BOBAN STOJANOVIĆ: Vlast stvara nenormalnu atmosferu u društvu

Opozicija treba da insistira na oslobađanju medija i zaustavljanju pritiska na birače

12. avg 2019

Politikolog Boban Stojanović, sa beogradskog Fakulteta političkih nauka, smatra da bi opozicija u Srbiji u pregovorima sa vlašću morala da insistira na dve stvari – a to su oslobađanje medija i zaustavljanje pritisaka na birače. “Sve što se nalazi u preporukama ekspertskog tima je važno, ali za mene su dve ključne stvari koje utiču na regularnost izbora – mediji i (ekonomski) pritisci na birače”, kaže Stojanović u razgovoru za Autonomiju.

On ističe da vlast kroz medije, kako elektronske tako i štampane, stvara nenormalnu atmosferu u društvu. “Vlast ima nekoliko svojih tabloida i praktično sve televizije sa nacionalnom frekvencijom putem kojih svakodnevno sprovodi propagandu, promoviše stranku i pojedince, a sa druge strane vodi prljave kampanje protiv političkih protivnika, ali i svih onih pojedinaca koji se usude da u javnosti govore protiv aktuelne vlasti. U takvom medijskom okruženju nemoguće je govoriti o poštenim izborima”, ističe Stojanović.

–Često se daje preveliki značaj RTS-u, ali daleko od toga da je RTS najveći problem. Imate neke od najgledanijih televizija koje su praktično lične Vučićeve i stranačke televizije putem kojih se vode hajke na opoziciju, a sa druge strane vlast predstavlja isključivo pozitivno. Praktično se stvara slika Srbije koja nije realna i stvara se slika u kojoj je stvarnost daleko lepša nego što je stvarno. Prema tome, potrebno je i da opozicija dobije više prostora, ali i da institucije sankcionišu ono što nije novinarstvo i da se zabrani propaganda.

Da li mislite da je realno da će vlast ispuniti zahtev opozicije za oslobađanjem medija?

– Jako teško će vlast ispuniti bilo koji zahtev koji se nalazi u preporukama ekspertskog tima protesta “Jedan od pet miliona”. Možda eventualno bude nekih promena na RTS-u, ali mislim da će se Vučić odreći svega pre nego pojedinih televizija.

Kažete da druga “crvena linija” treba da bude zaustavljanje pritisaka na birače?

– Da, to treba da predstavlja osnovni uslov da opozicija izađe na izbore – da se spreče pritisci na birače, a oni su pre svega ekonomske prirode. Uslovljavanje onih koji su zaposleni u javnom sektoru, obaveza potvrđivanja/dokazivanja kako su glasali, prikupljanje dodatnih glasova i takođe dokazivanje da su te glasove obezbedili, itd. Ovde se može podvesti i zloupotreba javnih resursa u partijske svrhe, a nastaviti i sa funkcionerskim kampanjama, ali da se negde zadržim na ove dve stvari kao dva ključna uslova, mada mislim da opozicija ne bi smela da odustane od bilo koje od 42 preporuke ekspertskog tima. Mislim da će Vučić u periodu do izbora, i to uskoro, kako bi odložio odluku opozicije o bojkotu, krenuti da popušta u nekim oblastima kao što je birački spisak (što je već najavljeno), verovatno i oko Agencije za borbu protiv korupcije i RTS-a, a moguće i oko izborne administracije. Opozicija bi morala da bude dosledna i da ne “nasedne” na sitne i kozmetičke promene, već da insistira na suštinskim stvarima, a to su makar za mene pomenute dve teme – mediji i pritisci na birače.

Ukoliko dođe do bojkota, kako će se finansijski održati političke stranke opozicije, koji i inače loše finansijski stoje? Da li će biti neophodna finansijska podrška i od koga ju je moguće dobiti?

– Budžetsko finansiranje jeste važno za funkcionisanje političkih partija, ali situacija u Srbiji nije takva da bi rukovodstvu stranaka to moralo da bude osnovno pitanje da li izbore bojkotovati ili ne. Jednostavno, ovo nisu normalne političke okolnosti i potrebno je vući poteze koji neće biti laki. I devedesetih se opozicija sastajala po stanovima, podrumima, borila za neko finansiranje, a sada ispada da im je zadržavanje novca za prostorije i telefon važnije od budućnosti Srbije, kao i od svojih glasača. U ovakvim okolnostima partije moraju da se okrenu ka članstvu, da pokušaju da se finansiraju “odozdo” i da budu spremni da se odreknu nekih privilegija koje imaju. Finansijski loše stoje i tek bi ušli u probleme, mada trenutno možda i najjače opozicione partije/pokreti danas nisu u parlamentu i nemaju javno (budžetsko) finansiranje (SSP, Narodna, PSG). Deluje mi nekako da su aktuelni poslanici najveći protivnici bojkota, verovatno iz ličnih interesa, ali mislim da se pitanje bojkota i budućnosti političke scene u Srbiji mora razmatrati kroz prizmu birača i potencijalnih promena, pritisaka na aktuelnu vlast – a ne kroz prizmu finansiranja partija

Kako će stranački ljudi sa lokala gledati na eventualni bojkot? Da li bojkot i u tom smislu može oslabiti opozicione stranku i njihovu ionako ne previše razvijenu infrastrukturu? Šta sa gradovima poput Šapca?

– Nisam siguran da bilo ko u opozicionim partijama iz gotovo 90% opština i gradova misli da može da pobedi na izborima i da osvoji vlast. U tom smislu je opasnost od razočarenja lokalnih funkcionera i članova značajno manja. Sigurno je da će biti nezadovoljnih lokalnih odbora, opet iz razloga tih nekih finansija koje bi imali da su deo lokalnih parlamenata, ali se opet vraćam na to da je situacija u Srbiji daleko od normalne. Moja teza je da bi izlazak na izbore pre oslabio opozicione stranke, jer bi usledilo novo razočarenje u rezultate izbore, jer je sigurno da bi opozicija doživela ozbiljan debakl na izborima (naravno ukoliko se suštinske stvari ne promene). Izborni porazi prethodnih godina su pasivizirali veliki broj aktivnih građana, partijskih simpatizera i aktivista, novi ubedljivi porazi bi verovatno pasivizirali i ono malo ljudi kojima su protesti dali određenu nadu da će u skorije vreme nešto da se promeni. U tom smislu zaista smatram da bojkot izbora mnogo manje demotiviše birače nego izlazak opozicije na izbore i mislim da možda može i dodatno da aktivira neke ljude. Opozicija je na vlasti trenutno u tek nekoliko gradova i opština (Šabac, Paraćin, Čajetina), a negde je i utisak da bi se eventualno ti gradovi mogli sačuvati uz eventualno neke pobede na gradskim opštinama u Beogradu (Vračar, Stari grad, Novi Beograd). Iskreno ne verujem da opozicija može da Šabac i Paraćin “sačuva”, jer sam ubeđen da će SNS, a na osnovu onoga što rade i nekoliko godina unazad, apsolutno sve karte baciti na to da preuzmu i ove jedinice lokalne samouprave, a tu ne mislim samo na ljude i aktivnosti u kampanji, već i ozbiljan novac – verujem da će prelaziti sve dozvoljene i nedozvoljene granice ubeđivanja birača. Ukoliko se ništa ne promeni uskoro, opozicija bi morala da bojkotuje kako republičke, tako i sve lokalne izbore. Ne može se izaći u nekoliko lokalnih samouprava, a svuda ostalo bojkotovati.

Stojanović: Verujem da će prelaziti sve dozvoljene i nedozvoljene granice ubeđivanja birača

Kako bi sam bojkot trebalo da izgleda? Ključno je i pitanje šta posle bojkota, kako će godine koje slede izgledati za opoziciju i opoziciono nastrojene građane?

– Kampanja bojkota bi trebalo da krene što pre, najkasnije u septembru (kako je poslednje najavljeno), jer zaista više nema šta da se čeka od tog trenutka. Najgora opcija bi bila da se bojkot proglasi kada se izbori raspišu, jer je to previše kasno. Kampanja bi trebalo pre svega da obuhvati nekoliko jasnih i preciznih poruka o tome zašto bojkot – usmerenih na “nenormalne” političke okolnosti u Srbiji, kao i pre svega da te poruke čuje što širi krug ljudi. Opozicija neće imati medije, ali kroz one medije gde može da se čuje druga strana, kampanjom na društvenim mrežama, kampanjom razgovora po opštinama i gradovima – direktnim razgovorom sa biračima da se ljudima pre svega kaže, a onda i objasni suština bojkota. Mislim da u krajnjem slučaju – broj izašlih nije ni važan i to je Panović sjajno rekao, da legitimitet osim birača izborima daju i politički akteri koji na izborima učestvuju. Prema tome, sama odluka o bojkotu krnji legitimitet izbora i kasnije vlasti. Vlast će se sigurno usmeriti da podigne izlaznost, kako bi igrala na tu kartu – ali je za opoziciju važno da svoje birače tog dana ostavi kod kuće i eventualno izvuče na neki veliki protest u izbornom danu. SNS će maksimalno pokušati da izvuče birače na izbore svim sredstvima i zato opozicija ne bi trebalo da postavlja granice izašlih broja birača, da ne bi upali u tu zamku brojeva. Bojkot bi trebalo da ponovo omasovi proteste i aktivira građane u tom smislu, a politički akteri koji su bojkotovali izbore da nastave da kroz aktivnosti pre svega na ulici i na međunarodnom planu ukazuju na nelegimitnost izbora i buduće Vlade, i da vrše konstantan pritisak na vlast. Takođe, opozicija bi trebalo da izbegava da govori o sprečavanju izbora, o tome da će odmah nakon bojkota izbora nešto da se desi i slično, jer je to nemoguće. Bojkot je sredstvo da se neki budući izbori održe u iole poštenim i slobodnim uslovima, bilo da dođu redovni predsednički izbori 2022. godine ili, ukoliko pritisci urode plodom, možda i ranije. A bojkot, okolnosti u kojima opozicija nije učestvovala na izborima i činjenica da je nema u parlamentu treba da dovedu do toga da se na aktuelnu vlast izvrši snažan pritisak. Kombinovano sa drugim aktivnostima nakon izbora, da se ukaže pre svega međunarodnim akterima da Srbija nije politički stabilna zemlja i da se na taj način dođe do popuštanja vlasti u različitim oblastima, a pre svega u pogledu medija. U tom smislu – opozicija mora da napravi jasan okvir kako izgleda kampanja, šta se radi u izbornom danu i koji su koraci nakon izbora. Za sve gore navedeno je potrebno osmisliti aktivnosti tako da animiraju građane i da vrše pritisak pre svega na međunarodne aktere, jer to je plan šta posle bojkota. Borba za slobodne i poštene izbore, borba za ispunjenje zahteva ekspertskog tima – a bojkot je snažno sredstvo koje može u tome da pomogne. Borba opozicije i opoziciono orijentisanih birača se ne završava bojkotom, već suprotno – tek započinje. Ali iz jedne potpuno drugačije pozicije nego do sada, jer bojkot znači da više ne postoje stabilnost i “mir u kući”.

Nedim Sejdinović (Autonomija)
Foto: Medija centar Beograd

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga