BORA ĆOSIĆ: Misliti, to već znači biti lud

"Sve se svodi na problem ljudskog mišljenja"

11. sep 2020

Jedan muzej iz Beograda upravo traži od moje žene nekakav moj trag, naočare, olovku ili tako nešto, kao da sam umro, kaže, između ostalog, pisac Bora Ćosić u razgovoru za Nova.rs.

I sam podatak da je Bora Ćosić napisao više od 50 knjiga proze, eseja i studija (posebno o Krleži), i to ne makar kakvih, a uz to i nekoliko sa uspehom igranih drama, kao i stotine kolumni i drugih tekstova u medijima širom Evrope, već je za respekt. Dodajmo tome i verovatno najuspelije prepeve “Oblaka u pantalonama” i drugih stihova Majakovskog, prepeve ostalih ruskih pesnika, pisanje filmskih scenarija, uređivanje lista “Mlada kultura”, časopisa “Rok” i revije “Danas”…

Njegov roman “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” osvojio je Ninovu nagradu (1969), po njemu je igrana i nagrađivana istoimena predstava, a Bata Čengić snimio je film. Više od četiri decenije kasnije, beogradski izdavač Lom objavio je reizdanje ovog kultnog romana, zajedno sa “Pričama o zanatima”, prošle godine i reizdanje “Povesti o Miškinu”, a u proleće ove godine, kada je pandemija već uveliko obuzela svet, i obimne “Dnevnike 2013 – 2020”, u kojima je poslednji unos od 1. maja. Pisac, rođen u Zagrebu 1932. godine, odrastao i živeo u Beogradu do 1992, kada je zgađen politikom Miloševićevog režima i opštom klimom u Srbiji, prvo je otišao u Rovinj, a potom u Berlin, gde živi poslednjih 25 godina i povremeno posećuje “region svoje prošlosti”. Na pitanje da li bismo razgovarali telefonom ili pitanja i odgovore razmenili mejlom, odlučio se, lapidarno, za ovu drugu opciju.

Počnimo i mi citatom Krleže sa početaka vašeg “Dnevnika 2013 – 2020” gde kaže: “Tragedija traje, a u međuvremenu igraju klauni”. U čemu prepoznajete tragediju danas i koji klovnovi vama privlače pažnju?

–Karnevalizacija danas je opšte rasprostranjena; postoji nekakav poriv u današnjem svetu da malo malo izađu na ulice, kostimirani ili ne, sa transparentima ili bez, agresivni ili samo besni. Katkad je to opravdano, često spada samo u onaj opseg ljudskog ponašanja, kapitalno obeležen u knjizi Bahtina, karneval je drevni oblik čovekove oduške od ravnodnevnice i tuposti života.

Kako bi Miškin danas prošao?

–Miškinom može biti svako, ko god ispusti šalicu ili nešto iz ruke, ali miškinstvo kao filosofski pojam, kako sam pokušao da pokažem na primerima evropske literature, naravno da premaša omaške u hvatanju Frojdove, sve se svodi na problem ljudskog mišljenja, ponoviću: misliti, to već znači biti lud.

Opisujete u dnevniku trenutak kada primećujete da je Muzilova knjiga, objavljena u Opatiji, štampana u vašem nekadašnjem komšiluku, na beogradskom Obilićevom vencu. Kako vam iz berlinske perspektive sada izgledaju zemlje nekadašnje Jugoslavije, pre svega Srbija i Hrvatska?

–Srbija i Hrvatska sijamski su blizanci, ne samo po bliskosti, etničkoj, jezičkoj i povijesnoj, nego, nažalost, po istovetnim budalaštinama koje obe ove regije proizvode najpre sebi, a onda i onoj drugoj.

Krleža vam je, pri vašem jedinom susretu sa njim, u Sarajevu, prepričao “infantilnu tuču” Desnice i Krkleca 1961. “oko toga ko je ustaša, a ko četnik, iako nijedan nije ništa od toga”. Nije li to adekvatna metaforička slika i za današnje odnose u regionu?

–Epizoda koju nam je preneo Krleža one noći zapravo tačno odslikava sukob između naših nacija, čestio krvav, a zapravo katkad puerilan, detinjast. Osim što se često odigrava u krčmi.

Kada kažete da Krleža ni danas nije dovoljno pročitan, šta je to što sada, iz ove perspektive, otkrivate kod njega?

–O Krleži otkrio sam sve što se moglo, ali opet obraćam pažnju na njegove zapise sa Tržiča, tamo je crno na belo pokazao svoju konačnu deziluziju i o socijalizmu, i o ljudskom napretku, i o čoveku kao dosta sumnjivoj kosmičkoj pojavi.

Dok neki čitaoci u Srbiji kažu da im vaše knjige, posebno “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”, vraćaju radost čitanja i smatraju je remek-delom, drugi su saglasni sa vama, reklo bi se, samo u onoj vašoj negdašnjoj oceni da ste “mrtvi u Beogradu”. Kako vi iz svog ugla gledate na tu polarizovanost?

–Jedan muzej iz Beograda upravo traži od moje žene nekakav moj trag, naočare, olovku ili tako nešto, kao da sam umro. To je valjda neko oficijelno beogradsko mišljenje.

U dnevnicima se sećate i svog angažmana na filmu. Za “Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji” dobili ste Ninovu nagradu, igrana je i predstava po njoj, a film Bate Čengića je bunkerisan. Kako to?

–Treba pitati nadležne zašto tog filma nema nigde, ni u distribuciji, niti bilo gde, osim na po kom jubilarnom ili komemorativnom domjenku.

Pa opet, kažete da je cenzure u SFRJ bilo manje nego što se danas misli. Vidite li danas cenzuru, i u kakvim oblicima, u zemljama regiona i šire, u Evropi?

–Cenzura je danas stvar lične opreznosti autora. Cenzura je inače ukinuta još za Miloševića jednim perfidnim načinom: nek pišu šta hoće. Naravno, izuzimajući televiziju, e tu vlast ne da!

Pitate se u dnevniku: “Jesmo li već toliko udaljeni od perioda 1933-1945, koliko i od rimskih i etrurskih vremena?” A odmah sutradan pišete o ekstremnoj desničarki “uparađenoj do medijske zvezde” kojoj se “milionske mase dive”. Šta je dovelo do jačanja ekstremne desnice svuda u Evropi?

–Zašto desnica nastupa na mnogom mestima u Evropi? Pa zato što nema levice. Tu se ipak radi o spojenim sudovima, kao u fizici.

Ocenjujete u dnevniku da “mnogi osećaju kako je opera jedno od retkih područja iz prošlosti gde se mogu načiniti čudesne inovacije”. I Marina Abramović, čije ste slike sa oblacima gledali 1968/69, posle svih svojih performansa, sada izvodi “Sedam smrti Marije Kalas” kao operu. Kako vam izgleda to “mešanje medija”?

–Opera je zanimljiva ne po nepodnošljivom katkad kričanju tamošnjih diva i, još gore, u petlovskom kukurikaju tenora, nego po fascinantnim izmislicama u režiji, scenografijiji i onoj opštoj hrabrosti da se svaka, i najutvrđenija sadržina ispretura na veseo način. Nema važnijeg dostignuća postmoderne no što je ono na razvalinama “Rigoleta” ili “Travijate”.

Mnogi su tu operu gledali na internetu. Štaviše mnogi sadržaji preneti su iz fizičkog u virtuelni, novi mediji preuzeli su primat u doba pandemije, skovan je i termin nova normalnost… I vi ste o pandemiji dosta pisali. Vidite li u svemu tome što nam se dešava i nešto dobro?

–Epidemija, kako rekoh, donela je dve važne ideje: ljudski rod treba da se razredi, a potom da razmisli kakve neprilike donosi svaka pojava mase.

(Matija Jovandić, Nova)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Sweet dreams
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga