kao što je rečeno – to je bila „epizoda“ jednog isprekidanog talasa protesta koji je u Srbiji počeo nakon dolaska Aleksandra Vučića na premijersko mesto.

Prvo je u aprilu 2015. pokret „Ne da(vi)mo Beograd“ protestovao protiv otuđene arhitekture na vodi, a na njega se godinu dana kasnije tematski nadovezao protest protiv nasilnog rušenja u Savamali.

U Novom Sadu je nakon profesionalne seče u Radio-televiziji Vojvodine u maju 2016. buknuo izuzetno glasan lokalni protest „Podrži RTV“, koji je prevazišao svoje ciljeve i postao faktički otpor režimu.

Pritisci na predsedničkim izborima 2017. isprovocirali su proteste pod nazivom „Protiv diktature“ i bili su među masovnijim od svrgavanja Slobodna Miloševića.

Protest „1 od 5 miliona“ biće najduži, najmasovniji i najdisperzivniji, pokrivajući desetine gradova i mesta, a počeće takođe zbog nasilja pod sloganom „Stop krvavim košuljama“.

Savremena istorija demokratije i protesta u Srbiji od 1991. ukazuje na to da je uzaludno žaliti za bilo kojim pojedinačnim protestom, a koji je možda izneverio nečije nade. Praksa 90-tih uči da su svake demonstacije imale svoju misiju, učinak u kratkoročnom cilju i na kraju doprinele svojoj konačnoj meti – padu diktature. Tako će i ovaj rascepkani protestni talas, koji je u Srbiji počeo 2015, trajati sve do odlaska sa vlasti ili pada naprednjaka.

Protesti ne smeju prestati

Opozicija okupljena oko SzS-a temeljno je iz protesta „1 od 5 miliona“ izbacivala nezavisne, građanske i levičarske komponente kako bi na megdanu ostali samo oni i Vučić. Upravo je to iskustvo protesta „1 od 5 miliona“ pokazalo koliko je opasno demonstracije prepustiti isključivo političkim stankama.

Nakon bojkota izbora, da bi SzS ostao vidljiv ostaje mu jedino – ulica. I ranije SzS nije želeo nikakve eksperimente ili iskorake izvan sigurnog nacionalističkog konteksta na kom planiraju da ruše Vučića, posebno na izdaji Kosova…

Imaju li onda alternativu oni koji neće da protestuju za „Bojkot“? Svakako da imaju, jer je i kampanja „Bojkot“ jedna vremenski oročena etapa. Ostaju lokalizovani tematski protesti koji su životno daleko važniji i okrenuti potrebama građanina XXI veka. Poslednji takvi bili su kvartni protesti Inicijative „Sačuvajmo naš parkić“ u Beogradu na Banovom brdu, koji su dobili nacionalnu pažnju jer se radi o opštem problemu gubljenja javnih i zelenih površina. Protesti protiv gušenja TV N1 deo su tradicije protesta za slobodu medija koji u Srbiji nikad ne smeju prestati…

U potrazi za novim imenima

Najefektivniji protesti u Srbiji sa svetskom slavom bili su oni protiv malih hidroelektrana, posebno u Toplom Dolu. Svi ti protesti uglavnom samo bljesnu i nemaju konzistentnost, odnosno među njima ne postoji povezanost i nemaju zajednički cilj. A svim tim problemima glavni uzrok je – iskorumpirana, oligarhijska i autokratska vlast.

I to nije idealizam, početkom februara u Hrvatskoj više hiljada građana protestovalo je u centru Zagreba pod sloganom „Dosta je!“ protiv gradonačelnika Milana Bandića, pa samim tim i protiv vlasti. Zagrepčani protestuju protiv nestajanja javnog prostora, odnosno izgradnje „zagrebačkog Menhetna“ (hrvatska verzija „Beograda na vodi“), kao i zbog problema sa otpadom i neprijatnim mirisima. Ekološke teme su najbolji primer i smernice za društveno-političko delovanje levog flanga u Srbiji.

Uostalom i „Petooktobarska revolucija“ napravljena je po modelima prethodno isprobanim u Slovačkoj na Mečijaru i u Hrvatskoj na Tuđmanu. Svakako da će i u krajnjoj etapi ove borbe protiv personalizovanog režima sa velikom podrškom birača, kakav je naprednjački, biti neophodno totalno povezivanje svih protestnih aktera na sceni. To potajno znaju i priželjkuju sve opo-strane: i ona koja drži monopol kao „jedina najjača opozicija“, i manje opozicione stranke koje na razne načine šuruju sa režimom.

Zato je važno da se umreže manji građanski pokreti i inicijative, koji će parirati partijskim opozicionim vojnicima. Takvi protesti su i šansa da se na sceni pojave nove političke figure, a da ne budu kao Beli Preletačević ili ukrajinski komedijaš Volodimir Zelenski. U suprotnom, uloge u postnaprednjačkoj vlasti među čelnicima SzS-a već su unapred podeljene. Nije teško zamisliti na kojim bi budućim funkcijama želeli da budu Vuk Jeremić, Zoran Lutovac, Boško Obradović ili Dragan Đilas.

(Autonomija)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Ispirač
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga