ANA LALIĆ: Kad se idiotu sme reći da je idiot

Sem ukoliko je predsednik države

30. mar 2020

Snimak italijanskih gradonačelnika dok se uz dreku, psovke i pretnje bacačem plamena obraćaju svojim sugrađanima jer ne poštuju kućnu izolaciju jedan je od najgledanijih i “najlajkovanijih” postova na društvenim mrežama. Snimak je postao viralan, a italijanski “sindaci” su osvojili simpatije cele planete jer se, prosto, ponašaju ljudski. Sasvim je prirodno da te rođeni narod iznervira, posebno ako si gradonačelnik u državi koja dnevno gubi bezmalo 1.000 građana zbog pandemije, ali je ujedno i država onih koji za to vreme toćaju noge u moru, izvode svinje u šetnju ili organizuju maturske proslave.

Sasvim je očekivano da u takvom obraćanju, pod takvim uslovima, izleti i psovka i da se povisi ton, jer ljudska retorika samo prati i oslikava emociju koja joj prethodi. Ukoliko je ta emocija iskrena. I zato nam je simpatično dok gledamo Masimilijana Preskjutija, gradonačelnika Gualdo Tadino, dok pred ivicom nervnog sloma urla na svoje sugrađane da su “neodgovorni idioti, kolosalni idioti“ ili gradonačelnika Barija Antonio Decara, kako rasteruje ljude sa ulica svog grada i zaključuje kako ga neće ubiti virus, već “infarkt koji će dobiti od sopstvenih sugrađana”. Iskrenije i “ljudskije” od ovoga ne može biti.

Zašto nam onda smeta kada nam predsednik Srbije Aleksandar Vučić, vidno neraspoložen, zapreti karantinom od 24 sata?

Zato što predsednik Aleksandar Vučić to ne radi ljudski ni čovekoliko. Njegova retorika i emocija su neusklađeni. Kod njega izostanak vike ili psovke nije odraz staloženosti, već pasivno-agresivna pretnja. On ne viče i ne govori nam da smo idioti (što, ukoliko ne poštujemo mere izolacije, fakat jesmo) već nam, dok mu usna podrhtava od prikrivenog besa, uteruje strah u kosti potmulim prebrajanjem slobodnih grobnih mesta. A u tom nabrajanju nema emocije i ljudskosti, već samo psihotična potreba da svoj narod držiš na ivici zdravog razuma, po principu “ukoliko me ne poslušaš, em ćeš verovatno da umreš, em te neće imati gde ni sahraniti”.

Zašto nam nije simpatično ni kada Vučić izjavi da se neće moći “ni u nabavku ni nigde”, a zatim na pitanje kako misli da ljudi tako žive i prežive odgovori sa “ne znam, to ću i ja prvi put da vidim u životu”? Zato što na pitanje i o tako dramatičnoj izjavi predsednik odgovara sa “ja”, uzimajući sebe kao jedinu meru za sve u svačijem životu, uz potpuno odsustvo ljudske a kamoli predsedničke odgovornosti i težine ovakve izjave.

Šta je Decaro izazvao kod sugrađana svojim nastupom u kom ih je nazvao “idiotima”? Verovatno uvređenost, gunđanje, ali i desetine koji su ga ipak poslušali. Šta je Vučić izazvao izjavom u kojoj praktično jedva čeka da nas vidi kad ne budemo mogli ni po hleb? Izazvao je ono što je i priželjkivao: strah, ali ne od virusa već od gladi. Izazvao je haotičnu navalu građana širom Srbije da, umesto u svoje domove, krenu u masovne nabavke pre no što im predsednik lično zavari ulazna vrata. Ništa manje kontraproduktivan nije bio ni njegov jeziv komentar da će da smisli “mnogo gora mesta od Sajma” u kom se nalazi karantin za lakše obolele slučajeve, oslanjajući se opet na sumanutu ideju da građanima strahom treba saseći kolena, pa ih valjda tako onemogućiti da šetaju po ulicama.

Ovako brutalnom igre mentalnim zdravljem svog naroda predsednik je postigao suprotno: ljudi sa lakšim simptomima ih prećutkuju i kriju se, opet ne od straha od virusa, već od smeštaja u neku još goru Vučićevu viziju o izgledu karantina. Zapravo, sumirana retorika našeg predsednika tokom vanrednog stanja poručuje: ne treba da se plašimo virusa, koliko treba da strahujemo od Vučića – čoveka koji se podjednako dobro razume i u pelene, i u viruse, i u brašno, i u vojsku, i u pilates, i u privredu, i u kućne ljubimce, i u medije, i u respiratore, i u privredu Švedske. Istog dana kada je Vučić najavio mogućnost celodnevnog karantina, to je učinio i kanadski premijer Džastin Trudo.

„Zdravo svima. Poslednjih nedelja naši životi su se zbog kovida-19 potpuno promenili. Ova kriza utiče ne samo na vašu dnevnu rutinu, već i na vaše mentalno zdravlje. O tome želim danas da pričam… U redu je biti ranjiv. U redu je imati teške dane… Zato, ako prolazite težak period – obratite se prijateljima, porodici i mnogim našim servisima onlajn i telefonom. Niste sami. Svi ćemo ovo da prebrodimo, zajedno”, samo je deo Trudoovog obraćanja svojoj naciji.

Ovako zvuči pristojan i odgovoran lider jedne nacije. Ovako izgleda i zvuči istinska briga o ljudima i njihovom mentalnom zdravlju. Dakle, sve je u načinu ophođenja. I najlošije vesti se mogu saopštiti na pravi način, ukoliko vam je stalo i ukoliko retorika verodostojno prati emociju koja joj prethodi. I zato je sasvim prihvatljivo reći idiotu, u situaciji kada čitavi gradovi umiru, da je idiot.

Sem ukoliko je predsednik države.

(Autonomija, foto: Jelena Ivanović)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga