BORA ĆOSIĆ: Bal pod maskama

Zamaskirani mi više nismo oni koji smo bili, ni odakle smo došli, makar ostatkom lica pomalo aludiramo na svoju prošlost

03. avg 2020

Izgleda da će ovako ostati, svet će nastaviti svoj neizvesni put, zamaskiran.

Jer čak i u nekoj nejasnoj perspektivi, kada se ovaj musavi ovoj oko usta i nosa skine, ostaće taj pečat, zakrivenosti, koji smo dobili jednom upornom epidemijom.

Ona je postigla da se baš tako, usput, razotkrije jedno od ključnih stanja ljudskog roda, njegova potuljena priroda, njegov skriveni duh zadnjih namera.

Budući pojava daleko od svake plošnosti, od svega na prvi pogled, čovek je upravo biće onog drugog pogleda, nejasnih namera i želja, stvor ispod maske.

Najvidnije je to pri ovim aktuelnim susretima državnika i političara, pa nema ničega slikovitijeg za njihovo ponašanje, nego što je ta raznolika krpica koju drže na nosu, ništa tačnije ne dijagnosticira njihov posao, prikrivenost njihovih namera, sumnjivost njihove međusobne ljubaznosti, lažljivost deklariranih istina.

Bio je jednom nekakav tiranin, Tiberius, junak Tacitov, koga je ovaj mudri istoričar razotkrio, ne po teroru, čime se odlikovala njegova vlast, nego po onoj posebnoj taktici globalnog prevaranta i vrhunskog glumca te opasne scene.

To je bila njegova maska, govoriti drugo od onog što se misli, pretvarati se, umesto biti.

Nijde bilo vidnije osobe toga doba, a da u njoj bude toliko prikrivenosti; danas je to proizvedeno tim komadićem ničega, zataknutim za nečije uši. (Pomišljam inače, kako postupaju oni bez uha, kad maskom treba da se sakriju pred opasnošću zaraze, a nemaju gde da je zataknu, ti čuljavi naše civilizacije?)

Tako je ova spravica postala vlastiti paradoks, maska demaskira.

Ona nije samo nekakva higijenska mera, ona je sredstvo Fantomasa, usamljenog jahača, vampira u operi, ili bilo kog učesnika u stripu, junaka naših detinjih ushićenja.

Tako se ovim slučajem dogodilo da svet jednim korakom vrati se u detinjstvo. Čemu ionako, slojevima svoje zatucanosti, ideološke, religiozne, ili onim što se postiže mnjenjem, veoma teži.

Noseći to po sebi, mi zapravo varamo jedni druge, ne time što obećavamo da ih ovako nećemo inficirati, nego tako što ćemo ih obmanuti ko smo, šta smo i odakle smo.

Jer tako zamaskirani mi više nismo oni koji smo bili, ni odakle smo došli, makar ostatkom lica pomalo aludiramo na svoju prošlost, ali ne sasvim.

Onda dolazi dobit od ove presvučenosti, tamni sjaj ovih obmana.

Koliko privlačnosti za mladu devojku imaju oni događaji na balu pod maskama.

Jer taj neko, što se pojavio pred njom, može biti svako, a ne samo jedan, očekivani ili ne, subjekt, sav svet je moguć u taj čas, iluzija će splasnuti čak ako se, otkrivši, ispostavi neko povoljno lice.

Nema ni jedne osobe, ma kako željene, koja može da nadomjesti sve one, koji bi mogli biti. Na ovo računa i tiranin, koji, ne maskirajući se, zakriva svoju ćud lažno predstavljajući se.

Šta ću vam, deco moja, sve priskribiti, samo ako vas ne pokoljem! Jer u toj dilemi, boljeg ili lošijeg izgleda, sva je dvosmislica maske na ljudskom licu, ona može skriti i jedno i drugo, već zavisi.

Dok je na meni, mogu biti ne samo svako, nego i svakakav. Ona je neotkriveni talon na lutriji, nepoznati broj koji krije tajnu naše sudbine.

Razgoropadjene maske Indiosa sa Amazone, makar odmah dokazuju zlu ćud nečistih duhova, ali šta ćemo sa japanskim maskama, tvrdokornim u njihovoj ravnodušnoj odrvenelosti?

Jer ni maska nije makar ko, ni ona se neda, nespremna da tako lako razotkrije svoje lice.

Pa naravno, ima i ona svoje lice, samo tuđe. Lice maske ne pripada ni maski, nego nekakvom fatumu, čime treba ugroziti nekog trećeg, sa nedoumicom šta ta maska treba da znači.

Napred Silvere!, podbada svoga konja usamljeni jahač sa crnim oko očiju, iz Politikinog zabavnika moga detinjstva.

Čime i sva moja kaubojska okolina sa Zelenog venca, oduševljeno živne.

Ali kad glumac No-teatra, čak i kad ne govori japanski, mrmlja nešto iza svog drvenog lica, nije ni gospodji Trailović uvek bilo mirno oko srca, šta ako ovaj uljez zagospodari njenom scenom, Ateljea 212, za uvek?!

Svi zavojevači kroz istoriju, sva nasilnička konjica ljudskog zla, nastupa čak i bez maske, zamaskirana većinom onom vrstom lažnog predstavljanja, da će učiniti dobro, kao ishod, neplaniran, Mefistofelov.

Izlazi ipak da najopakije obmane dolaze od nemaskiranih. Čak i najveći prevarant svetske literature, Hljestakov, iz Revizora Gogoljevog, nastupa bez ikakve maske.

On je zamaskiran svojom pripovešću, svojim jezikom.

Jezik je, uostalom, osnovna maska koju čovekovo biće namislilo je samom sebi, govoreći, on obmanjuje, jer čovek kao pojava, ne bi morao baš uvek onoliko da govori, pogotovo nekom drugom, na njemu je da misli.

A progovorivši, eto ti prve obmane, to je ona krpica na licu današnjeg sveta.

Primetili ste deformisani govor koji se može čuti ispod tog zastora na licu, ovo još jedanput podvlači sumnjivost teksta koji se čuje.

Ona poznata opera najtačnije prikazuje našu fabulu, Bal pod maskama prikriva završni čin, jedno ubistvo.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Razbibriga
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga