BORIS VARGA: Medijska strategija za manjinsku autokratiju

Zašto državi Srbiji nije u interesu da ima slobodne manjinske medije?

04. juna 2019

U godišnjem Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije na putu u EU za 2019. godinu među ostalom se navodi da Srbija nije ostvarila napredak u slobodi izražavanja. U izveštaju piše da je Radna grupa sastavljena od predstavnika medijskih asocijacija i državnih funkcionera dostavila Vladi Srbije Nacrt Medijske strategije u decembru 2018. i da je proces konsultacija do sada bio transparentan i inkluzivan

Ono što Evropskoj komisiji nije poznato jesu izmene Nacrta Medijske strategije koje je Vlada Srbije svojeručno napravila i time dovela u pitanje višemesečni rad medijskih eksperata u Radnoj grupi koja je pripremila ovaj akt. Medijska koalicija novinarskih i medijskih udruženja odmah je reagovala da su joj apsolutno neprihvatljive izmene Nacrta Strategije razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji i način na koji su one uključene u radni dokument. Iz prvobitnog teksta, koji je utvrdila Vlada Srbije, izbačeni su ključni predlozi Radne grupe koji se odnose na smanjenje uticaja na uređivačku politiku javnih medijskih servisa, kao i medija čiji su osnivači nacionalni saveti nacionalnih manjina. Novinarska i medijska udruženja ukazuju takođe da se u aktuelnom Izveštaju Evropske komisije upravo apostrofiraju ona kritička pitanja koja su i njihovi eksperti kroz rad u Radnoj grupi istakli kao ključna, a upravo je te odredbe Vlada Srbije izbacila iz Strategije.

U susret politici

U Nacrtu Medijske strategije Vlada je u velikoj meri osakatila deo posvećen unapređenju javnog informisanja na jezicima nacionalnih zajednica. Vlada je to uradila kako bi izašla u susret ne struci, već politici, odnosno nacionalnim savetima nacionalnih manjina, pre svega Mađarskom nacionalnom savetu, koji je blizak vladajućem Savezu vojvođanskih Mađara i koji trenutno predsedava Koordinacijom tih manjinskih kulturnih samouprava u Srbiji. Predstavnici nacionalnih saveta su na Koordinaciji ocenili da predložene mere za unapređenje objektivnosti i sadržaja u tim medijima čak „umanjuju nivo stečenih prava nacionalnih manjina“.

Šta su nacionalni saveti tražili da se izbaci? Kritike na Nacrt Medijske strategije koje su uputili nacionalni saveti nacionalnih manjina preko Koordinacije – dokaz je da oni nemaju iskrenu želju za profesionalnim i objektivnim informisanjem na manjinskim jezicima, već samo nameru da kontrolišu medije na svom maternjem jeziku i kadrovsku politiku izdanja kojima su osnivači. Nacionalni saveti ignorišu osnovnu činjenicu da ne može biti stečeno, pa ni umanjeno pravo koje ograničava opšta ljudska prava, kao što je pravo na slobodu govora.

Boris Varga: U Nacrtu Medijske strategije Vlada je u velikoj meri osakatila deo posvećen unapređenju javnog informisanja na jezicima nacionalnih zajednica. Vlada je to uradila kako bi izašla u susret ne struci, već politici (foto: MCV)

Za nacionalne savete u tekstu Nacrta Medijske strategije kritiku je izazvao predlog da se glavni i odgovorni urednici medija čiji su oni osnivači neće moći smenjivati niti imenovati bez saglasnosti zaposlenih u redakciji. Zašto se neko ko je organ izabran političkim putem protivi inicijativi da se glavni i odgovorni urednici medija biraju uz saglasnost okruženja u kojem rade? Pa zato da ih imenuju i smenjuju oni sami, odnosno upravni odbori za koje dve trećine članova predlažu upravo nacionalni saveti (trećinu kolektiv). Znači, ako urednik ne radi po našem diktatu – mi ga menjamo. Tako je bilo, prisetimo se, u slučaju smene odgovornog urednika „Mađar Soa” Čabe Presburgera 2011. godine. Presburger je smenjen bučno u javnosti, čime je poslata jasna poruka o bacanju na kolena ne samo nezavisnog informisanja na mađarskom jeziku, već i informisanja drugih manjinskih medija i to bez ikakvih posledica. Zaista, zašto da na mesto glavnog odgovornog urednika bude izabran neko ko je stručnjak kad je bolje imati poslušnog i „svog čoveka“.

Drugo što je smetalo nacionalnim savetima je takozvani tripartitni sistem imenovanja upravnih organa u tim skoro manjinskim medijskim javnim servisima, odnosno pravilo da u upravnim odborima podjednaki broj predstavnika imaju nacionalni saveti, redakcije i nevladin sektor. Zašto bi nacionalni saveti bili protiv takvog pluralizovanog tripartitnog sistema? Pa zato jer oni u tom slučaju gube punu kontrolu nad tim medijima. Ako podjednako izbalansirano budu zastupljeni članovi upravnog odbora iz kulturne samouprave, kolektiva i istaknutih pojedinaca šire zajednice postoji više šansi da takvo rukovodstvo bude nezavisno, a programi i planovi medijskih sadržaja prilagođeni građanima a ne potrebama dnevne politike ili manjinskih nacionalnih lidera. Uobičajno je pravilo da šest (od devet, tri imenuje kolektiv) članova upravnog odbora imenuju nacionalni saveti koji imaju apsolutnu dominaciju i mogu donositi odluke preglasavanjem i postavljanjem „svojih ljudi“.

Treće – uspostavljanje mehanizma zaštite uređivačke politike od uticaja osnivača ne odgovara opet nacionalnim savetima, jer bi trebalo da garantuje nezavisnu uređivačku politiku. Kome smeta takav sporazum? Manjinskim komesarima koji neće moći slobodno da marširaju po redakcijama medija kojima su oni osnivači i novinarima da „zavrću ruke” i vrše pritiske na urednike.

Stvaranje „manjinskih Vučića“

Svi ovi predlozi u izradi nove Medijske strategije nisu samo tako smišljeni, oni su rezultat dugogodišnjeg iskustva i prakse urednika medija na jezicima nacionalnih zajednica. Sve su to konkretni primeri kako da manjinski mediji ne završe kao glasnici nacionalnih saveta, odnosno dominantnih državnih politika – uglavnom vladajućih partija u nacionalnim savetima. A to je u Srbiji praksa od 2004. godine, od kada su postali osnivači medija.

Međutim, već na sastancima sa Radnom grupom u izradi Nacrta Medijske strategije u avgustu prošle godine, predstavnici pojedinih nacionalnih saveta su na te naše predloge reagovali veoma neprimereno, čak verbalno zapaljivo. Otvoreno su govorili da su oni „na izborima osvojili najviše glasova“ i da su to „njihovi mediji“, te da se upravljanje tim medijima i „podrazumeva”. Oni uopšte nisu krili svoju nedemokratsku ćud da je sasvim prirodno da sloboda informisanja bude u njihovim rukama. Takvim nadmenim ponašanjem predstavnika pojedinih nacionalnih saveta vidljivo su bili iznenađeni čak i predstavnici Vlade Srbije koji su radili na Nacrtu Medijske strategije, kao i predstavnici međunarodnih organizacija. Nije teško zamisliti šta se tek u tim nacionalnim savetima govori i radi kada nisu u Beogradu, kada nisu u državnim institucijama. Ili su se možda zaneli misleći da se nalaze upravo u „svojim institucijama“?

Ostaje nada da će na te izmene neprimerene demokratskim procedurama i praksama reagovati predstavnici međunarodnih institucija u Srbiji, pre svega EU-e i OEBS-a, jer je reč samo o strategiji, a ne o zakonima u koje ove izmene skoro da je neverovatno uneti. Manjinski segment u Nacrtu Medijske strategije jeste put koji olaškava stvaranje autokratskih manjinskih enklava, koje su se prethodnih godina pokazale kao veoma loša praksa verskog i nacionalnog multikulturalizma u Zapadnoj Evropi.

Nacionalne zajednice su velikim delom okrenute očuvanju jezika, tradicije, nacionalnih i sakralnih vrednosti, što je već po svojoj prirodi konzervativno, patrijarhalno i građanski deficitarno. Dok je postojala SFRJ, „narodnostima“ u tradicionalnim nošnjama i pod petokrakom bio je nametnut jugoslovenski super-ego koji je od društva gvozdeno držao nacionalizam i veronauku. Devedesetih su pripadnici nacionalnih manjina preko noći postali građani drugog reda, što ih je dodatno hermetizovalo. Dvehiljaditih DOS-ove manjine su postale deo srpskih evrointegracija, ali i procesa retradicionalizacije društva, dok se naprednjačke manjine spremaju da postanu isto što i oni sami – stabilokrate na mimikričnom putu u EU.

Nova Medijska strategija i segment koji se odnosi na informisanje na jezicima nacionalnih manjina mogao je uz pomoć predloženih rešenja u tim često zatvorenim zajednicama da svori koliko-toliko slobodno i profesionalno informisanje. Ali ne, zašto bi se one razlikovale od celokupne slike u društvu. Ne postoji ni interes nacionalnih saveta da njihovo informisanje bude objektivno, već onako kako odgovara lokalnim liderima – potencijalnim „manjinskim Vučićima“. Na taj način manjine neće imati nikakvih zamerki na svoja prava u Srbiji i neće preko svojih matičnih država pretiti blokadom evrointegracije Srbije, kao što se to povremeno može čuti u slučaju Hrvatske, Rumunije i Bugarske. I onako upitna sloboda medija na jezicima nacionalnih zajednica postaće žrtva nakaradnog procesa demokratizacije Srbije.

(Autonomija; foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Nagradni žeton
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga