ANDREJ STREHOVEC: Urbicid nastaje kad odlučuju nestručni ili oni koji su u poziciji straha

"Došli smo do toga da se zbog straha ne prati stručno mišljenje"

23. nov 2019

Odskora dobitnik „Zlatne olovke“, najuglednije nagrade za izuzetno arhitektonsko dostignuće u Sloveniji, već pet godina je stanovnik Novog Sada. Potpuno neplanirano i odjednom, u Vojvodinu ga je dovela ljubav.

Moj odnos prema prostoru bivše države vrlo je kompleksan, predug da se ispriča u jednom intervjuu„, kaže na početku razgovora za 021.rs, Andrej Stehovec*, arhitekta iz Slovenije za koga su Novi Sad, Vojvodina i Srbija poslednjih godina postali pomalo i njegova dežela. Razlog tome delom je svakako činjenica što je prostor nekadašnje države doživljavao najličnije kroz njene filmove, muziku, knjige, stripove, viceve. Ali pre svega toga – ljubav.

Evo priče o tome kako je jedan Slovenac izabrao da dođe u Srbiju, zemlju iz koje mladi sve češće odlaze.

Kada razmišljam o tom prostoru i tome kako smo svi povezani, mislim najpre o jeziku – srpskom ili hrvatskom ili, kako kaže slovenački umetnik Marko Brecelj – SHČB (srpski, hrvatski, črnogorski, bosanski). Za mene je to jezik više država, moj jezik na neki način.

Obično se kaže da se jezik usvoji kada na njemu počne da se sanja…

Kada sam iz Slovenije stigao u Novi Sad shvatio sam da je to moj drugi maternji jezik jer sam odrastao na kulturi i u okruženju tog jezika. Vrlo dobro sam se na njemu emocionalno izražavao, možda zato što smo na njemu u SFRJ slušali dobru muziku, gledali dobre filmove, čitali dobre knjige, fantastične stripove, snažno smo usvojili taj jezik.

Za mene je on oduvek bio simbol detinjstva i otkrivanja novih stvari, čak je imao i psihoterapeutski efekat na mene, efekat smirenja preko tih sećanja. Koristili smo ga uvek i kada smo pričali viceve: nikada vic ne zvuči tako sočno na slovenačkom kao na srpskom.

Kako ste organizovali svoj posao?

Nisam planirao da ostanem u Novom Sadu. Kada se dogodila ljubav, mislili smo najpre da zajedno odemo u Sloveniju da živimo tamo, ali, kako sam se brzo osetio kao kod kuće i kako se ispostavilo da je, zahvaljujući internetu, moguće raditi i odavde – ostali smo.

Internet mi omogućava da radim poslove u Sloveniji. Ispostavlja se zapravo da je rad preko interneta doneo razne dobre stvari: redukovao je nepotrebne sastanke na primer, manje smo prisutni na gradilištima, može se mnogo uraditi i telefonom, što se ranije smatralo nemogućim. To je čak olakšalo, a i ubrzalo posao.

Sloveniju su u doba Jugoslavije percipirali kao zemlju iz koje dolazi „Mladina“, „Lajbah“, neke nove avangardne stvari. Danas je neki percipiraju kroz Žižeka, pokojnog Jerneja Šugmana, Igora Samobora… Da li je Slovenija i dalje avangardna?

Bojim se da se Slovenija uopšte, unutar same sebe, ne percipira kao zemlja Žižeka, ni svih tih značajnih imena. To je više na nekoj margini ili srednjoj margini. Većina ljudi u Sloveniji ne zna koliko vrede svi ti pomenuti ljudi, jer ih većina ne prati.

Slovenija nudi mnogo prilika za rad u kulturi, čak i za vrhunska dostignuća. Ali dostupni su samo neki skromniji finansijski tokovi, i stalno je potrebno da se sa margine boriš za te pozicije vrhunske kulture i umetnosti, one kulture koja će ostati referenca za 50 ili 100 godina.

Kako se, u tom kontekstu, percipira arhitektura u Sloveniji?

Sve bolje ipak, ili drugačije, a to i zahvaljujući razvoju porodične kuće. Ljudi su počeli preko vlastite kuće da shvataju smisao arhitektonskog oblikovanja.

U doba socijalizma nije se toliko bavilo arhitekturom individualnih porodičnih kuća, arhitektura se mahom bavila javnim zgradama, urbanizmom. Sada se, bar u Sloveniji, dešava do neke mere i obrnuto: manje je mogućnosti za kvalitetno arhitektonsko bavljenje urbanizmom, dok se porodične kuće više poveravaju struci, to se promoviše i u medijima. Tako je poslednjih dvadesetak godina.

U tom novom odnosu snaga, kakav je odnos komoditeta, estetike i etike prostora? Za koji ste se vi pravac u arhitekturi „zakačili“?

Idu zajedno, a sam uvek pokušavam da brinem prvo o etici. A u teorijskom arhitektonskom smislu ja sam priključen na kritički regionalizam koji je osnovan u drugoj polovini 20. veka.

On se bavi razvojem arhitekture koja se oslanja na prirodu i tradiciju regiona, a i na savremeni pristup. Dakle, mene zanima kako savremenu arhitekturu uključiti u postojeću okolinu. To je i škola jugoslovenske, i srednjeevropske arhitekture.

U mnogim sferama kulture danas je mnogo više proste konzumacije nego istinske kreacije i konstrukcije. Zašto, ako su nam mogućnosti danas, više nego ikad, maltene nesagledive?

Mnogo vremena nam uzima upravo to što danas imamo iluziju svih tih mogućnosti. Sve nas je to malo balzamovalo, sve te informacije, imamo problem izbora. Sve to umanjilo je žar iščekivanja.

Danas se sigurno više konzumira, nekada se više popravljalo, danas se baca. Ranije se više išlo u prirodu, a danas se u prirodu ide drugačije, sa puno opreme. Ovo je vreme čoveka sa telom koje je produženo digitalnim tehničkim alatima, čoveka koji je već kibernetizovan i androidoizovan. Mada to nije nužno loše, čovek kao biće se menja, razvija.

Šta vas zanima na polju savremene arhitekture?

Najviše me zanima kako se čovek kreće u prostoru nove arhitekture i odnos moći u arhitekturi i prostoru. Mislim da arhitektura danas ne može da ponudi toliko koliko mogu druge umetnosti, ili koliko može tehnologija.

Zato pokušavam da razmišljam o nekim uporednim konceptima arhitekture, a jedan od njih je kapsularnost koji razvijam kroz različite projekte: instalacije, teoriju i intermedijski dizajn.

Šta je u osnovi koncepta kapsularnosti?

Naša vlastita pozicija i situacija. Kapsula je alat za izolaciju preko kojeg možemo objektivnije da shvatimo našu realnost jer se izolujemo u kapsulu i posmatramo, analiziramo. S druge strane, tu se otvara problem pojačane sistemske kontrole, jer ako nisi povezan, ako si distanciran, pozicija sistemske moći i kontrole može da ima snažniji efekat, a da ti to i ne znaš.

Kapsula je uvek paradigma, alat za (dugoročno) shvatanje ili pretraživanje. Na drugoj strani su pozicije moći i kontrole koje mogu da prevladaju. Međutim, arhitektura je prilagođena potrebama čoveka, ali je uvek podređena i ideologiji, i korišćena kao alat za uspostavljanje pozicije moći.

Do neke mere, arhitektura čak i nad prirodom zauzima mesto moći, jer uzima mesto od prirode i tehnološki je savladava: ti uvek pokušavaš da zauzmeš neku poziciju, mada to zavisi i od načina, tu opet pričam o etici.

Kakvi su vam kontakti sa novosadskim arhitektama?

Vrlo lepo su me prihvatili, pozvali da sarađujemo. Prisutan sam na izložbama, komisijama, izlažem. Ima stručnih kolega koji arhitekturu pokušavaju da vrate tamo gde treba, na neku autonomnu stručnu poziciju, poziciju valorizacije kvaliteta i razvoja za društvo, poziciju savremenosti, a i očuvanja relevantne baštine.

Mada, kada si kritičan, to nije zahvalna situacija. Ali kada se iz te kritike desi nešto dobro, tek onda se razume i prihvata ono što si imao na umu.

Kako vidite razvoj gradova u postjugoslovenskom periodu? Običan svet kod nas građevinarstvo i arhitekturu percipiraju kao pranje para i vrlo vidljiv urbicid, jer su prečesto svedoci beskrupuloznog uništavanja duha grada…

Kada gradiš zgrade, ti nemaš druge mogućnosti nego da zauzmeš neki prostor. Ali sve zavisi od načina, a način zavisi od stručnosti.

Nema dobrog načina mimo stručnosti. Može da se desi, ako imaš sreće, ali ne možeš se osloniti na sreću ako radiš ozbiljne stvari i ako radiš za društvo. Opet pričamo o etici.

Mnoge stvari ovde ne funkcionišu zbog straha. Ljudi su uplašeni na svim nivoima, a strah kao kolevka nesigurnosti plodno je tlo za manipulaciju svake vrste.

Došli smo do toga da se zbog straha ne prati stručno mišljenje. Ljudi žive u stalnom strahu od toga šta će da kažu, i šta će to da znači. Retki su oni koji uspeju da se izbore sami sa sobom, da imaju hrabrosti da ulaze u debate, a debata uvek znači suprotstavljanje mišljenja.

Ozbiljno društvo treba da prihvati dijalog. Suprotstavljanje mišljenja može da bude neprijatno ali je potrebno, jer kada ga nema, nema ni kvalitetnih rešenja.

Ne razumem zašto se do sada nisu razvile heterogene ili interdisciplinarne prakse koje bi mogle da razrade ovu problematiku, tim pre što arhitektura danas – a to nikako nije dobro – funkcioniše samo na kratke staze. Zauzima se ta jako arogantna pozicija da se sve zna. Onda se desi da odlučuju ljudi koji su ili nestručni – a uzimaju za pravo da sve znaju ili ljudi koji su u poziciji straha – pa zbog toga ne mogu da razviju stručnu poziciju.

Zbog toga se dešava urbicid. I nije to nešto specifično za Novi Sad ili Srbiju. Dešava se to i u Sloveniji, mada je to u Srbiji snažnije, možda je to baština devedesetih. Sećam se da je još moj profesor na fakultetu govorio da je arhitektura danas, dakle još tada, na nivou nacionalne katastrofe.

Što je dosta strašno jer se edukuju generacije i generacije da bi se unapredila ne samo kultura stanovanja, već arhitektura uopšte.

Nije da nema dobrih primera i stručnjaka. Ta arhitektonska katastrofa nema veze sa tim šta struka zaista zna. Nije to ni pitanje para nego sistema koji ne postoji i kulture koja ne postoji.

Sistem je ranije postojao, ali je savremeni ideal kapitalizma prilično suzio to polje i nivo mogućnosti za istinski dugoročni kvalitet.

Iz ugla struke, šta vam se u Novom Sadu čini dobrim?

Srbija ima mnogo stručnog znanja, dobri su fakulteti, ali nažalost nema mnogo prilika, barem ne u zemlji. Ima nekoliko izuzetaka koji rade preko granice racionalnog i postižu odlične rezultate. U Sloveniji je stanje unekoliko bolje, mada ne mnogo bolje u odnosu na ostatak Evrope.

Dajem podršku renoviranju Podgrađa. Za njega bi bilo potrebno da se izgradi stručnija i koherentnija slika i vizija za budućnost, i to preko maksimalnog očuvanja svih vrednosti koje tu postoje.

Dobar je i pobednički projekat srpskog biroa ARCVS za nov pešački most preko kanala DTD u Novom Sadu, koji bi mogao da bude nešto izuzetno ako dođe do realizacije prema nagrađenom projektu, a radujem se i mogućoj realizaciji projekta kojim su kolege iz Srbije pobedile na velikom međunarodnom konkursu za Atletski centar u Ljubljani.

Kod razvoja grada važno je da se valorizuje postojeće stanje i kvalitet ranijih perioda 19. i pogotovo 20. veka i da se to koristi kao platforma za korisni razvoj, a ne kao platforma nesenzibilnog otimanja onoga što je u prethodnim vekovima bilo sačuvano, a doprinosi kvalitetu života u gradu.

U velikim gradovima poput Barselone, Toronta, Milana, Londona, Njujorka… čitavi delovi gradova postaju kvartovi duhova jer fantomski koncerni krupnog kapitala kupluju cele kvartove, podižu stanarine koje stanovništvo srednjeg i siromašnog sloja, koji u njima stanuju, ne mogu da plate, zbog čega se iseljavaju, a potom te iste stanove ti koncerni renoviraju i pod mnogo većim zakupninama izdaju bogatašima koji mahom ne žive u njima stvarajući tako „mrtve gradske kote“. O svemu tome fantastično govori film „Pusch“. Smeši li se tako nešto i nama u ovom regionu?

To su teme koje me zanimaju, koje se kreću u okviru pitanja pozicije moći u arhitekturi. Taj fenomen zove se „džentrifikacija“, ili sad čak i „airbnbzacija“.

Fakat je da nekretnine predstavljaju ulog kapitala i da arhitektura tu ima težak posao: s jedne strane da prati svoj humanistički stav – kao struka inženjera i kulturnih radnika, a sa druge strane da sarađuje na slobodnom tržištu, koje opslužuje apstrakni kapital. To je abstrakcija u akciji i to je globalna pojava.

*Andrej Strehovec diplomirao je na Fakultetu za arhitekturu Univerziteta u Ljubljani, a 2019. primio je visoku nagradu slovenačke arhitektonske komore. Radovi su mu bili izloženi u galerijama i umetničkim centrima u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, Austriji, Italiji, Nemačkoj, Češkoj, Izraelu, Engleskoj. Poslednjih pet godina na temu arhitekture u Srbiji pisao je za više međunarodnih, slovenačkih i srpskih časopisa: Piranesi, Hiše, AB, DaNS… Aktivan je u upravnom i organizacionom odboru Društva arhitekata Novog Sada (DaNS) i član je žirija za Godišnju nagradu Udruženja arhitekata Srbije (UAS) za 2019 . Selektor je za Srbiju za međunarodnu nagradu Piranezi, koja se već 35 godina dodeljuje u okviru Piranskih dana arhitekture (Srbija se konkursu za Piranesi pre dve godine pridružila prvi put posle raspada zemlje).
Strehovec je doprineo da se novosadska arhitektura predstavi ne samo u Piranu, već da je vidi ljubljanska Dessa, DAL i Big SEE, te mariborski HAM. Između ostalog, imao je nekoliko izložbi i prezentacija u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, na Beogradskoj internacionalnoj nedelji arhitekture, u Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu, na Festivalu kulture prostora u Novom Sadu. Držao je predavanja na temu kapsularnosti i intermedijskog dizajna u MSUV, na FTN-u te na doktorskim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu.

(Snežana Miletić, 021.rs / Foto: Facebook)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Terapija
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga