- Autonomija - https://www.autonomija.info -

Bar kod: Human being

Oni koji imaju „sreću“ da se rode na Balkanu mogu biti prilično sigurni da su male šanse da će se tokom njihovog života desiti kakav veliki zemljotres, orkan, tornado, ili da će odjednom proraditi vulkani, koji će za sobom ostaviti pustoš, nagorelu i uništenu zemlju. Sa druge strane, sudeći po onome što nam istorija zbori, najverovatnije će se bar jednom tokom života susresti sa međunacionalnim konfliktima, građanskim ratovima i raznim drugim nepogodama uzrokovanim nekim „čudnim silama“ koje od dojučerašnjih komšija prave neprijatelje. Međutim, mali narodi koji su ratovali proteklih decenija ipak i dalje žive jedni pored drugih i jedni sa drugima.

U malom artistički uređenom prištinskom kafiću, Betim Bekteši, na vrlo ilustrativnom primeru objašnjava odnos koji, jedni prema drugima, imaju narodi sa Balkana.

– Nedavno smo išli na koncert u Berlin i putovali smo malo okolo, pa smo u šali zaključili da se mi, ljudi s Balkana, jako dobro razumemo kada se sretnemo u inostranstvu. Svi smo dobri prijatelji. A kada se sretnemo na Balkanu, svi se međusobno mrzimo – govori s osmehom Betim, dvadesetosmogodišnjak koji kaže da sebe smatra Kosovarom, a kad ga pitaju da detaljnije objasni, on kaže da je Albanac iz Prištine.

Mrzimo se, ali jedni bez drugih ne možemo

Dakle, mrzimo se, ali jedni bez drugih ne možemo. Ova toliko puta ponovljena rečenica već je postala kliše. Istina je da tek nakon rata sledi veliki, težak i mukotrpan proces, postkonfliktna izgradnja društva i ponovno uspostavljanje do temelja narušenih međunacionalnih, međuetničkih, međureligijskih i, na kraju, ili na početku, međuljudskih odnosa. Otud mi ovde – ja, Srpkinja iz Hrvatske s prebivalištem u Srbiji i Betim, Kosovar, s prebivalištem u Prištini, razgovaramo o tome kako ponovo ujediniti ljude koji su delili istu teritoriju, gradili zajednički život, a koji su nakon rata fizički, emotivno ili psihološki duboko oštećeni, ili prosto uvređeni, povređeni i razočarani, ma kojoj etničkoj ili nacionalnoj grupi pripadali. Albanci, Romi, Aškalije, Egipćani, Srbi i dalje ostaju jedni pored drugih, kako teritorijalno, tako i na zastavi najmlađe države na svetu, Republike Kosovo.

Betim Bekteši: Život sakriven iza oficijelne politike

Bilo da žive u Republici Kosovo, „južnoj srpskoj pokrajini“, „srcu Srbije“, Srbiji, ili na Kosovu sa zvezdicom, ovi ljudi su od krvi i mesa, oni su ti koje viđamo u svojim gradovima, u ostalim delovima sveta, ljudi koji uz svoje veće ili manje rane i mane, nose i svoje vrline, svoje vrednosti, sposobnosti, svoje porodice i imanja i svoj svakodnevni život. Život koji ima mnoštvo dobrih strana koje nažalost ostaju sakrivene iza oficijelnih državnih politika koje u manjoj ili većoj meri kreiraju medijsku sliku koja ulazi u naše dnevne sobe.

– Među mlađim generacijama nema toliko razlika, ali uvek imaš one koji su ekstremni, u svakom gradu, u svakoj naciji. Još uvek je sve sveže i treba da prođe dosta godina da se sve to normalizuje – priča Betin na čistom hrvatskom jeziku.

Dakle, ja, Srpkinja iz Hrvatske, izbeglica iz srpsko-hrvatskog sukoba u Slavoniji prve polovine devedesetih, i Betim, Albanac iz Prištine, u centru grada pijemo taj famozni makijato koji se naveliko pije „među gradskom rajom“, što bi rekle Sarajlije. I pričamo na hrvatskom, ili srpsko-hrvatskom jeziku, ili srpsko-hrvatsko-bosanskom jeziku ili srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorskom jeziku.

– Pre konflikta bilo je raznih pritisaka, nije bilo nimalo ugodno, ali bili smo svi zajedno i bilo je OK .U delu grada u kom sam ja odrastao i gde mi roditelji žive, većina stanovništva bili su Srbi, svi smo se družili i tako sam naučio jezik. Od 15 stanova u mom ulazu, u tri su živeli Albanci, a u ostalima Romi, Srbi, Bosanci. I danas sam u kontaktu sa nekima od prijatelja iz detinjstva – kaže Betim.

Suživot je deo vaspitanja

Kako dodaje, prihvatanje drugih i suživot najpre se nauče u porodici, kao deo vaspitanja. Sa druge strane, kako odrastamo shvatamo, da Balkan čine male države koje su prošle kroz međusobne konflikte tokom proteklih pet vekova, pa je i nivo nacionalizma veći.

Betimovi roditelji, Albanci iz Makedonije, zbog posla su osamdesetih živeli u skoro svim državama tadašnje Jugoslavije, da bi se na kraju ipak smestili u Prištinu, gde je Betim završio osnovnu i srednju školu. Studije vazduhoplovstva upisao je u Zagrebu, magistarske studije u Francuskoj, a praksu je imao u Nemačkoj. Bez obzira na to što je mogao da bira u kojoj državi će da ostane, ipak je odlučio da se vrati na Kosovo. Zaposlen je i zadovoljan je svojim poslom. Kaže da se u Prištini nije toliko osetio rat kao u drugim mestima na Kosovu, ali da se Kosovo ipak dosta promenilo nakon rata.

– Mi smo takvi ljudi, želimo da se sve promeni od danas do sutra, a tako ne može. Ne može tako brzo. Situacija se razvija u dobrom smeru, ali sve se radi na balkanski način, mnogo korupcije, sve se kontroliše iz državnog vrha. Takođe, rat je sveža rana, i ostavio je drugačije posledice na svakog pojedinca. Oni na koje je rat uticao više imaju radikalniji pristup. Ali, na kraju, svi smo mi ljudi. Dogodilo se šta se dogodilo, nije bilo u redu s obe strane, ali moramo da nastavimo dalje. Na kraju krajeva, komšije smo i viđamo se svaki dan – kaže Betim.

Otvorili smo se kao nacija

Mir se gradi polako, korak po korak

On objašnjava da se neposredno posle rata u Prištini nije mogao čuti srpski jezik, ali da se situacija u međuvremenu prilično promenila. U Prištinu i veće gradove na Kosovu, nakon rata došao je i veliki broj stranaca i stranih organizacija.

– Otvorili smo se kao nacija, ranije smo nekako uvek bili konzervativniji od ostatka Jugoslavije. Do sredine devedesetih imali smo mogućnost da gledamo tri televizijska kanala, onda su moji roditelji kupili satelitsku antenu, pa smo videli da postoji i nešto drugo sem onoga što nam se servira. Tako počneš da razmišljaš drugačije, naročito sada kada imamo pristup informacijama na internetu. To sigurno utiče ili bi bar trebalo da utiče na ljude u pozitivnom smislu – kaže Betim.

Kao i u okruženju, teška ekonomska situacija, visoka stopa nezaposlenosti i nizak životni standard dominiraju životima ljudi na Kosovu. U ma kom mestu da se nalaze i ma koje da su nacionalnosti. Kada ljudi razmišljaju kako da zadovolje osnovne životne potrebe, manje vremena ostaje da se posveti izgradnji nediskriminatornog i tolerantnog društva. U bogatijim društvima proces pomirenja išao bi brže, a ovako se mir gradi, vrlo polako, korak po korak. Mladi ljudi poput Betima koji zastupaju stav da granice i podele postoje samo u našim glavama, najveći su promoteri mira i najjači nosioci društvene stabilnosti.

– Ja i ekipa s kojom se družim svaki dan se susrećemo sa drugim manjinama. Juče sam pio kafu s prijateljem koji je Rom, dobra prijateljica je Srpkinja, viđam se s Bosancima, Crnogorcima, Hrvatima… A kada pogledam oko sebe, van mog društva, vidim da je ono što razlikuje nas od ostalih ljudi visok nivo predrasuda koje drugi imaju. A predrasude se ne mogu menjati odjednom. To se u čoveku mora menjati godinama, strpljivo, tokom školovanja, na primer. Ima mnogo ljudi koji koji se, iako ne misle kao ostatak društva, plaše a to pokažu, pa se prilagode većini. A mi… Mi često zbijamo šale jedni s drugima. Srbi nas zovu Šiptarima, mi njih zovemo Škije, što je manje više isto – objašnjava Betim s osmehom.

Uloga medija je ključna

U svakom ratu, kako se pokazalo na primeru mnogih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije, mediji su igrali važnu ulogu, mahom potpirujući nacionalističke težnje. Tako je i sa albansko-srpskim sukobom na Kosovu. Betim kaže da je veliki problem to što se i sada servira u medijima ista priča, i da je retkost videti, čuti ili pročitati pozitivnu, normalnu, ljudsku priču s Kosova. Vesti su uvek loše. Samim tim, slika koju ljudi spolja imaju o Kosovu uvek je zastrašujuća.

– U Francuskoj nas nisu pustili u klub jer smo sa Kosova. Tražili su ličnu kartu na ulazu i kad su videli da je kosovska, kažu “Nema šanse”. Nas to nije ni začudilo kada se samo loše asocijacije vežu za ljude koji dolaze odavde. Dakle, loša iskustva zbog svog porekla ljudi mogu imati u Prištini, Beogradu, ali i u nekom gradu u Francuskoj, bez obzira na to koje su nacionalnosti. Zato mislim da svi koji smo ovde treba nekako zajedno da idemo napred, jer je to jedini ispravan put. Inače, bićemo ovakvi kakvi smo sad, neka crna rupa i to nije dobro – zaključuje Betim.

I dok ustajemo od stola u jednom malom kafiću u centru glavnog grada Republike Kosovo, Betimu se obraća mlađi muškarac koji je sedeo za stolom pored. Na srpsko-hrvatsko-bosanskom jeziku sa prepoznatljivim sarajevskim naglaskom kaže da je čuo deo našeg razgovora koji se ticao skorog koncerta jednog sarajevskog benda u Prištini. Čini mi se da se ne poznaju od ranije, a nakon kraćeg razgovora o planovima u vezi sa koncertom, Sarajlija ga pita za tetovažu. Betim na ruci ima istetoviran bar kod ispod koga piše „human being“.

Jovana Zdjelarević (Autonomija)

Tekst je nastao tokom projekta Living Together with Positive Stories/Živeti zajedno sa pozitivnim pričama, koju je realizovala mirovna organizacija GAIA Kosovo, jula 2012. godine.
Više informacija možete pronaći na http://gaiakosovo.wordpress.com/tag/gaia-kosovo/

Podelite ovu stranicu!