JOVO BAKIĆ: Građanima je neophodna istinska opozicija oligarhiji

"Građanin mora da se bori za ostvarenje umnije organizovanog i pravednijeg društva od onoga u kojem živi"

18. jula 2019

Sociolog Jovo Bakić, postao je neprikosnoveni heroj građanske Srbije, ali i radničke klase i misleće omladine u našoj zemlji. Jedan je od retkih savremenih mislilaca koji se ne gadi politike kada je potrebno preuzeti i političku odgovornost za srozavanje svih vrednosti našeg društva. Jedan je od glasnih kritičara ne samo vlasti, već i onih koji se protiv vlasti bore pogrešnim metodama i bezidejnim programima. Njegova najnovija knjiga „Evropska krajnja desnica 1945 – 2018“ uveliko je u knjižarama, a tim povodom Bilten UGS Nezavisnosti razgovarao je sa Bakićem o gorućim temama koje nameće srpsko društvo i naša svakodnevica.

– Vaša najnovija knjiga je u fokusu ovih dana, imamo priliku da vas vidimo na promocijama i da čujemo poruke koje nam šaljete kroz nju. Desnica je ponovo našla svoje mesto i u našem sistemu, ali i u drugim zemljama širom Evrope koje baštine antifašističku tradiciju. Kakva se opasnost krije u vašim rečima? Možemo li očekivati ponovne ideološke sukobe koji bi mogli dovesti do katastrofa poput Drugog svetskog rata ili ratova u bivšoj Jugoslaviji?

Budućnost nije predvidiva, ali se sukobi (u skorijoj budućnosti se pre mogu očekivati napadi na muslimane u evropskim društvima nego međunarodni sukobi, a ove potonje imperijalizam SAD i EU svakako sporadično sprovode) ne mogu isključiti. Kapitalizam zakonomerno proizvodi oligarhijske strukture i krize. Nacionalizam i religija su sredstva kojima se radnici opijaju. Ona ih onemogućuju da uvide kako su mnogo sličniji radnicima drugačije konfesionalne ili nacionalne pripadnosti no kapitalistima od kojih ih odvaja sve – svojina (kako nad sredstvima za proizvodnju tako i nad nekretninama) i prihodi, način života (šta jedu i piju, u kakvim i kolikim stanovima žive, čime se prevoze do posla, kako provode slobodno vreme, da li idu na godišnji odmor i gde se odmaraju itd), moć, društveni ugled – osim onoga što ih je opilo.

– Ponekad deluje da vas „odbacuju“ i jedni i drugi, i desni i levi, – i oni na vlasti koji bi trebalo da osluškuju šta im govore pametni, učeni ljudi, ali i opozicija kojoj izgleda paraju uši vaše neumorne, a često pravovremene i konstruktivne kritike njihovog opozicionog delovanja. Politički angažman vas nije promenio, već vas je doveo u nezavidan položaj. Šta je ostalo od politike u Srbiji i ima li još imalo politike kulture, koja bi mogla da izrodi neke ozbiljne opcije naspram sadašnjeg režima na vlasti, koji je zapostavio demokrtaske principe i ideju evropske savremene Srbije u 21. veku?

Ne mislim da sam u nezavidnoj poziciji. Svakako sam u boljem položaju nego velika većina građana Srbije. Ponosan sam kada god (predsednik Srbije i Srpske napredne stranke) Aleksandar Vučić i njegovi sledbenici nešto o meni kažu ili napišu. Naime, istinitost svega što pomenu može se, na moju radost, proveriti. Zabrinuo bih se kada bi me tako rđavi ljudi hvalili. Oni koji ćute o pomenutim dešavanjima tom tišinom o sebi veoma rečito govore, pa sam i njima blagodaran. Sve je, prema tome, u najboljem redu.

– Poziv u policiju i ćutanje opozicionih lidera o hajci kroz koju ste prošli zbog svojih stavova iznetih u javnosti, pa i u tom sada već čuvenom intervjuu NIN-u, možda govori ono – „na pravoj ste strani ako vas svi napadaju“. Ima li danas „prave strane“ u Srbiji? Koja je prava strana, ako vas predsednik zbog stavova poziva na „šorku“, a opozicija se pravi da „niste njen deo“?

Autoritarna vlast je povezana s mafijom i većim delom privredne oligarhije (kojoj iznuđuje novac, što je krivično delo), a Savez za Srbiju čine oligarsi ili ljudi koji su s njima bliski. Reč je o frakcijama oligarhije. One su nekada složne, a nekada se sukobljavaju. Građanima je neophodna istinska opozicija oligarhiji, nezavisno o kojoj je njenoj frakciji reč.

– Kako je došlo do „zamena teza“, odnosno do toga da ljudi koji su učestvovali u najžešćim kršenjima ljudskih prava motivisanim međunacionalnom i međureligijskom mržnjom tokom devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije, danas govore da su svi drugi osim njih fašisti?

To je onaj opijum koji sam pominjao na početku našeg razgovora. Kada ljude opije nacionalizam, nisu sposobni za razborito mišljenje, već se povode za nezdravim osećanjima, a nekada misle da će im nacionalizam doneti materijalnu dobit i duhovnu dobrobit. Ako nisu zločinci, psihopate ili kriminalci, grdno se u tome varaju. Naravno, pojam „fašizam” se olako upotrebljava, ali ovdašnja vlast nije jedina koja to čini.

– Gledajući širom regiona, sve zemlje bivše Jugoslavije ponele su u tom raspadu sa sobom neke od negativnih karakteristika. Međutim, izgleda kao da su u Srbiji one posebno naglašene, kao da nismo usvojili ni osnovna načela poštovanja ljudskog dostojanstva i deluje kao da stvari svakodnevno idu na gore. Ima li šanse da se srpsko društvo izdigne iznad mizoginije, ksenofobije, nacionalizma, i da se postavi na lestvici makar malo bliže osnovnim civilizacijskim tekovinama, koje u drugim zemljama Evrope više nisu uopšte ni pitanje?

Bojim se da pomalo precenjujete druga evropska društva. To što je naše u užasnom stanju uopšte ne znači da su druga društva mnogo odmakla. Naravno, u materijalnom pogledu su svetlosnim godinama ispred Srbije, a neretko su znatno naprednija i u drugim civilizacijskim odlikama, jer u Švedskoj se, primera radi, za bespravno zidanje kuće ide u duševnu bolnicu, a u Finskoj je nemoguće videti „kučkara” koji nema kesu na ruci u kojoj skuplja za svojim kućnim ljubimcem izmet. Često je, međutim, u političkoj sferi, reč o marketinški veoma vešto upakovanom licemerju. Primerice, radikalni desničari u Nizozemskoj ili nordijskim zemljama vole da se hvale dostignućima svojih nacija i kultura u zaštiti prava žena samo zbog toga da bi istakli kako je islam nepomirljiv sa, za muslimane navodno nedostižnim, dostignućima „evropske”, tj. bele i hrišćanske civilizacije.

– Evropa je takođe kamen spoticanja. Za neke ona je cilj koji treba da reši i pomogne Srbiji oko onih gore pomenutih promena, dok je drugi gledaju kao na bauk, bez elementarnog razumevanja o tome šta taj političko-ekonomski sistem donosi. Više ni opozicija ne pominje Evropu. O njoj samo ponekad govore predsednik, ministri i političari kada im treba izgovor ili pravdanje. Šta je za nas Evropa uopšte? Jesmo li mi i dalje njen deo, ili smo počeli da se potpuno udaljavamo „ka Istoku“?

Evropa je kontinent kojem svakako pripadamo. Proizvela je kako Getea i Kanta tako Hitlera i Musolinija, kako Svetozara Markovića i Jovana Skerlića tako Milana Nedića i Dimitrija Ljotića. „Evropske vrednosti“ su prazne reči, jer mogu štošta značiti. EU je tek jedna oligarhijska tvorevina kojom vladaju kapitalističke oligarhijske strukture. Prekarizacija radništva u toj i takvoj EU daleko je odmakla. Primerice, kako nas nemački socijalni istoričar Jirgen Koka obaveštava, dok je pre četiri decenije na svakog privremeno-povremeno zaposlenog u Nemačkoj dolazilo petoro stalno zaposlenih, danas na svakog prekarnog radnika dolazi tek dvoje stalno zaposlenih. Drugim rečima, neoliberalizam već decenijama vodi ne samo EEZ (EU), već i Evropu, pa i planetu, na stramputicu.

– U eri kapitalizma i vlasništva mi se teško snalazimo, ne umemo da uhvatimo korak sa svetom i pretvaramo se u jeftinu, nisko kvalifikovanu radnu snagu za iživljavanje. Gde svoje mesto u ovim procesima treba da pronađu sindikati? Kako da nas zaštite u tranziciji koja toliko dugo traje, da više niko ne može ni da razana u kojoj je fazi?

Nažalost, sindikati su svuda oslabili. Deindustrijalizacija i tercijarizacija su dovele do atomizacije i fragmentacije radništva, prekarizacije rada, pa je vlasnicima kapitala postajalo sve lakše da otežavaju, katkad i onemogućuju, rad sindikatima. Danas je tanka manjina radništva sindikalno povezana, a to kapitalistima omogućava pojačano izrabljivanje radnika (sve više časova rada i sve manje časova odmora). To se događa i u centru svetskog kapitalističkog sistema, a kamoli na periferiji, na kojoj radništvo Srbije tavori u očajnim uslovima rada za jadne zarade.

– Planirate li da nastavite svoj politički angažman? Koji je vaš najjači motiv za to? Plaši li vas što mladi, pa i vaši studenti, odlaze odavde? Deluje kao da više nemamo ni za koga da se borimo. Šta je snaga našeg društva u koju treba da se zagledamo i da joj se okrenemo?

Intelektualna, sociološka analiza vodi pesimizmu. No, građanin ispunjen pesimizmom ne može da se bori za pravednije društvo, već može ili da se iseli iz svoje otadžbine ili da ode u „unutrašnju emigraciju” i sprema svoju decu za školovanje u inostranstvu. Otuda prihvatam Gramšijevo načelo: „pesimizam intelekta, optimizam volje”. Građanin mora da se bori za ostvarenje umnije organizovanog i pravednijeg društva od onoga u kojem živi, pa makar sociolog u njemu govorio da to nema nikakvog smisla. „Ako nema pravde za narod, neka ne bude mira za vlast“, kako ispravno poruči Emilijano Zapata.

Maja Leđenac (Bilten UGS Nezavisnost, foto: Medija centar Beograd)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga