- Autonomija - https://www.autonomija.info -

Antiratni aktivisti: Nacionalizam je konstanta politike Srbije već tri decenije

Propaganda, nacionalizam i rat. U ove tri reči može stati gotovo čitav turbulentni period devedesetih godina kada je nestala bivša Jugoslavija. Oni koji su se tih godina odlučno borili protiv ratnohuškačke propagande i politike međuetničkih sukoba i danas upozoravaju na rasplamsavanje konfliktnih narativa. Ta destruktivna zaostavština devedesetih možda nije u potpunosti nestala, ali nije nestao ni bunt protiv nje.

Nasleđe antiratnih pokreta nastalih tokom poslednjeg rata očuvano je u vidu aktivista koji se i danas bore protiv širenja mržnje, nacionalizma, klerikalizma i sličnih opasnih ideologija.

I pre početka ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije moglo se namirisati bujanje nacionalizma među narodima koji su činili nekadašnju državu. Politikolog, Miroslav Samardžić koji je se aktivizmom bavi još od sredine osamdesetih godina, smatra da su se nacionalizmi u državama bivše Jugoslavije postepeno budili već sedamdesetih godina da bi krajem osamdesetih dostigli svoj vrhunac i početkom devedesetih eskalirali u krvavi sukob.

Miroslav Samardžić: Većina građana Srbije podržavala je ratnu politiku Slobodana Miloševića.

„Osamdesetih sam se angažovao na kritici autoritarne vlasti Saveza komunista i pripadao sam tom, pogrdno nazvanom, peticionaškom pokretu. Zalagali smo se za poštovanje ljudskih prava i protiv proganjanja ljudi koji su iznosili drugačije stavove. Međutim, političke promene krajem osamdesetih nametnule su nam novu političku agendu, a to je bila kritika nacionalizma koji je eskalirao u Srbiji, ali i u drugim republikama bivše Jugoslavije i među drugim narodima“, započinje svoju priču Samardžić.

Ovaj „stari“ aktivista navodi i da je delovanje antiratnog pokreta kojem je pripadao od početka bilo osuđeno na neuspeh pre svega zato što je većina tadašnjih građana Srbije podržavala ratnu politiku ondašnjeg lidera Srba u Jugoslaviji Slobodana Miloševića. Ipak, prema Samardžićevom mišljenju, antiratni pokret nije bio jedina stvar osuđena na propast tokom devedesetih.

„Srpski nacionalizam u Jugoslaviji nije imao ni jednog saveznika i konfrontirao se sa velikim silama. Dakle, od početka je bilo jasno da je taj koncept osuđen na propast. Prema tome, ono što je nas motivisalo i mobilisalo nije bilo samo uverenje da rat donosi zločine, nego da se radi o jednom projektu koji je štetan i za srpske nacionalne interese. To se na kraju i pokazalo kao istinito“ objašnjava Samardžić.

Da je antiratni pokret tokom devedesetih u Srbiji, ali i drugim državama bivše Jugoslavije bio u manjini u odnosu na proratno nastrojeno stanovništvo smatra i direktor Centra za Regionalizam i kopredsednik Igmanske inicijative koja okuplja brojne nevladine organizacije čiji je cilj pomirenje u regionu, Aleksandar Popov.

Aleksandar Popov: Bili smo dežurni izdajnici izloženi raznim napadima.

„U to vreme je propaganda učinila svoje i većina ljudi se primila na taj nacionalistički, plemenski zov. Tako da smo mi bili jedna užasna manjina i ovde i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. Bili smo dežurni izdajnici izloženi raznim napadima i reskirali smo puno toga“ navodi Popov.


Ovde pročitajte srodne članke naših mladih kolega iz Bosne i Hercegovine i Srbije!

Iako napadi na antiratne aktiviste nisu uvek podrazumevali i konkretan fizički obračun, živeti u Srbiji tokom devedesetih godina i protiviti se ratnoj politici nosilo je sa sobom pritiske različitih vrsta. Samardžić navodi da u Zrenjaninu, u kom je delovao ogranak antiratnog pokreta kojem je on pripadao, nije bilo fizičkih napada na aktiviste ali se priseća ostalih poteškoća uz koje su delovali mirovni aktivisti.

„Uprkos uvreženom mišljenju da su te aktivnosti obilato finansirane iz inostranstva, to uopšte nije tačno. Devedeset i prve godine kad smo mi počeli time da se bavimo nismo imali prebijene pare za naše aktivnosti. Morali smo da tražimo besplatnan prostor. Devedeset i druge godine održavali smo tribine u nekadašnjoj dramskoj radionici Centar, ali i odande su nas najurili tako da nam je ulica ostala jedini prostor. Takođe, niko od nas nije mogao da dobije posao u javnom sektoru zato što je on bio u potpunosti pod kontrolom SPS-a“ seća se Samardžić.

Pritisaka, ali i fizičkih napada na aktiviste priseća se i Aleksandar Popov napominjući da su probleme sa proratno nastrojenim stanovništvom i vladajućim strukturama imali i borci za pomirenje van Srbije.

„Moj drug Zoran Pusić je u Hrvatskoj imao okršaje sa njihovim ekstremnim nacionalistima, a u nekoj tuči su mu i dva zuba izbili. Nikome (od aktivista) nije bilo lako, ali najteže je bilo onim ljudima koji su bili u ratnoj zoni, a to je na primer Vehid Šehić, jedan od osnivača Igmanske inicijative, koji je sve vreme bio u ratnoj zoni, jer na Tuzlu su u ono vreme padale granate kao i na Sarajevo“ objasnio je Popov.

Nažalost, fizički napadi na aktiviste nisu ostali samo sramna tekovina devedesetih godina. Današnje aktiviste koji dižu glas protiv fašističkih i ekstremno nacionalističkih narativa i te kako može da zaboli glava zbog otvorenog protivljenja radikalnom nacionalizmu. O tome svedoči nedavni napad na radijskog voditelja Daška Milinovića koji smatra da su aktivisti Antifašističke akcije Novog Sada, kojoj i sam pripada, prirodni naslednici antiratnih aktivista devedesetih godina.

Daško Milinović: Nacionalizam je zvanična državna politika ove zemlje.

„Naš politički angažman jeste nasleđe te neke strane koja je bila protiv rata jer biti tada protiv rata značilo je i biti protiv nacionalizma i njegovih ostalih derivata, a tokom tog rata fašizam je doživeo svoju renesansu kod nas, ali i u svakoj od zaraćenih strana“ rekao je Milinović.

Ovaj radijski voditelj smatra i da ekstremne organizacije, protiv čijih narativa se Antifašistička akcija bori, na snazi dobijaju samim time što je nacionalizam zvanična državna politika ove zemlje pa je lako biti na liniji vlasti.

„Od devedeset prve do danas, jedina konstanta naše politike je nacionalizam. Možemo da probamo sa više stranih investitora i manje stranih investitora, sa više izolacionizma ili sa manje izolacionizma, sa više tamjana i crkve ili manje tamjana i crkve, ali od nacionalizma se ne odustaje“, konstatuje Milinović.

Ono što zabrinjava, ističe Milinović, jeste prijemčivost ultranacionalističkih narativa mladima. On upozorava da se razne ultradesničarske bande mladima reklamiraju kao pubunjeničke formacije.

„Oni to svakako nisu. Oni su samo jedno ekstremno krilo dnevnika dva i jedna ogoljena, mladima prilagođena, fajterska, siledžijska verzija onoga što je državna politika. To je i dalje to gledanje na privremeno nedostupne teritorije i želja da se Srbija širi na uštrb ostalih država“, smatra Milinović.

Dok se nacionalistički stavovi množe u medijima, diskursu političara ali i među stanovništvom senka prethodnog koketiranja sa nacionalizmom koje je dovelo do raskola jedne države i više naroda, nadvija se nad celim prostorom bivše Jugoslavije upozoravajući na nerazrešene konflikte i njihove posledice. Samardžić smatra da je nacionalizam devedesetih na našim prostorima uništio državu koja je bila sposobna da svoje stanovnike zaštiti od destruktivnog delovanja svetskog kapitalističkog sistema.

„Male države nisu u sposobnosti da izbore bolji položaj u međunarodnim odnosima. Jugoslavija je, bar u jednom periodu, uspevala da se bolje pozicionira u međunarodnim odnosima i da na taj način otvori neku perspektivu. Patuljaste države koje su nastale raspadom Jugoslavije su manje više u neokolonijalnom položaju, sa izuzetkom Slovenije koja ima povoljniju poziciju“ zaključio je Samardžić.

Ivan Subotić (Autonomija, naslovna fotografija: Youtube)


Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Članak je napisan uz podršku Regionalne kancelarije za saradnju mladih (RYCO) i Evropske unije (EU). Njegov sadržaj je isključivo odgovornost Nezavisnog društva novinara Vojvodine i partnerske organizacije Zaboravljena djeca rata i ni na koji način ne reflektuje stavove RYCO-a i/ili EU“.

Podelite ovu stranicu!