Bezdomnost Lasla Vegela

Četiri književna kritičara o opusu novosadskog književnika, posebno o knjizi „Priče iz donjih predela“

26. nov 2012

Izdavačka kuća Noran Libro iz Budimpešte je nedavno i na mađarskom jeziku objavila knjigu Lasla Vegela Priče iz donjih predela. Na poslednjoj sesiji kvarteta književnih kritičara literarnog portala litera.hu održane početkom novembra ove godine, u fokusu razmatranja bilo je ovo Vegelovo delo.

Urednik portala Lajoš Janoši je u uvodu napomenuo da se Priče iz donjih predela savršeno uklapaju u temu odnosa Evrope i njenih rubnih predela: mnogi misle da im je dobro poznata stvarnost nekadašnje Jugoslavije i, unutar nje, stvarnost mađarske manjine. Iz Vegelove perspektive se jasno vidi, nastavio je Janoši, da su te spozanje najčešće puki stereotipi: jugoslovenski „mit” je vrlo složen, višeslojan i veoma iznijansiran, nerazdvojiv, dakako, od političkih činilaca. Jedan od ključeva ovog sveta je i Titova specijalna varijanta komunizma: a Vegel je hroničar trauma generisanih gubitkom za tu varijantu vezanih iluzija. A centralno pitanje glasi: šta je od tog sveta preostalo, šta je ono na šta se još može reflektovati.

Književni kritičar Tamaš Jožef Remenji je istakao da se Vegel ovom knjigom ponovo vraća svojoj, i do sada često korišćenoj metafori: „evropsko kopile”. Vegelovo poimanje manjine je drugačije od uobičajenih interpretacija ovog pojma – nije fundamentalističko, niti konzervativno, ali je podjednako je daleko i od „uloge mosta”, i od mađarske manjinske politike. Evropsko kopile je onaj ko ni na rubnim predelima ne nalazi svoje mesto, a našavši se iznenada u Evropi, mora da shvati da ni tamo nema interesovanja za ono što bi on hteo da kaže. Evropa izostavlja rubna područja iz svih svojih razmatranja, kalkulacija, u najboljem slučaju im potura neku crkavicu, uopšte je ne zanimaju njene vrednosti. Vegel u svojim esejima često karikira berlinske konferencije, na kojima se okuplja sva sila sveta iz svih, pa i najudaljenijih krajeva kontinenta, ali se potom ništa ne dešava, izostaje bilo kakva interkacija kako između Zapadne Evrope i okupljenih predstavnika rubnih predela, tako ni između samih predatvnika „periferije”. Grčevita nastojanja da se nekakvi odnosi, nekakve veze ipak uspostave deluju mučno, mada su vredne uvažavanja, i ukazuju na nekakav veliki, zajednički nedostatak: po mišljenu ovog kritičara zbog toga je i ispaštanje lajtmotiv ove knjige. Naime, Vegel ovom knjigom nastoji da razjasni koji je taj greh, zbog kojeg svi moramo da ispaštamo.

Vegel je hroničar bezdomnosti (Bezdomni eseji – glasi inače naslov najznačanije zbirke Vegelovih eseja), njegova samoća je, međutim, cena one intelektualne autonomije na kojoj uporno i dosledno insistira. Pisac je ostao da živi u Novom Sadu, odavde preduzima povremeno putovanja u Budimpeštu ili negde u Zapadnu Evropu, ali gde god stigne, već sutradan gleda kad polazi prvi voz nazad za Novi Sad. Vegelova pozicija je stoga pozicija onih koji se nigde ne osećaju kod kuće. Upravo ga to i čini specifičnom figurom znamenite, prve generacije Uj Simposiona: on je istovremeno i levičar, i avangardni pisac, ali ujedno i plebejac – ni sa kim se iz te generacije ne može uporediti. Idelani književni žanr ove egzilu slične pozicije jeste esej – esejistički jezik i esejistička forma. U vezi sa doživljajem bezdomnosti pisac Gabor Nemet je ispričao da je jednom proveo pola dana u atomobilu s Vegelom koji mu je tada poverio da mu je posle južnoslovenskih ratova ponuđeno slovenačko državljanstvo, ali on nije prihvatio tu mogućnost, jer je za njega, kako je rekao, bezdomnost prava domovina. Nemet je još napomenuo da se u ovoj knjizi oglašavaju veoma različiti jezički registri, a prelazi su veoma česti. Ovom knjigom, nastavio je Nemet, autor oživljava donekle prezrenu anegdotsku tradiciju, ali je njegovo pripovedanje istovremeno i analitičko: on je vrsni analitičar, ali oseća da nema ničeg mudrijeg od jedne dobre priče. Važno je i pitanje žanra ove knjige. Obično se kaže da je reč o dnevničkom romanu, ali to nije sasvim tačno, ova knjiga uistinu nije ni dnevnik, niti je roman. Za ovog pisca čitanje ove knjige bilo je vrlo uzbudljivo, fini prelazi i zanimljive promene tonaliteta podsećale su ga na dobro komponovano muzičko delo.

Književni kritičar Đerđ Vari je takođe počeo s jednim ličnim doživljajem: boravio je tri meseca u Novom Sadu gde mu je sam Vegel bio mentor. Vari je primetio da nadasve apsurdno deluje tekst na klapni mađarskog izdanja Priča s donjih predela u kojem se ovaj sedamdesetjednogodišnji pisac, visoko cenjen kako u Srbiji, tako i u Nemačkoj, preporučuje mađarskim čitaocima kao otkriće. Prema mišljenju Đerđa Varija, ako uopšte postoji neko u mađarskom kulturnom prostoru ko je u stanju da relevantno utiče na formiranje javnog mišljenja – „jedan mađarski Ginter Gras” – onda je to samo Laslo Vegel, nevolja je samo to da ovde niko ne obraća pažnju na to što govori.

Vari je istakao da ova knjiga ima dva jaka duhovna polazišta: to su Šandor Marai i Imre Kertes. Ali Vegelova knjiga je važnija od te dvojice preteča jer, uprkos gorčini, značajnom je čini njena atituda opraštanja. Ona uz to govori i o tome da su na ovim prostorima zatrte kulturane tradicije, da je ovde usledila neka vrsta „odmiranja nacije”. Nekad su ovde živeli i Nemci, i Jevreji, a u Novom Sadu i Mađari, ali oni su pod određenim istorijskim okolnostima ili istrebljeni, ili prognani. Ova knjiga zamišlja jednu kafe-poslastičarnicu koja je ishodište, stanište jedne nove Srednje Evrope.

Janoši se potom vratio na one, gorčinom prožete misaone tokove Vegelove knjige koje tematizuju nadasve složeni sistem odnosa centra i periferije. S jedne strane snažno je prisutna želja rubnih područja da postanu delovi evropskih integracija, ali je istovremeno je bar toliko snažno i osećanje straha od gubitka identiteta. Multikulturalna Jugoslavija je u razdoblju hladnoratovskih podeljenosti bila, zapravo, najbliža Evropi, i veoma je zanimljivo da se kasnije, na dugi niz godina čak i kulturno izolovala, svela je sebe na tačku izvan evropskih okvira. Kao drugu karakterističnu tematsku liniju Vegelove knjige Janoši je skicirao kao etos levice, kojem je Vegel ostao do kraja privržen – pitanje je, međutim, da li se ova (levičarska) tradicija ispraznila ili je naprosto izopštena.

Remenji je još napomenuo da je Vegelov diskurs lišen Maraijevoj atitudi i diskursu karakteristične aristokratske oholosti. I Vegel želi da odbrani kulturu od života, ali ne čini to kao Marai koji, pre odlaska na počinak, čita Babičevu poeziju – Vegel je u odnosu na tu atitudu izrazito plebejska duša. Ne treba smetnuti s uma da je Vegel autor i prvog (sada već kultnog) romana bitničke generacije na mađarskom jeziku – reč je o romanu Memoari makroa – koji je je prema Remenjijevom mišljenju i jedini roman te vrste koji nije prekriven prašinom. A levičar je ostao tako što se, premda se obračunao s iluzijama, uvek solidarisao s poraženima, s gubitnicima, s onim koji nemaju svoje glasnogovornike. Gabor Nemet je istakao da se Vegel često pita, šta bi sa njim bilo, kakva bi njegova sudbina bila, da nije bilo Tita – naime, to što je postao intelektualac može da zahvali onim specifičnim formama društvene mobilnosti koje je stvorio realni socijalizam. U Jugoslaviji se pojavio san o nezavisnosti, ali kako se kasnije ispostavilo, to je zapravo bio san o srpskoj nacionalnoj nezavisnosti, Vegel je to kao manjinac vrlo precizno i izbliza video, i zahvaljujući baš toj vizuri postala je ova knjiga groteskna, beznadežna i tužna, na način da joj se možemo i smejati. Vegel i ne pokušava da sugeriše bilo kakvu ideju o tome šta bi trebalo učiniti s ovim prostorima, stoga i nalazi sebi utehu u grotesknom tonu i taj groteskni ton nudi, kao utehu, i svojim čitaocima. Jedan od povratnih motiva ove knjige se ogleda i u tome što Evropa „prve klase” ne želi da se suoči sa tim šta je učinila, kako je svojom bezosećajnošću upropastila „low cost” Evropu – mađarski carinik se može podmititi sa pet evra, austrijski pak najmanje sa deset.

Đerđ Vari je opširno govorio i o strukturi teksta. Prema njegovom mišljenju najveća opasnost koja preti esejističkom stilu, a koji je svojstven i Imreu Kertesu, jeste aforizam. U ovom žanru je teško ne biti isključiv, a to ni Kertesu ne polazi uvek za rukom. Vegel upliće aforizam u ton dnevničkog diskursa, na taj način izbegava klopku, anegdota ne bagatelizuje najteža pitanja nekom zvučnom, efektnom poentom. Vari je još dodao da egzistencija manjinskih Mađara u osnovi više nikog ne zanima, nacionalizam je definitivno nepodesan da razumemo šta se dešava u manjinskim sredinama.

Na kraju su se kritičari vratili na pitanje: šta smo to učinili da sad moramo da ispaštamo. Vegel nije imenovao taj greh, rekao je Remenji, on se sam uspostavlja i nameće, on je svačiji, on je greh i Evrope, i naših ličnih laži, i greh periferije. Taj zajednički greh je skriven tu negde u poslednjih četrdesetak godina, a ispaštanje je metafora istočno-evropske egzistencije. Lajoš Janoši pak smatra da je neizmerljivo ono breme koje pritiska decu titoizma ili, u širem smislu, decu komunizma – u našu istorijsku svest uvrežili su se takvi kodovi, koje veoma teško možemo korigovati. Đerđ Vari je zaključio da nismo bili u stanju da budemo drugačiji nego onakvi kakvi jesmo: lišeni sudbine – i da se to u određenom smislu odnosi na čitav kontinent, ne samo na Istočnu Evropu.

(litera.hu, preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga