BORIS KRŠEV: Konverzija pamfleta u nauku

Povodom jednog feljtona objavljenog u upodobljenom "Dnevniku"

21. apr 2014

Status Vojvodine nakon usaglašavanja stavova (stranačkih) pravnih eksperata oko promene teksta postojećeg Statuta AP Vojvodine (kako je to zahtevao Ustavni sud Srbije), po svemu sudeći je izvestan – Vojvodina više ne postoji. Kako saznajemo iz sredstava javnog informisanja, vojvođanski Statut ubuduće neće imati preambulu – jer je u pitanju podzakonski akt, Novi Sad više neće biti glavni grad – jer je pretvoren u sedište, a “sedište” koje je AP Vojvodina imala u Briselu se ukida – jer ona više ne predstavlja i evropsku, nego samo srpsku regiju. S tim u vezi, prestaju sve njene političke aktivnosti – kako na međunarodnom, tako i na unutrašnjem planu (jer ih preuzima država Srbija), a usled toga nema više potrebe ni za postojanjem Vlade Vojvodine. Ako se ovim “neustavnim kategorijama” dodaju i one koje osporavaju njene simbole, administrativnu celovitost, prostorno planiranje, uređenje vodoprivrede, energetike, šumarstva, lova i ribolova, rada lokalnih samouprava… – Vojvodine stvarno više nema.

Ovakav ishod sasvim je razumljiv s obzirom da je na njega još pre skoro jednog veka upozoravao Jovan Cvijić, koji je uoči Velike narodne skupštine i njene odluke da se Vojvodina direktno prisajedini Kraljevini Srbiji, gotovo proročanski rekao: „Vojvodina će od nove države dobiti ono što bude uspela sama sebi da otme“. Iako upozoreni, delegati su doneli rezoluciju u kojoj se između ostalog kaže: „Priključujemo se Kraljevini Srbiji koja svojim dosadašnjim radom i razvitkom ujemčava slobodu, ravnopravnost i napredak u svakom pravcu, ne samo nama, nego i svim slovenskim pa i neslovenskim narodima koji sa nama žive…“ (Spomenica oslobođenja Vojvodine 1918, Novi Sad 1929.)

Ali ubrzo po konstituisanju Kraljevine SHS, kada su počeli izbijati problemi funkcionisanja novostvorene zajednice troimenog naroda, tvorac vojvođanske rezolucije – Jaša Tomić uviđa da se „preuranilo sa ukidanjem autonomije pokrajina i da će favorizovanje (srbijanskog) centralizma i unitarizma izazvati nezadovoljstvo i otpor… iluzija i samoobmana je bila da će jedna generacija moći da ostvari srpsko-hrvatsko pretapanje… trebalo je ostaviti vremenu i prirodnom razvoju i Srbe i Hrvate i Slovence da žive svojim životom, dok ne postignu određeni (zajednički) stepen i u ekonomskom razvitku“. (Triva Militar, Listići iz moje autobiografije, Rukopisno odeljenje Matice srpske, M.12.444)

VOJVOĐANI O VOJVODINI

Uoči obeležavanja desetogodišnjice oslobođenje i ujedinjenja, „Udruženje Vojvođana“ objavilo je publikaciju pod nazivom Vojvođani o Vojvodini (Beograd, 1928), gde su o prilikama u Vojvodini izneli svoje mišljenje pojedini javni radnici („koji su imali smelosti“), među kojima su bili i Radivoje Vrhovac – predsednik Matice srpske; Dušan J. Popović – profesor Univerziteta u Beogradu; Laza Popović – profesor Univerziteta u Zagrebu; Nikola Radojčić – profesor Univerziteta u Ljubljani; Mirko Kosić – profesor Pravnog fakulteta u Subotici; Daka Popović – inženjer, Slavko Šećerov – narodni poslanik, Vasa Stajić – profesor gimnazije u Novom Sadu i Isidora Sekulić – književnica.

 „…Uspelo se za ovih deset godina da se poljulja vera u životnu snagu ove zemlje, a tu je sva težina našeg naroda u Vojvodini i uzrok njegovog nezadovoljstva i njegove bojazni… (D.J. Popović)
Vojvodina je morala da daje najveće javne dažbine sviju oblika, ali da bi to činila moralo se bezuslovno u nju i najviše investirati. Tradicionalno, nije se mnogo vodilo računa dokle Vojvodina to može izdržati… (M. Kosić) (Vojvodina je najviše doprinosila državnom budžetu – iako je predstavljala tek 1/12 Kraljevine SHS u teritorijalnom i 1/11 u populacionom smislu. Njeno učešće u stavkama budžetskih prihoda bilo je uvek iznad 25%, dok se za nju izdvajalo jedva 7%).
Zašto su izostajala povratna ulaganja u Vojvodinu?
Odgovor na to pitanje leži u vojvođanskom ’partijskom’ i ’nacionalnom’ rukovodstvu, ’lošem i nepovoljnom’ geografskom položaju, kao i poimanju da se u poljoprivredu ne treba ulagati, jer ’je zemlja samonikla i rađa samu sebe’…
Vojvodinom se upravlja po principu ’danas jesmo – sutra nismo, prekosutra…’, s obzirom da se Vojvodina tretira kao pogranično područje, u koje ne treba ništa investirati, nego što više ekploatisati. Protagonisti takve politike su uvek bili novopridošli režimski poslušnici – čuvari nacionalnih interesa. Takvi su ljudi doveli Vojvodinu u bednu situaciju i sada je ti isti počinju s visine gledati… To su danas predstavnici Vojvodine; ljudi koji ne znaju ništa o njoj i kojima ona ništa ne znači… Prirodno da je s takvim ljudima Vojvodina izgubila svaku inicijativu i ispustila sve konce iz svojih ruku… (V. Stajić)
U retkim prilikama kada je bila u mogućnosti da nešto kaže o sebi i svojim potrebama, Vojvodina je ili ćutala ili mucala – dajući dokaze o svojoj nepunoletnosti i da joj treba staratelj… Ne treba zato da čudi činjenica da se o nekom učešću Vojvodine u organizaciji zajedničke države, pa i u organizaciji sopstvenog života jedva može govoriti. Iako je ikada postojao vojvođanski interes, on je uvek bio povezan sa partijskim, a partijski sa ličnim…
Ne možemo, dakako, nikoga kriviti osim sami sebe. Vojvodina se mora postarati da njezini pravi predstavnici – bez obzira na nacionalnu i partijsku pripadnost, dođu do reči. U suprotnom, ona će i dalje nositi svoju sudbinu onako kako je zaslužuje – a ne zaslužuje je…
Teško je danas boriti se za istinu i za principe, pogotovu kod naroda koji nije dovoljno obavešten, koji ni svoje nasušne potrebe ne shvata, nego se isključivo povodi za političkim parolama. Otuda, političko vaspitanje čoveka u Vojvodini mora biti drugačije nego što je bilo do sada… (R. Vrhovac)
Vojvodina nikada nije imala vulgarnog u osećanjima i u mislima. Vojvodina je imala ugled i bila ugledna… njeni građani su radan svet, čestit, dobroćudan i uvek dovoljno darežljiv… (I. Sekulić)
Umesto biti Srbin, danas treba biti Vojvođanin, a ako bi neko da srbuje – to mora biti u kulturnom smislu – u radu, štednji, marljivosti, umerenosti i vaspitanju porodice… Tako će Vojvođanin najbolje srbovati – izmešan sa kulturnim i privredno jakim manjinama, s kojima treba lepo da živi i da se slaže, ali i da izdrži konkurenciju u biološkom, ekonomskom i kulturnom pogledu…
Mladi moraju biti prožeti duhom istine, a istina je tamo gde je i nauka – a teško narodu kojem diletanti kroje kapu…
Današnji parlamentarni sistem treba da se menja i da su nam narodni poslanici ljudi od neke struke, a ne politikanti, jer od politikantstva se ne živi, a i politika se sve više određuje uspešnom ekonomijom… Voditi politiku znači vladati, a vladati znači predvideti… Demosten je svoje Atinjane najviše korio što nisu ispred događaja, nego trče za događajima, a kada se nešto dogodi – onda su tek pametni… slični su onome bokseru koji nikad ne predvidi udarac protivnika, nego se svaki put uhvati za udareno mesto, dok ga protivnik i dalje bije… Tako je od prilike i sa vojvođanskom politikom i političarima… (R. Vrhovac)
Budite svesni toga šta znači i šta vredi Vojvodina, pa s osmehom koji sažaljeva primajte sve pogrde koje se čuju protiv nje… Ponosite se time što probleme mnogorodne Vojvodine oni ne vide, jer je za njihovo rešenje potreban širi vidokrug, staloženija pamet, mirniji tempo, veći zamah i duži dah… a to oni nemaju, niti će ga ikad imati… (V. Stajić)“

Namera izdavača nije bila da ovom publikacijom izazove „nezadovoljstvo i separatizam“, nego da se problemi koji postoje na relaciji država-Vojvodina „poprave na opštu korist“. Uređivački odbor sa žalošću konstatuje da nije uspeo da čuje mišljenje i onih koji su u prvom redu bili dužni da na ova pitanja daju odgovor.

Međutim, iako je onda izostao odgovor odgovornih da daju svoje mišljenje o iznetim problemima, nakon 86 godina dobili smo „autentično tumačenje“ o prilikama u Vojvodini kakve su bile u vreme prve (a i druge) jugoslovenske države od strane samoprozvanih „eksperata“, koji su dali sebi za pravo da u pamfletu nazvanom DOSIJE AP VOJVODINA zaista krajnje diletantski – ispod svakog nivoa naučnog diskursa, uvredljivo i s velikom ironijom ospore sve istorijske činjenice i svako pravo građana Vojvodine na svoju autonomiju.

PRIMITIVNI NIHILIZAM

Za ekonomski deo zadužen je bio Boško Mijatović, profesionalni ekonomista (kako sam sebe predstavlja), koji je pokušao da svoje „neponderisano“ znanje pretoči u nauku, s obzirom da mu se empirijski kapacitet zasniva na dve pročitane knjige, pa je pomislio da je to dovoljno za samostalno pisanje i davanje „utemeljenih“ kvalifikacija. Prirodno da takvom empirijskom „dostignuću“ participira i „odgovarajući“ naučni metod – primitivni nihilizam, kome je dat odgovarajući medijski prostor (u novosadskom „Dnevniku“ je u drugoj polovini marta 2014. objavljivan feljton pod nazivom Vojvođanski novci između Novog Sada i Beograda), pa čak i naučni prostor (i to ništa više, a ni manje, nego u Zborniku Matice srpske za društvene nauke br. 144, gde je objavljen „originalni naučni rad“ pod naslovom Vojvodina i neposredni porezi oko 1925: Da li je bilo pljačke?) za iznošenje svega samo ne onoga što bi rad kvalifikovalo kao „originalni naučni“. Neko bi pomislio na „domaćem“ terenu – direktno, u brk! A zapravo, radi se o tome da su sve „preživele“ vojvođanske institucije odavno prestale biti „domaći“ teren. Da nije tako bile bi ugašene – poput Vojvođanske akademije nauka i umetnosti i drugih ustanova koje su personifikovale pokrajinsku pripadnost.

O čemu s Vama polemisati, kada ni u šta niste upućeni – ni u aktuelnu literaturu, ni u periodiku, a o arhivskoj građi da i ne govorim. A i u ono u šta mislite da ste upućeni i to Vam je na parče – fragmentarno i površno, kao da niste u stanju da sagledate celinu. Jer kako objasniti da se usuđujete zaključiti da je „zamena austrijskih kruna dinarima izvršena u osnovi korektno i da prečanski krajevi nisu oštećeni, a kamoli opljačkani“, dok svi ostali misle suprotno. Pa čak i oni na koje se pozivate.

Tako jedan od Vaših referentnih analitičara i poznavalaca prilika Mijo Mirković u svom udžbeniku Ekonomska historija Jugoslavije, Zagreb 1958, str. 340, (poslednji pasus, da ne tražite gde se nalazi u tekstu) kaže: „Odnos primjenjen pri zamjeni novca (1920), kojom su imaoci srpskih dinara dobili za jedan stari dinar jedan novi, a imaoci kruna za četiri stare krune jedan novi dinar, dok je odnos u slobodnom prometu i po kupovnom paritetu dinara i krune bio početkom 1920. kao 1:3, što je otprilike odgovaralo kupovnoj moći jednog i drugog novca, ozlojedio je sve imaoce kruna, među kojima su bile i seljačke mase… Te mase nisu sudjelovale u krijumčarenju austrijskih novčanica u zemlju i smatrale su, da su odnosom u zamjeni nepravedno prikraćene, pogotovo jer je kupovna moć novog jugoslovenskog dinara prije njegove konačne ekonomske stabilizacije na tržištu, do koje je došlo tek 1925., ubrzo pala ispod kupovne moći tzv. „jugokrune“, što je ona imala pri zamjeni za novi dinar u odnosu 1:4“.

A da je kurs isforsiran od strane države, koja ga je dodatno „stimulisala“ i inflacijom koje prema Vama „uopšte nije bilo“, odnosno da „unifikacija novca uopšte nije donela porast novčanog opticaja“ potvrđuju ondašnji savremenici – pre svih Velizar S. Janković, tadašnji ministar finansija, koji u svom ekspozeu u Privremenom narodnom predstavništvu 14. marta 1920. objavljenom u njegovoj knjizi Naše finansije, Beograd 1920, str. 16-18, kaže: „Inflaciju uzrokuje sama država bespravnom konfiskacijom narodne imovine… povlačenjem 20% krunskih novčanica prilikom markiranja kada je oduzeto 922 miliona kruna, koje su ponovo vraćene u opticaj, a njihovi vlasnici pored priznanica i nove krunsko/dinarske novčanice… kao i zadržavanjem u opticaju 300 miliona pohabanih kruna za čiju zamenu su početkom oktobra 1919. od Austrougarske banke dobijene nove novčanice… Na ovaj način, država se u oba slučaja dvostruko zadužila i veštački stvorila dodatnih 1.222 miliona kruna, što je neminovno uticalo na pad vrednosti krune”. I Slavko Šećerov u Naše finansije 1918-1925, Beograd 1926, str. 66, takođe govori o inflaciji: „Inflacija je po svojoj inertnosti dovela do povećanja cena svih osnovnih životnih namirnica, što je odvelo Kraljevinu SHS u krajnje nezavidan ekonomski položaj. Veliki problemi nastali u vremenu prilagođavanja (1918-1923), doveli su do drastičnog pada dinara na ciriškoj berzi, gde se krajem 1922. godine za 100 dinara jedva dobijalo 3,50 švajcarska franka“. Ali, ako za ove aktere i niste znali, morali ste znati da se Milan Stojadinović u svojim memoarima Ni rat ni pakt – Jugoslavija između dva rata, Rijeka 1970, str. 165, seća da je „problem inflacije postojao, i da je ona izazvana odmah posle oslobođenja i ujedinjenja zamenom krunskih novčanica u dinarske“.

Da Vas uputim u još relevantniju literaturu, pogledajte šta piše o unifikaciji novca takođe jedan od savremenika – Jozo Tomašević u Novac i kredit, Zagreb 1938, str. 156-157, kako bi Vam situacija u Kraljevini SHS bila malo jasnija i omogućila da je kompleksnije sagledate:

Država da je htela imala je dovoljno vremena da uspostavi realan paritet za zamenu, a ne da čeka na konverziju više od godinu dana“. A kretanje tog pariteta imalo je sledeću zvaničnu dinamiku:

– od 1. decembra 1918. do 18. marta 1919. godine 100 : 200
– od 19. marta 1919. do 4. juna 1919. godine 100 : 250
– od 5. juna 1919. do 12. novembra 1919. godine 100 : 300
– od 13. novembra 1919. do 31. decembra 1919. godine 100 : 350 i
– od 1. januara 1920. godine 100 : 400.

S obzirom da se u oceni finansijske politike držite u potpunosti knjige u izdanju Centralnog pres-biroa i Ministarstva finansija: Ministarstvo finansija Kraljevine Jugoslavije 1918-1938, Beograd 1939. (prepisujući doslovce sve, i bitno i nebitno), sumnjam da ste u stanju da na osnovu promotivnog državnog oglašavanja izvedete neke sintetičke zaključke, posebno takve koje će imati naučno utemeljen istorijski okvir. Otuda Vam je nebulozan zaključak (jer nikakvih drugih argumenata nemate, kao da niste čuli za komparativnu metodu), kada kažete da je „izvesna nejednakost kod oporezivanja većinom neposrednih poreza na štetu Vojvođana po svemu sudeći postojala pre ujednačavanja neposrednih poreza zakonom iz 1928.“, odnosno da je „ta nejednekast posledica nasleđenog poreskog sistema iz vremena pre Prvog svetskog rata, a ne politike jugoslovenskih vlasti“, kao i da je „zakašnjenje u donošenju novog, jedinstvenog zakona o neposrednim porezima rezultat izrazite političke nestabilnosti… a ne loših namera Vlade i Parlamenta“.

Neverovatno, izgleda da je i po Vama poresku politiku u Vojvodini od 1919. do 1929. sprovodila Budimpešta, a ne Beograd, kao i da su Vam vlada i parlament Kraljevine SHS neka odeljanja u resoru ministarstva finansija koja pokušavaju da usaglase poresko zakonodavstvo (ali su, Bože moj – ometeni u namerama), a ne glavni politički faktori od kojih zavisi čitava politika jedne zemlje, pa i poreska politika.

ZAŠTO JE VOJVODINA NEZADOVOLJNA?

I kad već pravdate tadašnju poresku politiku u skladu sa stavovima ondašnjih zvaničnika, odnosno da je broj poreza u Vojvodini nasleđen iz mađarskog poreskog zakonodavstva – kako to „lepo tumači“ i sam ministar finansija M. Stojadinović, zaboravili ste samo jedno. Naime, u članku Mirka Kosića „Zašto je Vojvodina nezadovoljna?“, koji pominjete, a objavljen je na naslovnoj strani Politike od 9. decembra 1925. [u kom se iznosi broj poreza koji se plaća u Vojvodini (22) i broj koji se plaća u Srbiji (7), za istu delatnosti (zemljoradnika) i istu poresku osnovu, koji vojvođanski seljak plaća četiri puta više nego onaj u Srbiji (5.542,88:1.418,80)], preskočili ste da napomenete da je poresko opterećenje u Mađarskoj već tada bilo znatno manje nego u otcepljenoj Vojvodini (ali to piše na drugoj strani, pa Vam je možda zbog toga promakla ta informacija).

Koristim priliku i da Vas uputim u onovremenu (relevantnu) periodiku – (Bankarstvo, Jogoslavenski ekonomist, Jugoslavenski Lloyd, Narodno blagostanje, Narodnogospodarski vestnik, Novi život, Privredni pregled, Privredni glasnik, Trgovinski glasnik i dr. uz napomenu da ni ja nisam pronašao Vidovdan), kao i arhivsku građu koju sadrži Arhiv Jugoslavije (Fond Ministarstva finansija Kraljevine Jugoslavije, Fond Ministarstva industrije i trgovine Kraljevine Jugoslavije, Fond Milana Stojadinovića i Zbirku Dobrivoja Stošovića); Arhiv Narodne banke Jugoslavije (izveštaji upravnog odbora, skupštine akcionara i kabineta guvernera), Arhiv Vojvodine (Fond Industrijsko-trgovinske komore Novog Sada, Fond Dunavske finansijske direkcije, Fond Kraljevske banske uprave Dunavske banovine i Fond Udruženja bankarskih i osiguravajućih preduzeća) i Muzej Vojvodine(zaostavština Roberta Paulovića – generalnog sekretara Udruženja vojvođanskih banaka), bez čijeg sagledavanja ne možete imati dovoljno jasnu sliku o problematici kojom se pokušavate baviti. Jednostavno rečeno, da se izrazim Vašim vokabularom (mada mi nije svojstven i jako mi je neprijatno što se moram ovako izražavati) – nedorasli ste još za tako nešto u ovom trenutku, jer niste ovladali celokupnim naučnim instrumentarijem za davanje kvalifikovanih ocena (s obzirom da je na poleđini DOSIJEA napisano „Konačan odgovor autonomaštvu i separatizmu“).

NI „N“ OD NAUKE

Otuda Vaše pisanje ne sadrži ni „n“ od naučne kvalifikacije, jer Vam je cilj pisanja bio – kako sami navodite „analiza literature kojom se pretenduje na ozbiljnost“, koja je po Vama apriori „ispod svakog stručnog nivoa“, a usuđujete se da kažete i ispunjena iznošenjem „očigledno lažnih činjenica“, pa ste smelo odlučili da se na najvulgarniji način obračunate s njenim autorima. S takvom percepcijom ste se upustili u raspravu, a ishod toga je nespretno dovodjenje u vezu pojedinih autora čija imena ste pohvatali po fusnotama. Pa čak ni to niste bili u stanju da argumentovano uradite. Otuda se neću baviti Vašim pisanjem niti s Vama polemisati, jer se plašim da možda neko neće uočiti razliku.

Ali moram još nešto da Vam kažem zbog onih koji Vam nisu u mogućnosti odgovoriti.

Tvrditi za Bogumila Hrabaka (1927-2010) da mu „tekstovi obiluju brojnim netačnostima, jer su posledica očiglednog njegovog nepoznavanja materije i potpunog oslonca na opozicionu političku štampu – bez korišćenja arhivske građe i zvaničnih publikacija“, kao i da „Hrabak vrlo hrabro, a bez argumenata, referenci i bližeg razmatranja tvrdi da je Vojvodina u doba ujedinjenja bila najbogatija južnoslovenska oblast“, presedan je nad presedanima. Kvalifikovati čoveka koji je i poslednji dan svoga života proveo u arhivu, istražujući i crpeći svoja saznanja iz najprimarnijih istorijskih izvora, na takav način – i to Vi, koji se niste uhvatili ni za bravu arhiva, pa treba stvarno da se pogledate u ogledalo.

Drugu osobu – Lazara Vrkatića (1960-2007), niste mogli ni razumeti, jer Vam je za sagledavanje njegovog dela potrebna jedna mnogo šira osnova znanja, koje Vi u ovom trenutku (po svemu sudeći) ne posedujete. Ukoliko pak, kojim slučajem, možda poželite da ga imate (mislim na znanje), pod uslovom da ga ovim (prikazanim) tempom usvajate, trebaće Vam još 100 godina – što izlazi iz okvira prosečnog ljudskog veka. Znači nikad. Elem, da Vam pojasnim – Vrkatić se u delu koje navodite O konzervativnim političkim idejama bavi nastankom, razvojem i uticajem konzervativnih ideja na srpsku političku elitu od nastanka srpske moderne države s početka XIX veka do danas. Ovo delo predstavlja filozofsku raspravu, s obzirom da je Vrkatić (i kao doktor filozofije i kao doktor prava) akumulisao dovoljno saznanja da se time može baviti. Otuda njemu nisu potrebne reference na koje Vi ukuzajute da Vam nedostaju u njegovom delu. On jednostavno kritički analizira sve kontroverzne poteze koje su srpske vlasti povlačile u prvoj jugoslovenskoj državi, a koje nisu mnogo vodile računa o izdržljivosti te krhke, mlade i nadasve siromašne države. Navodeći niz primera (za koje Vama treba referenca) Vrkatić zaključuje da su autoritarni režim i konzervativna politička ideja Kraljevinu SHS (Jugoslaviju) shvatili kao privremenu političku zajednicu koju treba na kolonijalni način eksploatisati, s obzirom da je i sama država nastala u epohi imperijalnih sukoba i nove kolonijalne podele sveta.

I na kraju moram i nešto lično – ali samo kratko. Kada kažete da je „zanimljivo da Kršev uopšte ne komentariše činjenicu da je Vojvodina više plaćala po stanovniku nego Slovenija i daleko više nego Hrvatska i Slavonija (čak za 60%), nego da Vojvodinu poredi samo sa Srbijom. Moglo bi se zaključiti – kažete Vi, da mu veće plaćanje Vojvodine u odnosu na druga razvijenija područja ne smeta. Razlog takvom razmišljanju možda se može naći u sledećem: veća naplata po stanovniku u Vojvodini nego u Sloveniji i Hrvatskoj jasno svedoči da politikom neposrednih poreza nije upravljao srpski nacionalizam, jer bi u tom slučaju Slovenija i Hrvatska daleko više plaćale nego srpska Vojvodina. Takvo selektivno i pristrasno komentarisanje podataka ne ukazuje na naučnu objektivnost“, zaključujete Vi i ostanete živi. Molim Vas da to što ste napisali pročitate još jednom i polako, nebi li se i sami uverili u svu nelogičnost izrečenog. Zapravo, ponovo Vas Vaša površnost navodi na takve zaključke, jer da ste pažljivije čitali moju knjigu primetili bi da poglavlje (3) iz kog crpite Vaša ubeđenja nosi naslov „Politički sporovi o finansijskoj politici“ i da se sastoji iz „Finansijska politika – osnovni povod nacionalnim sukobima“ (3.1.); „Problemi sa zamenom novca“ (3.2.) i „Sporovi oko poreske politike“ (3.3.). Znači „politički sporovi“, gde se sučeljavaju stavovi pozicije i opozicije, a ne opozicije i opozicije. Otuda je Vaše spočitavanje apsurdno, jer izvlačite iz konteksta (što Vam izgleda najbolje ide od ruke) stavove opozicije – imputirajući ih kao stavove autora, dok stavove pozicije uopšte i ne spominjete. A preneću Vam za kraj i fragment tih stavova objavljenih u „Srpskom glasu“ 8. februara 1940: Predstavnici srpskih političkih krugova zameraju hrvatskoj opoziciji da kroz prizmu podataka o „izrabljivanju hrvatskog pučanstva“ vešto kombinuje statističke podatke iz Slovenije i Vojvodine sa onima iz Hrvatske, tako da se dobar deo „argumentacije“ o zapostavljanju i eksploataciji hrvatskih krajeva temelji isključivo na podacima iz Slovenije i Vojvodine. (Boris Kršev, Finansijska politika Jugoslavije 1918-1941, Novi Sad 2007, str. 115, drugi pasus).

(Prof. dr Boris Kršev je profesor na novosadskom Fakultetu za pravne i poslovne studije. Tekst koji je pred vama „Dnevnik“ nije hteo da objavi u celosti nego samo fragmentarno.)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Potop
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga