BORIS KRŠEV: Kako smo pali sa Berlinskim zidom

30 godina od pada Berlinskog zida i rađanja „novog sveta“

09. nov 2019

Sredinom osamdesetih godina prošloga veka, dogodio se presedan na sovjetskoj političkoj sceni, kada je na čelo države i partije izabran za ondašnje prilike prilično mlad čovek Mihail Gorbačov. Iako je imao 54 godine, bio je (u proseku) za dve decenije mlađi od „svojih“ koalicionih partnera, koji su bili gotovo identični. Naime, personalni sastav političkih lidera istočnoevropskih zemalja bio je potpuno istovetan – svi su ponikli su iz istog političkog miljea i imali iste poglede na društvo i ekonomiju. U vremenu u kojem žive, generalni sekretari komunističkih partija i predsednici svojih država Edvard Gjerek (1913-2001) u Poljskoj, Erih Honeker (1912-1994) u Istočnoj Nemačkoj, Janoš Kadar (1912-1989) u Mađarskoj, Nikolae Čaušesku (1918-1989) u Rumuniji, Gustav Husak (1913-1991) u Čehoslovačkoj i Todor Živkov (1911-1998) u Bugarskoj, s obzirom na svoje godine „gube kompas“ i više nemaju kontakte ne samo sa spoljnim svetom nego ni sa sopstvenim narodom i njegovim raspoloženjem.

Generalno, svi komunistički režimi postali su autistični – ne samo da niko ne pokušava da reformiše postojeće stanje nego se još uvek veruju da je sistem bezbedan, u šta ih uveravaju i njihove „najvernije“ obaveštajne službe. Kriza u koju je zapalo socijalističko društvo – iako je bila više nego očigledna, vešto se prikrivala strahovladom političkog i policijskog aparata, dok su inflacija, nezaposlenost, nestašice osnovnih životnih namirnica, prazne prodavnice i dugi redovi pred njima bili svakodnevna pojava. Bazirajući privredu isključivo na eksploataciji prirodnih sirovina (ruda i energenata), kao i vojnoj industriji, režimi u svim zemljama istočnog lagera (a posebno u SSSR-u) izgubili su svaku trku sa zahtevima „potrošačkog društva“. Otuda, za razliku od ostalih lidera, Gorbačov ima viziju i svest o nužnosti reformi sovjetskog društva.

Slična je situacija bila i u tadašnjoj Jugoslaviji, koja je pored ekonomskih problema, bila opterećena i sa ustavno-pravnim položajem pojedinih republika i autonomnih pokrajina. Posebno se to odnosilo na Srbiju, koja je jedina predstavljala složenu federalnu jedinicu, i koja još od „Plave knjige“ (1977) pokušava da reši svoj status (instutucionalno). Međutim, kako su njeni zahtevi za izmenom Ustava iz 1974. nailazili na oportuni stav drugih republika, tako se političko rukovodstvo Srbije odlučuje na vaninstitucionalnu varijantu – da “snagom ulice” (kroz “događanje naroda”) utiče na političke promene u zemlji. Na drugoj strani, ono nije bilo potpuno svesno da će ti zahtevi u osetljivom federalnom balansu voditi ka raspadu države, iako je u “Memorandumu” SANU formulisan koncept budućeg uređenja Jugoslavije – “po volji srpskog naroda – ili je neće biti”.

Prilikom posete Beogradu marta 1988. Gorbačov već ima dovoljno iskustva – kako na međunarodnom, tako i na unutrašnjem planu, da ih prenese političkom vrhu tadašnje Jugoslavije i Srbije. Njegov stav po pitanju daljeg nastavka Hladno rata je jasan – SSSR odustaje od dalje trke u nuklearnom naoružanju. No, i povrh toga, američki predsednik Ronald Regan (1911-2004) mu poručuje – da ako zaista želi dobro Evropi, sruši Berlinski zid: „Tear down this wall“ bile su reči koje su odzvanjale Evropom sve do 9. novembra 1989. Pored toga, Gorbačov odustaje i od politike vojnog intervencionizma u Poljskoj, dok na unutrašnjem planu uviđa da se „perestrojka“ i „glasnost“ ne mogu jednostavno sprovesti u SSSR-u, kao i da najveći otpor reformama pružaju pre svega bezbednosne službe i konzervativno krilo partije (primera radi – samo za informisanje sovjetske javnosti o nuklearnoj katastrofi u Černobilu, trebalo da prođe pune 3 nedelje kako bi se dobila saglasnost od svih merodavnih). Iako je o svemu ovome upoznao i partijsko rukovodstvo Jugoslavije i Srbije – dobio je odgovor da naša zemlja čvrsto stoji na sopstvenom putu izgradnje socijalizma, samoupravljanja i bratstva i jedinstva.

Međutim, izgradnja socijalizma i bratstva i jedinstva se do kraja te 1988. godine svela na ukidanje autonomije Vojvodini, a nedugo zatim (marta 1989) i na raspuštanje Skupština SAP Kosova, koja je prethodno (bez albanskih predstavnika) izglasala nepoverenje sopstvenoj vladi. Kako je 1989. godina bila jubilarna, s obzirom na proslavu 600 godina od Kosovske bitke, momenat je trebao biti medijski iskorišćen za obnovu srpke državne celovitosti. Parole sa Gazimestana da je “šest vekova kasnije Srbija opet u bitkama i pred bitkama”, koje doduše nisu oružane – mada ni takve nisu bile isključene, trebale su urbi et orbi poručiti da se rađa Velika Srbija.

U godini u kojoj dolazi do pada Berlinskog zida, u pojedinim istočnoevropskim zemljama događaju se izbori (na lokalnom i opštem nivou), na kojima se pored vladajućih komunističkih partija pojavljuju i prve opozicione – prodemokratske stranke. Prvo se u Mađarskoj dogodila revolucija „odozgo“ – dobrovoljnim pristankom vladajuće socijalističke partije (kako bi se izbegao „poljski scenario“) da se uvede višestranački sistem. Janoš Kadar podnosi ostavku, a na prvim demokratskim izborima održanim maja 1989. pobeđuje koalicija antikomunističkih stranaka.

Za dalji tok događaja od suštinskog značaja bila je odluka novoizabranog premijera Mađarske – Mikloša Nemeta da se krajem juna otvore slobodni za prelazak granični prelazi kod Soprona sa Austrijom. Dobivši saglasnost od Gorbačova (u smislu da „svaka bratska socijalistička zemlja sama odgovara za sigurnost svojih granica“), o ovoj odluci bili su obavešteni i zapadnonemački mediji. Ohrabreni onim što su čuli u sredstvima javnog informisanja, armija građana iz Istočne Nemačke zatražila je od svojih vlasti dozvolu za odlazak na “godišnji odmor” u Mađarsku – kako bi preko Austrije stigli u Zapadnu Nemačku. Pretpostavlja se da je na ovaj način u naredna 4 meseca prebeglo oko 120.000 „turista“ iz Istočne Nemačke.

Odluka Budimpešte ni malo nije bila slučajna, jer su se upravo tada (maja 1989) održavali i lokalni izbori u Istočnoj Nemačkoj. Kako je vlast pokušala da lažira rezultate, dolazi do masovnih demonstracija u svim većim gradovima – od Rostoka i Magdeburga, do Erfurta, Drezdena i Berlina. Uprkos represiji, skupovi nezadovoljnih građana nisu prestajali – tako da sredinom oktobra predsednik Honeker podnosi ostavku (prethodno je Istočnu Nemačku posetio M. Gorbačov, kom prilikom ga je obavestio da se ne slaže s njegovom dotadašnjom politikom i da se sistem nužno mora menjati).

Vremešnog Honekera je 18. oktobra nasledio 25 godina mlađi Egon Krenc, koji u cilju smirivanja tenzija obećava da će se u najskorije vreme održati prvi slobodni višestranački parlamentarni izbori, dok portparol vladajućeg SED-a Ginter Šabovski (1929-2015) na konferenciji za štampu održanoj 9. novembra na pitanje novinara kada će biti otvoreni prelazi na „zidu“, nespretno izjavljuje“ab sofort”. Na ovu vest, preko 70.000 hiljada građana Ističnog Berlina okupilo se do kraja dana ispred “ček-pointa”. Međutim, stražari o tome nisu bili obavešteni, tako da su “otvorili vatru” iz vodenih topova, a čuli su se i sporadični pucnji. Na kraju je prevladao “glas razuma” – ne želeći da pucaju po sopstvenom narodu, čuvarima zida nije preostalo ništa drugo nego da podignu rampe. Usledilo je frenetično oduševljenje okupljene mase (praćeno izlivom besa), što je rezultiralo stihijskim rušenjem zida.

Na vest o tome, kancelar Helmut Kol (1930-2017) prekida posetu Poljskoj, a Bon proglašava vanrednu situaciju u zemlji! Kakva je vladala dihotomija, pokazuju i reakcije Vašingtona i Moskve – Stejt Department izjavljuje da se radi o „dramatičnim događajima“ i uključuje „žuti alarm“, dok Moskva srdačno pozdravlja dizanje rampi i otvaranje graničnih prelaza. Razočaran reakcijom Moskve, u Sofiji Todor Živkov podnosi ostavku. A zatim je usledio „domino efekat“ – kao kula od karata srušili su se do kraja godine svi komunistički režimi i u ostalim istočnoevropskim državama – doduše, negde „plišanom“, a negde „krvavom“ revolucijom.

Savezni sekretarijat za inostrane poslove izdao je 10. novembra saopštenje u kome se kaže da se „Jugoslavija oduvek zalagala za slobodnu cirkulaciju ljudi i ideja u Evropi“ i da pozdravlja odluku vlade u Berlinu o otvaranju granice. Isti dan je počela sa radom i XV Konferencija SK Kosova, koja je trebala da osudi separatizam i afirmiše jedinstvo Srbije i njenih građana. Tri dana nakon rušenje Berlinskog zida u Srbiji je organizovan referendum o izboru Predsednika predsedništva SR Srbije, gde se od 84% izašlih građana, 80% izjasnilo za Slobodana Miloševića (1941-2006). Pored toga održani su i izbori za delegate u Veće udruženog rada. Mediji su u velikoj meri propagirali Zajam za privredni preporod Srbije, dok je inflacija u novembru dostigla 2500%. “Mitinzi istine” na kojima se “dešavao narod” trebali su da se prošire i izvan Srbije, ali je već prvi takav zakazan za decembar 1989. u Ljubljani bio otkazan i zabranjen, nakon čega je usledila odluka Beograda o bojkotu i embargu sovenačke robe na srpskom tržištu.

Iako je savezni premijer Ante Marković (1924-2011) krajem te 1989. pronašao formulu za izlazak iz privredne krize – bilo je prekasno. Republička partijska rukovodstva već su aktivirala nacionalno pitanje, i gotovo „preko noći“ nagomilane ekonomske probleme konvertovala u političke – umesto demokratizacije društva i usvajanja tržišnih principa privređivanja, u prvi plan izbija rešavanje nacionalnog pitanja i uređenja etničkih granica. Političkim elitama se učinilo da je to najsigurnija „karta“ na koju mogu odigrati ne bi li se i dalje zadržali na vlasti. Sa otvoranjem„Pandorine kutije“ generisana je politika „privatne koristi i javne štete“ – proizvesti sukobe i iskoristiti ih za lične interese, ali toga tada nismo bili svesni.

(Autonomija, foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Erotika
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga