Biće poreklom od ljudi

Vujica Rešin Tucić (1941-2009) bio je književnik, vizuelni umetnik, urednik, esejista, jedan od najznačajnijih članova neoavangardnog pokreta u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka

17. jul 2021

–U knjizi “Hladno čelo” iz 1983. godine napisao sam: “Ne prihvatiti svet ljudi nije neljudska osobina. Nije ni ljudska. To je značajna osobina onih koji vide i razumeju, očekujući promenu kretanja.” Ja sebe vidim kao biće poreklom od ljudi, nešto drugo, koje se razlikuje kao što se čovek razlikuje od majmuna.

I mogu vam reći da nisam sam, tih “bića poreklom od ljudi” ima u našoj zemlji već podosta. Nije nam lako. Živimo u velikom logoru, krećemo se na vrlo malim relacijama, gledamo vrlo mali broj televizijskih programa, čitamo nekoliko novina, nemamo para da pređemo preko granice… a i tamo napolju živi neko čovečanstvo kojem mi više ne pripadamo. Nas su uhapsili sve, koliko god nas danas ima. I oni koji su nas uhapsili su uhapšeni. Taj zatvor treba razvaliti – ovako je pre tačno četvrt veka govorio Vujica Rešin Tucić za vojvođanski građanski list “Nezavisni”, u jednom od retkih intervjua koje je dao tokom ’90-ih godina.

Danas bi navršio 80 godina. Povodom toga, pre dva dana je Srpsko književno društvo organizovalo program po istoimenoj pesmi Vujice Rešina Tucića „I moram, moram da se smejem“, posvećen uspomeni na ovog velikog pesnika. Svoja prisećanja na pesnika i njegovo delo sa publikom su podelili: Goran Babić, Nenad Milošević, Vesna Janković, Vladimir Kopicl i Dragoljub Pavlov.

Vujica Rešin Tucić (1941-2009) bio je književnik, vizuelni umetnik, urednik, esejista, jedan od najznačajnijih članova neoavangardnog pokreta u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. NJegovi radovi izlaze izvan okvira tradicionalne podele umetnosti, pa tako je u izvođenje svojih pesama unosio elemente filma, glume i performansa, što je u ono vreme kod nas bila eksperimentalna i pionirska aktivnost. Pesnik koji je celog života razmišljao o zagonetki života, čovek koji je toliko voleo šah i pecanje, Vujica Rešin Tucić bio je jedan od najistaknutijih pripadnika i protagonista jugoslovenske umetničke avangarde „Nova umetnička praksa“. Uz njegovo ime vezuje se niz subverzivnih i provokativnih umetničkih poduhvata, materijalizovanih krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, na liniji delovanja avangardnih grupa i pokreta. Tih godina ga je od odlaska u zatvor na odsluženje 12-godišnje kazne zbog stihova, jer je njegova poezija proglašena neprijateljskom delatnošću, spasao Oskar Davičo. Tvorac je teoretskog pojma tradicija avangarde, u okviru koje je objavio dvanaest knjiga poezije, proze i eseja. Uređivao je časopise Ulaznica (Zrenjanin) i Dalje (Sarajevo), a 1977. godine pokrenuo je privatni časopis Adresa. Poslednjih godina je uređivao književni časopis Tisa. Vujica je ostao upamćen i kao sjajan čitač poezije i kao veliki učitelj mladim pesnicima koje je uvek neizmerno podržavao.

Za poslednju objavljenu zbirku pesama za života, „Gnezdo paranoje“ (Kairos, Sremski Karlovci, 2006), proglašen je laureatom ugledne nagrade „Vasko Popa“.
Internacionalist, teorijski se oslanjao na radove Valtera Benjamina i autore Avangarde.
Objavio je brojne knjige: Jaje u čeličnoj ljusci (1970); San i kritika (1977); Slovo je puklo (1978); Prostak u noći (1979); Reform grotesk (1983); Hladno čelo (1983); Sneg veje, ljubav je večna (1990); Strahote podzemlja (1991); Igrač u svim pravcima (2001), Vreme fantoma (2005) i dr.
„Već dugo neki pesnik u ovom jeziku nije tako direktno postavio pitanje smisla pisanja poezije u postutopijskom svetu – cela pesma s naslovom Nepomični čovek, sačinjena je od zidova, od pitanja pobune, od traganja za jezičkim korelativom iskazivanja nemoći i žudnje za izgubljenim mogućnostima.”, pisali su o zbirci “Gnezdo paranoje”.

Doktor Džekil i mister Hajd jugoslovenske književnosti

Ono što je značajno za našu kulturu je da njegovo delo i dalje živi. Na primer, u knjizi “Neočekivani pesnici” Vase Pavkovića u kojoj je i on konstatovao još 2015. godine kada je knjiga objavljena (ZKV) da se poezija ovih autora (Judita Šalgo, Petru Krdu, Vojislav Despotov i Vujica Rešin Tucić) još “drži” i da je “u jednom delu mladog pesničkog sveta i dalje uticajna”. Za Vujičinu knjigu “Gnezdo paranoje” Pavković naglašava da je testamentarna pesnička zbirka “jednog od najvažnijih neoavangardnih srpskih i jugoslovenskih pesnika”. Takođe, konstatuje da je “neoavangarda bila poslednja takva umetnička pojava, koja je iznutra, iz samog bića jezika poezije, htela da promeni i podmladi našu liriku”. Po njemu, neoavangardisti su hteli da ožive jezik, da kritikujući poeziju, dovedu u pitanje ideologiju, a preko nje i manipulaciju ljudskim životima, koja je konstanta istorije, ali nekako u naše doba, najsofisticiranije upakovana.

Nedavno je objavljena i knjiga “Novosadska neoavangarda” – izbor iz poezije (urednica Vitomirka Trebovac, “Bulevar books”, Novi Sad, 2021) u kojoj je, naravno, zastupljen i Vujica Rešin Tucić.

A sam Vujica je svojevremeno izjavio da: “Izgleda došlo je vreme kada mladi ljudski svet želi da sazna kako su ‘pevali divni starci’ (što bi rekao Branislav Petrović). Osećam se poput inspektora u pesmi Ramba Amadeusa, ili što bi rekli jezikom klasike, ja sam i doktor Džekil i mister Hajd jugoslovenske književnosti.”

Svakako, najveći i najznačajniji posao uradili su u izdavačkoj delatnosti Kulturnog centra Novog Sada, gde su, pod uredničkom rukom Alena Bešića, objavljena u dva toma Sabrana dela Vujice Rešina Tucića. Ovo kapitalno delo priredili su, pored Alena Bešića, Marjan Čakarević i Siniša Tucić. Pored svih do tada objavljenih pesama, izašle su, u prvom tomu, i pesme iz zaostavštine “Budžak uspomena”, a zastupljene su i pesme iz periodike koje se svojevremeno nisu našle u zbirkama. U tom tomu objavljen je i tekst Vladimira Kopicla “Pesnik pustolov u jezičkoj laboratoriji novog” o poeziji V. R. Tucića. U drugom tomu su se našli svi ostali tekstovi, od romana “Strahote podzemlja”, do dnevnika Vujice Rešina Tucića, intervjua sa njim, “Vreme fantoma”, “Hladno čelo”, “Slovo je puklo”, “Pismo u nigdinu” i ponovo tekstovi iz zaostavštine kao i dodatak poezije, uz tekst priređivača “Sličice iz vremena kada se rađala i umirala druga avangarda” Marjana Čakarevića.

Danas, kada Vujicu Rešina Tucića više ne možemo sresti na ulicama Novog Sada, ni na ulicama vaskolikog zemaljskog šara, njega koji je “odgurnuo tanjir svim vremenima”, pitamo se, šta bi tek rekao na to da i četvrt veka kasnije i njegova poezija i njegova “tradicija avangarde” živi i intrigira stvaraoce koji dolaze iza njega. A i sam je govorio, citirajući LJubišu Jocića: “Sa svakom novom generacijom stižem i ja, makar među poslednjima.”

Škola “Tradicija avangarde”

Vujica je tokom 90-ih u Beogradu imao školu “Tradicija avangarde”, na koju je bio jako ponosan i o kojoj je rekao: “Kroz tu školu prošlo je više od 30 devojaka i mladića, od 14 do 19 godina. Objavili su prvi broj bukvalno najvećeg časopisa u Jugoslaviji ‘Magnet’, kada sam im rekao da ja više nisam njihov učitelj već kolega. Po mom mišljenju, u sledećih dvadeset godina oni će stvarati novu umetnost ove zemlje.”

Na tu školu, svoja sećanja je svojevremeno, podelio sa javnošću i Nune Popović: “Kada me je prilikom našeg prvog susreta daleke 1993, na prvom času njegove škole Tradicija avangarde, kao tada jedinog đaka, mladog i nadobudnog pesnika ‘prepuštenog muzama’, dok su naokolo topovi i rafali uništavali ljude i gradove, diskretno pitao: Šta je za vas važnije, život ili umetnost?, u meni se dogodio ‘veliki prasak’ i od tada sam postao njegov učenik, koji je proveo sa njim puno školskih besanih noći i žestokih polemika u pokušaju da odgonetnemo mnoga pitanja, između ostalog i ono za koje je Vujica najviše želeo da pronađe odgovor: Da li postoji život?”

(Gordana Nonin, Danas / Foto: Pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Zločinci
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga