ANA LALIĆ: O nama koji živimo viseći svako sa svog balkona

"... zaglavljeni u ovom bolesnom mikrokosmosu od države"

Priredio: Ana Lalić
24. juna 2019

Nisam od onih kojima smeta buka urbanog života. Više od 40 godina je sasvim dovoljno da se habituira na gužve, galamu, saobraćaj, suživot … U mojoj zgradi su zidovi toliko tanki da sam prisilno upoznata sa urinarnim potrebama svih komšija iz okolnih stanova. Nevoljno učestvujem i u njihovim porodičnim raspravama, centrifugiranju veša, zaprškama i proslavama. I sve mi je to ok.

Ne smeta mi buka iz kafića. Simpatični su mu klinci koji sede noću po klupama i puštaju muziku sa telefona i arlauču svojim nedomutiranim glasovima. Od onih sam koja još uvek ide na svaki Egzit, iako me sopstvene noge i jetra mole da im to više ne radim.

Ipak, juče sam prijavila komšiju policiji. Zbog buke. Odnosno, zbog muzike. Ali, ponajviše zbog toga što je pijan visio presamićen preko balkona na petom spratu. Srećom sam potcenila njegove akrobatske sposobnosti, jer je između mojih poziva policiji i njihovog dolaska prošlo dovoljno vremena da odslušamo kompletan opus četničkih pesama, sve navijačke himne Crvene zvezde ( sa sve skandiranjem i onim “na na na” delovima), da se izđuskamo uz live koncert AC/DC , da presečemo sa nekom majkom što nagovara svog jedinca da se ženi, pa se zasladimo sa Psihomodo, a onda vratimo na repete na dedu što je sakrio kokardu …

18:20 Poziv komunalnoj policiji. Glas sa aparata napominje da se svi razgovori snimaju i da će se operater javiti čim ne bude više zauzet. Ubrzo bi tako.

  • Dobar dan, zovem vas iz ulice te i te, sa broja … – ja.
  • Dobar dan. Znamo i odakle i zašto zovete, već smo danas primili puno istih dojava i intervenisali na adresi – ljubazna komunalna operaterka.
  • I? – ja.
  • Ništa. Nije hteo da nam otvori – ljub. kom. op.
  • I šta sad? – ja.
  • Ništa. Zvali smo policijsku stanicu Detelinara – ljub. kom. op.
  • Dobro. I? – ja.
  • Rekli su nam da nemaju slobodnu patrolu. Mi smo već ranije dolazili po istoj prijavi. Ustanovili smo da se podaci iz lične karte ne slažu sa tim čovekom – ljub. kom. op.
  • Iiiiii? – ja.
  • Rekli su da će doći za pola sata. Nisu došli – ljub.kom. op.
  • Hvala vam najlepše. Doviđenja. – ja.
  • Doviđenja – ljub. kom. op., pomalo zbunjeno, nenaviknuta na ljubaznost pozivaoca.

19.27. Poziv policijskoj stanici Detelinara. Pozivi se snimaju. U pozadini, mojoj, “… idi muko idi sad od nas …”. Presamićenost preko ograde sad već prelazi 90 stepeni.

  • Dobar dan. Zovem odatle i odatle, buka, komšija visi preko terase, baca stvari, u komunalnoj reki da su bili, ali im ne otvara, možda ih ne čuje od muzike, jer vas i ja jedva čujem a ja živim prekoputa, pa mi ljub. komunalna op. rekla da su vas već zvali i da niste imali patrolu, ali da ste je trebali za pola sata nabaviti, to je bilo pre više od tri sata, pa samo da vidim je li prošlo tih pola sata, nije više ni do buke, ni do kokarde, evo sad ide Tap 011, to mi čak i simpatično, nego što će čovek pasti sa terase, navijački blok ga najviše pogađa, a nismo ga već dva sata čuli, garant je sad na redu …
  • To nije tačno – ljubazni gospodin koji se javio na telefon u pripadajućoj policijskoj stanici.
  • Šta nije tačno? – ja.
  • Komunalna milicija. Oni jesu nas danas zvali, ali mi nismo rekli da ćemo imati patrolu za pola sata, već smo se dogovorili da će oni doći po nas za pola sata i da ćemo onda svi zajedno izaći na teren. I od tad nit su došli niti zvali – ljubazni gospodin, pomalo uvređen.
    Gledam sa terase. Komšija je sad već u nivou skomolalih visećih muškatli. Devojka sa balkona ispod i ukoso mu nešto govori, verovatno deleći iste strahove sa mnom.
  • Gospodine, zanemarimo sad ko je po koga trebao da dođe i ko je koga prvi zvao. Čovek će pasti preko ograde, pijan je … može li, molim vas, neko da dođe ? – ja.
  • Kažete baca stvari sa terase? – ljub. gosp.
  • Ne, bacao ih je ranije, pre pola sata, što bi ste vi rekli, ali sad će on da padne … – ja.
  • Znači, baca stvari ? – ljub. gosp.
  • Da, baca stvari – ja.
  • U redu, sad će doći neko. Dajte mi vaše podatke i adresu – ljub. gosp.
  • Ali, ja ne živim u toj zgradi, već prekoputa, ne mogu vas ja pustiti da uđete u njegovu zgradu, niti znam ko je, sem što mu je muzički ukus upitan i da mu slika iz lične baš ne liči na njega, ja ne znam ništa o njemu … Ma, izvolite moje podatke … – ja, čitajući ličnu kartu i zaključujući da ni ja baš ne ličim na osobu sa slike.

20.40. Dva uniformisana policajca službenim autom parkiraju ispred zgrade. Moje. Komšija je i dalje u zabrinjavajućoj pozi i u zabrinjavajućem tonalitetu “Ja bez tebe ne mogu da živim … ”. Oni ga pogledaju i uđu u zgradu. Moju.

  • Vama smeta muzika? – odsečan gospodin policajac.
  • Da, smeta mi muzika – odsečna ja.
  • A od kad to traje ?– policajac.
  • Pa počelo je oko podneva. Dakle, već jedno osam sati, pola sata gore – dole. I da, zvala sam komunalnu, zvala i vašeg kolegu što se javlja na pozive, saznala da oni nisu došli po vas niti vi po njih, i da komšija pored užasnog muzičkog ukusa ima i falsifikovana dokumenta … – ja.
  • Zašto nisu nas zvali ? – policajac.
  • Ko? – ja.
  • Pa komunalci? – policajac.
  • Pa kako ja to da znam? – ja.
  • I vama su rekli da on ima lažnu ličnu kartu? – policajac.
  • Pa jesu, evo sad vam prenosim. Izgleda da imate neke šumove u komunikaciji. Ali, eto srećom se snimaju pozivi, ako mi ne verujete … – ja.
  • Oni nemaju neka velika ovlašćenja, ali su trebali nas pozvati kada nije hteo da im otvori, a i zbog tih dokumenata. Evo, sad će kolega da ih zove – policajac, dok se drugi udaljava telefonirajući.
  • A kakvu muziku pušta? – policajac. Nabrojim veći deo, od četnika, zvezdaša, preko Tap 011 i Ivana Gavrilovića. Na četnički opus se namrštio.
  • Ali nije problem više u muzici, čovek će pasti, uporno to svima govorim. Evo, i slikala sam ga, pogledajte koliko to strašno izgleda – vadim telefon, pokazujući čoveka nagnutog preko ograde, dok mu bosa, pijana stopala jedva dodiruju pod.
  • A to je neki stariji čovek? – policajac.
  • Ne bih rekla, mislim da je tu mojih godina (oko 40) – ja.
  • Čisto sumnjam, Vidite da je ćelav – policajac, pokazujući mi prstom na ekran mog telefona. Ne gledam prst, već njega, u neverici, tragajući i za najmanjom dlakom na njegovoj lobanji. Bez rezultata.
  • U redu, sad ćemo to da proverimo. A, šta ste rekli, kada je to počelo – drugi policajac.
  • Ja bih rekla da nije prošlo ni pola sata.

21.20h Uniformisani policajcima se, ovaj put, zahvaljujući mojoj medijaciji valjda, pridružuje komunalne kolege. Stoje ispred komšijine zgrade. On u tom trenutku pušta muziku iz filma “Crni bombarder”, Svečane bele košulje … Uspravlja se, podiže ruke iznad sebe i peva. Gledam ga i kajem se. Užasno se kajem.

Ubrzo, pale se svetla u stanu i muzika prestaje. Za pola sata je stigla i marica. Odvoze ga presamićenog, kao da i dalje visi preko balkona. Okupljeni komšiluk aplaudira i uzvikuje “bravo”. Mene, denuncijanta, sramota. I sve mi nekako žao. I njega i pandura i komunalaca i komšiluka i mene.

Žao mi svih nas, jer živimo viseći svako sa svog balkona, jedva balansirajući u sopstvenim životima, zaglavljeni u ovom bolesnom mikrokosmosu od države, valjda jedinom mestu na planeti gde je društveno i pravno veći problem baciti čašu nego sebe sa balkona. Jer živimo u kompilaciji zabuna, nenadležnosti, zamena teza, očaja, usamljenosti, ludila … Jer živimo u komšijinoj play listi.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga