BORIS VARGA: Ko je u Srbiji Zelenski?

Razlog podrške u Ukrajini i Srbiji cirkuzantima i lažovima je u stvari – siromaštvo

22. apr 2019

U nedelju je u Ukrajini u drugom krugu predsedničkih izbora sa impozantnim brojem glasova (više od 70 odsto) pobedio komedijaš i miljenik tajkuna Volodimir Zelenski, o kome se u medijima poslednjih nedelja mnogo pisalo.

To je kraj „revolucije dostojanstva“, kako su regionalni mediji nazivali proteste na kijevskom trgu Majdanu iz 2014. godine, u kojima je svrgnut proruski predsednik Viktor Janukovič. Ujedno je to i kraj ukrajinskog „6. oktobra“, kako bi se mogla nazvati druga revolucija u Kijevu koja, sudeće po raspoloženju birača, do kraja nije uspela da utvrdi svoj politički legitimitet.

Situacija je često do banalnosti pojednostavljena kao borba između, s jedne strane, prozapadnog Porošenka i sa druge Zelenskog, koji je projekat proruskih polit-tehnologija i neprijatelja Ukrajine.

Ali realnost je mnogo kompleksnija. Janukovič je u Rusiju proteran zbog korupcije, kleptokratije i bahatosti. Tu na prvi pogled očiglednu ključnu pouku nije na vreme izvukao Porošenko.  

Da li je demokratija ozbiljna stvar?

Svetski mediji su dramu oko predsedničkog kandidata Zelenskog pokušali da predstave kao deo opšteg globalnog trenda pobuna masa protiv elite, zanos mrežocentričnih generacija medijskim zvezdama i traženje novih neiskompromitovanih lica politike.

Na prvi pogled sve se doista može podvesti pod krizu koja je tipična za zapadne demokratije. Međutim, Ukrajina je bivša sovjetska republika, sa svim svojim protivrečnostima, i u petoj godini hibridnog rata sa jednom od najvećih vojnih sila.

Dolazak šoumena na čelo takve Ukrajine pre svega znači da se državna politika seli u parlament. To će se desiti odmah nakon parlamentarnih izbora planiranih za jesen ove godine, u kojima će glavni oponenti ponovo biti političke koalicije okupljene oko Petra Porošenka i Julije Timošenko.

Da li je zaista demokratija preozbiljna stvar da bi svako u njoj učestvovao?

Međutim, delegtimisanjem „Revolucije dostojanstva“, linija suprotstavljanja seli se sa linija fronta na Donbasu među ukrajinske građane. Oni će se podeliti na one koji su dosledni tekovinama revolucije i koji su spremniji još radikalnije da taj legat brane i one koji su za povratak na status dvovektorne politike (i Brise, i Moskva), a koju su vodili predsednici Leonid Kučma i Viktor Janukovič.

Tražeći visoku filozofiju u tim prilično jednostavnim političkim procesima, posmatrajući trijumf političkog klouna neofita, mnogi s opravdanjem postavljaju pitanje iz elitističke teorije: Da li je zaista demokratija preozbiljna stvar da bi svako u njoj učestvovao?

To je upravo ono što Rusija i očekuje, da se Ukrajina prikaže kao potpuno nesposoban i nepouzdan saveznik EU i NATO. Ali, ono što Zapad ni ovaj put u tranzicionom društvu nije uspeo da prepozna jesu gandijevske lekcije o dostojanstvu i siromaštvu. Naravno, Porošenko je 2014. godine na predsedničkim izborima pobedio u prvom krugu. U početku je većina u Ukrajini bila spremna na veliku požrtvovnost, odricanje i mobilizaciju…  

Srbija – celodnevni rialiti šou

Srbija je za sebe poseban cirkus. Državni činovnici se poput rijaliti-zvezda na dnevnom nivou takmiče za publicitet po bilo koju cenu. Vlast gladuje protiv opozicije, ministar vojni služi vojsku, žene iz gradskih službi brane svoje šefove seksualne zlostavljače, ministarka infrastrukture lakrdijski simulira danonoći rad. Politički život se više ne odigrava u institucijama nego na ulici. Treću deceniju sindrom Gazimestana u Srbiji patološki opseda podjednako vlast i opoziciju.

Pred veliki miting SNS-a u Beogradu, u petak 19. aprila, na sajtu te stranke pojavio se spot u kojem njihovi funkcioneri zadovoljni prave sendviče dok su oko njih naslagane gomile, koje čekaju da budu podeljene demonstrantima iz raznih krajeva Srbije.

Prethodno je predsednik Vučić rekao da njemu ne smeta što ih zovu „sendvičarima“, i da on lično voli sendviče. Međutim, sagledavanje sendviča u kontekstu tri decenije političke karijere Aleksandra Vučića – daleko je od komedije.

Vojvođani, a posebno predstavnici nacionalnih zajednica, još se s početka devedesetih i raspada bivše Jugoslavije jako dobro sećaju radikalskih sendviča koje je Vojislav Šešelj u izjavama nudio manjinama za put, kada su mnogi iseljavani iz Srbije. U tim nimalo smešnim i realnim anegdotama, Hrvatima i Mađarima je nuđen po jedan sendvič jer im je navodno granica blizu, a Rusinima i Slovacima po dva, jer im je tobože do matične države trebalo putovati daleko dalje.

Da se principi lako prodaju, dokazali su bivši radikali, a sada već reformisani naprednjaci na izborima za nacionalne savete nacionalnih manjina krajem prošle godine, kada su preko pripadnika tih istih nacionalnih zajednica delili hranu, namirnice (pasulj, makarone), večere i porcije ručka onima koji su dolazili na predizborne skupove i glasali za liste bliske vlastima.

To krivično delo kupovine glasova u Srbiji prošlo je nekažnjeno. Neverovatna je groteska da su isti ti sendviči i džakovi sa hranom deljeni u žitnici Vojvodini i jednom od najbogatijih delova bivše Jugoslavije pre samo tri decenije, period u kom su lobotomirani protagonisti tih događaja dobro živeli…

Sendvič – radikalska filozofija

Razlog podrške u Ukrajini i Srbiji cirkuzantima i lažovima je u stvari – siromaštvo. Siromaštvo koje nikako ne ide sa dostojanstvom u „demokratijama“ sa dna evropskih lista primanja, u kojima je elektorat sa granice egzistencije u statistikama umanjen i prikriven.

Razlog podrške u Ukrajini i Srbiji cirkuzantima i lažovima je u stvari – siromaštvo. Siromaštvo koje nikako ne ide sa dostojanstvom

Sendviči iz radikalskih deportacija devedesetih postali su simbol i Vučićeve Srbijekoja pristaje na sve. Na potpuno prepuštanje masa manipulisanju i upravljanju životima onih koji zavise od države. Jedni zbog egzistencijalnog straha, drugi zbog podaničkog oportunizma da će dodvoravanjem na mitinzima u „vođinoj hijerarhiji“ poboljšati svoj status.

U Srbiji je poniženje prevaziđeno, piše na svom FB profilu spisateljica Jelena Anđelovska. I to mazanje sendviča u naprednjačkom spotu koji je mnoge nasmejao, nije ni blizu komedije. Iako je tema o spiskovima za naprednjačke mitinge u Srbiji opšti tabu, socijalni psiholog Dragan Popadić u izjavi za N1 primećuje da vlast u stvari ne želi da krije organizovano izvođenje kao podršku zaposlenih u državnim preduzećima, već otvoreno šalje poruku: „Ko je uz nas – ništa mu se neće desiti i niko mu ništa ne može, a ko je protiv nas – sve mu se može desiti i niko ga ne može zaštiti“.

Koliko vredi ljudski glas, toliko vredi i njegovo dostojanstvo, a prošlog vikenda značajan deo ukrajinskih i srpskih građana ga je potpuno sahranio na izborima i političkim mitinzima. Pitanje je koliko tog „dostojanstva“ uopšte ima u tim podeljenim društvima, iscrpljenim u trodecenijskoj tranziciji, ljutoj korpuciji koju je skoro nemoguće zaobići i klijentelizmu koji je već postao deo tradicije.

Srbija je država koju masovno napuštaju mladi i kvalifikovani ljudi i društvo u kojem vlada opšta sumnja u njegovu perspektivu, čime se besprekorno i jeftino hrani nacionalizam i populizam. To je društvo čije je dostojanstvo davno korozirano i potrošeno u silnim kolektivnim preletanjima iz stranke u stranku; sa mitinga za jedne, na miting za druge. Preletanjima zbog kojih su šanse za temeljne promene u politici i društvu minimalne i ostavljaju utisak da se sve ponavlja i stalno vrti u krug. Kao i u Ukrajini – od revolucije do revolucije.

(Autonomija; foto: Beta/AP)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Raspust
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga