ANA LALIĆ: Duga i teška bolest gluposti

Na vest o smrti našeg druga...

25. apr 2019

Vest o smrti novinara Dejana Anastasijevića je rastužila, pogodila, stisla u grudima… ali, nekako je došla i očekivana.

Ne zbog Anastasijevićeve “duge i teške bolesti”, sa kojom se on tvrdoglavo i uporno nosio, već je došla kao logičan nastavak razboljevanja i umiranja onih malobrojnika koji su ostali zdravi onda kada se sve oko njih razboljevalo, raspadalo, zagnojilo u mržnji i ludilu i preraslo u kužnu pošast nacionalne patologije.

Anastasijević je “samo” nastavio niz u kom se već nalaze Predrag Lucić i Hrvoje Polan. Svako sa svojom bolešću, svako sa svojim uzrokom smrti, ali sa zajedničkom dijagnozom. Verujem da takvi ljudi, ti zdravorazumi u bezumlju, misionari svesti u kolektivno nesvesnom, ta anacionalna bića u nacionalnim ludilima, ti apatridi, velikoizdajnici svojih smešnih državica… oboljevaju i umiru od transfera blama. Od griže zbog tuđe savesti, bahatosti i kratke pameti. Od usamljenosti u svojoj normalnosti, oštroumnosti, neostrašćenosti. Razboljevaju se i umiru od ćutanja većine i izostanka reakcije manjine. Od tuđe, a svenaše, gluposti:

  • “Šešelj u Hrtkovcima organizuje Otadžbinski kongres SRS” (objavljeno 18. aprila 2019.)
  • Kontroverzni hrvatski pevač Marko Perković Tompson, održaće zagrebačkim srednjoškolcima predavanje na temu „Vera, ljubav i domovina“.” (21.novembar 2018.)
  • “Deca uništila tablice Srbije,tata rekao da su zločesti auti” ( 17. mart 2019.)
  • “Otvara se vrtić u bivšem logoru smrti Staro sajmište” (14. April 2019.)
  • “Vaterpolisti Zvezde napadnuti u Splitu, crnogorski golman skočio u more” (9. februar 2019.)

…jer, ovo jeste bolest. Ovo jesu dijagnoze. Dugoročne, opake boleštine koje su ironično smrtonosne samo po one koji nisu oboleli od njih. Ovi drugi, zaraženi, stekli su doživotni imunitet. Njihov bezobrazluk, šovinizam, zadojenost krvlju i tlom, bratoubistvom… stvaraju valjda neka određena antitela koja ih štite od stida, savesti, moralnosti, pa, očigledno i od bolesti i smrti.  Ovo su dijagnoze koje su i Anastasijević, i Lucić, i Polan svojim pisanjem, fotografijom, angažovanjem, javnim debatovanjem, humorom, cinizmom i dijalogom  blagovremeno pokušali da spreče, da ih zaustave dok još nisi poprimile dimenzije epidemije. Da nas upozore da će se, ako ne primimo na vreme vakcinu visokokoncentrovanog razuma, ako se ne suočimo sa sobom, ako zločin ne nazovemo zločinom, ako genocide ne nazovemo genocidom, ako logor ne nazivemo logorom, ako masovnu grobnicu ne nazovemo masovnom grobnicom, ako kriminalca prevedemo u tajkuna, a fašizam nazovemo domoljubljem, ako ne shvatimo da je nacionalizam igralište siromašnih… da ćemo upravo ovakve naslove čitati danas, 25. aprila 2019. godine, bezmalo 30 godina od kako se nulti pacijent zarazio, a virus polako počeo da se širi regionom. 

Zato verujem da su njihove smrti povezane. Da to zapravo i nisu prave smrti, već se ekipa povukla u karantin. Da su se, nakon svih ovih godina, umorili da nas osveštavaju, informišu, skreću pažnju, tresu za ramena I upozoravaju da je kuga gluposti uzela ozbiljnog maha i da je već počela da ispisuje krstače I na našim vratima.

I da sada sede bezbedni u tom svom karantinu, gde svako sa svojim pićem u ruci, ćutke listajući novine, čitaju ove naslove i zaključuju: džaba smo krečili.

(Autonomija, foto: N1)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Potop
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga