BORIS JAŠOVIĆ: Čekajući Ekrema

Da li je danas uopšte izvodljivo klasno osvešćivanje radništva kada je svest prosečnog radnika u Srbiji opterećena kamatama (posledica keš, stambenih i ostalih kredita), kada mu stalno iznad glave, poput znaka opasnosti, visi pretnja otkazom, kada mu neprestano sastavljanje kraja s krajem dođe kao nekakav egzistencijalistički višeboj? Zato se svet zabave koji nemilice isporučuju mediji za ovdašnje radnike javlja kao trenutačna luka spasa

07. sep 2010

Ko nije prostudirao „Kritiku gotskog programa“ i Marksovo pobijanje Lasalove teze da „u odnosu na radničku klasu sve ostale klase predstavljaju reakcionarnu masu“, taj verovatno neće uočiti da se u Srbiji upravo radnička klasa nalazi u reakcionarnom bubnju, i to kao jedna izrazito nekoherentna masa. U Srbiji su trenutno radnici autoreakcionarni – sve manje su svesni svoje klasne pripadnosti (klasa po sebi nije u stanju da se samoorganizuje i preraste u klasu za sebe), nejedinstveni su i samodestruktivni. Nedostatak klasne svesti vodi ih slepilu za kompleksnije ciljeve radničke borbe koji se ne svode samo na isplatu zaostalih ličnih dohodaka dok ih naivna verovanja u parole političke klase i razjedinjenih sindikata prepuštaju suicidno-lenjinovskom tempu po principu „jedan korak napred, dva koraka nazad“. Zato ne treba da čudi što će plamteća jesen radničkog nezadovoljstva i ove godine ostati na nivou sindikalističke mantre u stilu melanholičnog pojanja Akija Rahimovskog: „jesen u meni tuguje“ ili čak na nivou svadbarsko-idilične vinjete Rokera s Moravu: „jesen stiže dunje kise“.

Lenon i Alija

Izgleda da je jedan od problema radništva u Srbiji neposedovanje vlastite herojske ličnosti. Amerikanci su, primera radi, imali jednog Vudija Gatrija i Džona Lenona. Bez obzira što je prvi o nevoljama radnika iz obećane zemlje pevao sa društvenog dna a drugi s vrha aristokratske Dakota zgrade, za njihove propovedničko-proleterske vapaje čuli su i najzadrtiji ljubitelji socijalno neangažovanog kantrija iz redova radničke klase. S druge strane, dok je Štajnbek sa toplinom pisao o američkim lumpenberačima pamuka, Kardelj je zagovarao neophodnost dvadesetpetosatnog prebacivanja radne norme po uzoru na Aliju Sirotanovića – heroja socijalističkog rada. Alija je, doduše, ostao heroj radničke klase i nakon oseke entuzijazma radnih akcija i nakon odluke Veća Saveza sindikata za društvena i idejno-politička pitanja da u saradnji sa Konferencijom radničkih i narodnih univerziteta Jugoslavije, polovinom sedamdesetih, pokrene marksističku biblioteku „Obrazovanje za samoupravljanje“. Sad, drugo je pitanje da li su radnici bili zainteresovani za takvu vrstu edukacije kojom bi se iz klase po sebi transformisali u klasu za sebe. Ali, na sreću samoupravnih funkcionera, nije ni bilo potrebe za sličnim transformacijama dokle god je hedonistička deviza „radio ne radio svira mi radio“ predstavljala motivacioni mehanizam za većinu radnika koja se zadovoljavala malo višim životnim standardom od onog koji je, i pored velike slave oličene u desetodinarki zemljane boje, uživao Alija Sirotanović. S druge strane, oni koji su sanjali život iz „Gradića Pejtona“ ili nešto kasnije „Sokolovog grebena“ odlazili su u pečalbu odakle su se vraćali puni deviza sa voznim parkom kompleksnijim od kakvog holivudskog barda.

Svest opterećena kamatama

Da li je danas uopšte izvodljivo klasno osvešćivanje radništva kada je svest prosečnog radnika u Srbiji opterećena kamatama (posledica keš, stambenih i ostalih kredita), kada mu stalno iznad glave, poput znaka opasnosti, visi pretnja otkazom, kada mu neprestano sastavljanje kraja s krajem (preskače obroke da bi uštedeo za hranu) dođe kao nekakav egzistencijalistički višeboj. Zato se svet zabave koji nemilice isporučuju mediji za ovdašnje radnike javlja kao trenutačna luka spasa. Zbog toga današnji radnik radije bistri „Skandal“ i „Svet“ umesto da se dva puta mesečno lati „Sindikalnog poverenika“ – reprezentativnog radničkog biltena. Nema, stoga, preterano mnogo misterije u činjenici da dokolica ispunjena beskonačnom zabavom, taj smrtni neprijatelj klasne borbe, popunjava rupe u životu ovdašnjeg radnika. Naravoučenije, autentičnog heroja radničke klase treba potražiti u društvu spektakla. Razume se da takav heroj ne bi morao da poseduje liderske sposobnosti jednog Leha Valense pa čak ni da prepoznaje ideološke razlike između Rasima Ljajića (levo od centra) i Mlađana Dinkića (desno od centra) naročito nakon lokalnih izbora u Boru. Dovoljno je da je kandidat za radničkog heroja „udarnik“ koji crnči od jutra do sutra, da je pečalbar i da se bez protekcije domogao slave. Pa ukoliko svojevremeno Radoslav Rodić Roki, poznat po megahitu „Žena“ i po vožnji kamiona diljem SAD (san svakog junoše u realizaciji američkog sna), nije uspeo da postane heroj ovdašnjih radnika, što zbog ambivalentnog odnosa pređašnjeg sistema prema gastarbajterima, što zbog nerazvijenosti interneta kao sredstva lične promocije, Ekrem Jevrić sada ima sve predispoizicije da postane ovdašnji Working Class Hero. Balkanski Borat, kako su ga prozvale neke engleske novine, na čijem su licu otisnuti tragovi višedecenijskog šljakanja po ulicama grada Čikaga, sublimirao je u naslovu hita „Kuća pos’o pos’o kuća“ kompleksnu filozofiju postindustrijskog radništva svodeći je sasvim nenameravano na urnebesni miks Maksa Horkhajmera i Kemala Malovčića. Naime, čekajući da Ekrem Jevrić popuni prazninu u jesenjoj televizijskoj šemi, radništvo je više nego ikad potvrdilo tezu da je Beket bio daleko ispred svog vremena.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Hleba i igara
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga