ALEKSEJ KIŠJUHAS: Vučić je savršeni izraz srpskog društva

"Banalnu i plitku etiketu faktora mira i stabilnosti je nakon Dejtona i odmah nakon ratova nosio i Slobodan Milošević"

20. jul 2021

Naš sagovornik Aleksej Kišjuhas već 15 godina, svakog vikenda, svojim kolumnama sa stranica beogradskog dnevnog lista Danas, šalje poruke građanima Srbije koje su provokativne, antinacionalistički orijentisane, veoma je oštar kritičar Srpske pravoslavne crkve i zalaže se za suočavanje ovdašnjeg društva sa jezivom ratnom prošlošću.

Tekstovi su provokativni iz jednostavnog razloga: on ima hrabosti da progovara o onome o čemu se na ovim prostorima uglavnom ćuti. I to, argumentovano, eruditski.

Kišjuhas je vanredni profesor sociologije na novosadskom Filozofskom fakultetu, i bavi se klasičnom i savremenom teorijskom sociologijom. Dobitnik je Nagrade za najboljeg mladog naučnika Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (2015) i Nagrade “Stanislav Staša Marinković” za novinarsku hrabrost i posebne domete u istraživačkom i analitičkom novinarstvu (2016).

Nedavno je obeležena još jedna godišnjica genocida u Srebrenici. 26 godina posle, Srbija se još uvek vrti u krugu relativizacije ili negiranja ovog stravičnog zlodela. Šta to govori o srbijanskom društvu, gde su ključne tačke otpora suočavanju sa sudski i svakako drugačije dokazanim činjenicama iz ratova devedesetih?

–Sve to mnogo više govori o ljudskoj prirodi, a tek zatim progovara i o srpskom društvu. Ljudi su evoluirali i kao tribalističke životinje, i obožavaju da se identifikuju sa svojom grupom, teritorijom ili svojim „moralnim plemenom“, kako je o tome pisao i neuronaučnik i filozof sa Harvarda, Džošua Grin. Odatle potiču začarani krugovi relativizacije i negiranja zločina, pa i parole poput „Svi smo mi Radovan (Karadžić)“. I nema tih sudova i činjenica koji će ovo promeniti. Uostalom, odatle potiču i osećanja ponosa i ekstaze zbog sportskih uspeha Novaka Đokovića i jedna „Svi smo mi Novak“ logika. Prirodno se osećamo kao saučesnici sa našim saplemenicima, iako mi lično ne umemo da koristimo ni kalašnjikov ili „nož, žicu“ – baš kao ni teniski reket. Ali zato umemo tastaturu kojom izdašno izbacujemo ovakve „Mi“ tribalističke parole po internetu.

Dakle, ključne tačke otpora pomirenju, pa i priznanju zločina zapravo duboko su pohranjene u našem umu. Međutim, drugo je pitanje zašto dominantni politički i društveni narativ ne ume bolje od toga, pa dodatno ohrabruje ovakvu Mi-Oni dihotomiju, odnosno pogled na ratove u kojima smo se Mi samo branili od Njih, odnosno bili jedino žrtve, ali ne i krivci. Najzad, ovo je i psihološki udobno verovanje, pa daj šta daš umesto osećanja krivice, odgovornosti i stida – što su veoma neprijatne emocije. Mnogo je kognitivno lagodnije da zapitkujemo: „A šta su oni nama radili?“, umesto jednog: „A šta smo mi njima radili?“, zar ne?

Ključ je, dakle, i u jednoj sociologiji emocija. Uzgred, zato je genocid u Srebrenici važno uokviriti i u osećanja empatije ili saosećanja, a za koje smo takođe sposobni kao ljudske životinje. Uokviriti zločine i u ljudske priče, a ne samo u brojke, statistike i sudske presude. Naprosto, procesi suočavanja sa prošlošću, razne komisije za istinu i pomirenje, sve su to mukotrpne i dugotrajne prakse relativno ograničenog uspeha. Sa druge strane, bez ovakvog društvenog truda i napora, umesto da dočekamo generacije koja će najzad postaviti pitanje: „A šta si radio u ratu, tata?“, odrastaju generacije koje jedva čekaju da saučestvuju u zločinima koje su počinili njihovi očevi, i njihova plemena.

U tom smislu se postavlja pitanje kako to da se još uvek Vučić gdegod doživljava kao faktor mira i stabilnosti u regionu, a celokupna njegova politička i medijska mašinerija zasniva se na negiranju zločina, agresivnom nacionalizmu i jeziku i stereotipima koji neodoljivo podsećaju na devedesete i miloševićevsko ratno i ratnohuškačko doba?

–Nisam siguran da se Vučić bilo gde zaista doživljava kao faktor mira i stabilnosti. Uostalom, istu banalnu i plitku etiketu je nakon Dejtona, ili odmah nakon ratova i ratnih zločina, nosio i Slobodan Milošević. I tako je bilo sve dok iznova nije počeo da istrebljuje i proteruje civile, ovaj put kosovske Albance. Međutim, ne razumem zašto bismo uopšte trošili vreme na to kako neko u međunarodnoj zajednici doživljava Vučića? Poenta je u tome kako ga doživljavamo mi ovde. Kako u našem društvu reagujemo na taj agresivni nacionalizam i huškanje na rat koji se zaista svakodnevno sipaju sa paradržavnih medija? Vučić u Evropi ima i svoje ideološke sličnomišljenike (poput npr. Viktora Orbana) – i one koji to nisu. Ali, sve dok ne organizuje nekakvo etničko čišćenje, što sigurno neće, on će ostati i faktor i partner, kao što jeste. Uostalom, zašto bi se neko bavio našim zapuštenim dvorištem?

Gde se krije snaga Vučićevog režima? U spomenutim medijima ili negde drugde?

–Ona se, pre svega, krije u dobroj i razvijenoj, odnosno čvrstoj i tvrdoj – partijskoj organizaciji. I veoma pažljivoj i promišljenoj analizi mišljenja i osećanja građana, odnosno javnog mnjenja. Mediji jesu važni, ali i oni su samo posledica, a ne uzrok naše socio-političke stvarnosti. Sa druge strane, angažman opozicije iscrpljuje se u onome što se može nazvati „aktivizmom“, a ne organizacijom. A organizacija uvek nadjačava aktivizam. To su ponajbolje razumeli komunisti, odnosno boljševici, koji su zbog snažne partijske organizacije, i izašli kao pobednici i nosioci revolucije. Ove nekadašnje komesare samo su zamenili tzv. „poverenici“ partije.

Uz to, činjenica je da Vučićeva politička moć počiva i na karakteru samog srpskog društva. Aleksandar Vučić je savršeni izraz našeg društva, njegova refleksija, ogledalo ili odraz u političkom prostoru. On možda jeste organizaciono vešto izgradio svoju partijsku infrastrukturu, svoju „duboku (partijsku) državu“, ali se usput radi i o onom – dubokom društvu. A u pitanju jeste društvo koje je većinski konzervativno, patrijarhalno i nacionalističko, pa i materijalno i duhovno siromašno. I upravo to su osećanja koja on neguje. Ali i koja su gotovo sve vlasti od 2000. godine do danas izdašno zalivale i prihranjivale, ili pak dodatno đubrile svojim nacionalističkim izlučevinama. U Sjedinjenim Američkim Državama se danas raspravlja o toaletnim pravima transrodnih osoba, a kod nas o tome da li uopšte postoji crnogorska nacija – ili su u pitanju „ustaše“? Pa, šta smo očekivali? Baraka Obamu? I, jesmo li čitali internet komentare ispod vesti u poslednje vreme? Nije sve u zlim medijima koji objavljuju te vesti; ima nešto i u zlim ljudima koji ih čitaju, komentarišu i zlo i naopako interpretiraju.

Jedan ste od autora knjige koja se bavi sociologijom revolucije. Često se u Srbiji kaže da režim Aleksandra Vučića neće pasti na izborima. Da li je u Srbiji moguća nekakva revolucionarna smena vlasti ili su to samo pusti snovi protivnika Vučićevog režima?

–Saznanja savremene sociologije revolucija, inače veoma atraktivne i vibrantne sociološke discipline, zapravo su krajnje kontraintuitivna. To jest, ona dovode u pitanje sve ono što mislimo da znamo o revolucijama. Pre svega, popularnu zamisao da su revolucije prosta i prirodna posledica nekakvog bunta, revolta i nezadovoljstva ugnjetenih građana. Međutim, ljudi su tokom istorije bili konstantno ugnjetavani, obespravljeni, siromašni i bedni, a revolucije su opet krajnje retki, neobični i izuzetni društveni fenomeni. Teorijska i empirijska istraživanja revolucija ukazuju na to da je preduslov svake uspešne revolucije bio – slom u strukturama države, odnosno unutar vlasti.

Neretko, uz prateći rat ili duboku ekonomsku krizu. I tek zatim se na ulicama, pred Versajem ili Zimskim dvorcem, „magično“ pojavljuju mase gladnih i nezadovoljnih građana. Suština je, dakle, u krizi legitimnosti i praktičnom raspadu mehanizama vladavine u državi. Ovako je bilo u Francuskoj 1789. godine, Rusiji 1917, Kini 1949, pa i u Jugoslaviji i njenoj odvažnoj socijalističkoj revoluciji u Drugom svetskom ratu, baš kao i 5. oktobra 2000. u Srbiji. Sve dok ne dođe do krize legitimnosti i krize ili sloma u upravljanju državom, svaka revolucija će biti pusti ili pak vlažni san.

A prepoznajete li na srbijanskoj opozicionoj sceni političku snagu koju bi trebalo podržati? Da li je to grupacija koja se okuplja oko Ne davimo Beograd? Da li se može u Beogradu ponoviti scenario kao u Zagrebu?

–Upkros svemu, u Srbiji postoje mnoge grupacije i političke organizacije koje su hrabre, progresivne i vredne pažnje, ali je političku scenu vešto kidnapovala jedna umobolna i gotovo manihejska dihotomija Vučić versus Đilas i đilasoidi. A umemo li bolje od toga? S tim u vezi, ja imam svoje lične simpatije, a one obuhvataju Građanski demokratski forum Zorana Vuletića, Akciju Nebojše Zelenovića, kao i ljude iz Ne davimo Beograd svakako, te njima slične „lokalne frontove“. Naravno, ovo je samo moje mišljenje i to ne treba da znači da i vi morate da ga delite. To što je moje mišljenje jedino ispravno, ne treba nikoga da pokoleba.

U tom smislu, i mnogo više od Zagreba, za Srbiju su pre svega dragocena iskustva iz Budimpešte, odnosno Mađarske. I tamo postoje Orbanova figura i partijski monolit veći od života, uz ideološki raznovrsnu, suprotstavljenu, i lično posvađanu opoziciju. Dok istraživači javnog mnjenja predviđaju da je jedino ujedinjena opozicija skoro izjednačena sa Orbanovim Fidesom na izborima sledeće godine. Međutim, politički opoziciona suština nije u prostom i veštačkom ukrupnjavanju levog i desnog, ili kusog i repatog, već u onoj istinskoj alternativi ili kontrapunktu prema vladajućem sistemu, i hegemonoj ideologiji, i političkim vrednostima. A što u Mađarskoj i prepoznaje i personifikuje zeleno-levi progresivac Karačonji. Ali, ja se plašim da nacionalistička opozicija u Srbiji ovo ne razume, ili neće da razume.

Novi patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije povukao je neke poteze (recimo, čestitka Tomislavu Tomaševiću, novom gradonačelniku Zagreba, uz citiranje Džonija Štulića) koji su delu javnosti probudili nadu da je moguće da se ova institucija pod njegovim vođstvom bar malo reformiše i približi neki civilizacijskim vrednostima. A onda je otišao u Jagodinu na poklonjenje Draganu Markoviću Palmi. Može li se SPC uopšte reformisati i može li Srbija uopšte postati moderno društvo sa ovako moćnom i ultrakonzervativnom SPC-u?

–To što patrijarh SPC lično, u slobodno vreme, sluša ili čak javno citira Džonija Štulića jeste simpatično, te možda i predstavlja jedan simbolički iskorak unapred ka nekakvoj savremenosti. On se nedavno bio pojavio i na Exitu, ako se ne varam, a koji je do nedavno bio festivalska jeres i gotovo satanizam. Ali, mene kao društvenog naučnika pre svega interesuje uticaj SPC na srpsko društvo, a koji ostaje krajnje problematičan. Crkve su jedina preostala masovna institucija civilnog društva u Srbiji, tj. društvenog okupljanja ili svojevrsne „mesne zajednice“ za mnoge naše građane, i upravo zato joj se svaka vlast toliko poltronski i neprimereno dodvorava. A po lokalnim crkvama se mahom promoviše jedan duboko zatucani i patrijarhalni pogled na svet koji nas udaljava od suseda, Zapada, modernosti, prosvećenosti i znanja. Dakle, tek ukoliko Porfirije na čelu SPC zaista raskrsti sa antimodernom i reakcionarnom ideologijom svetosavskog nacionalizma, biće to poduhvat, kao i nasleđe vredno pažnje i pohvale. A koji mu onda tačno bendovi tamburaju sa slušalica ili pak zvučnika u Patrijaršiji i nije toliko važno. Uostalom, ima i mnogo boljih rokenrol bendova od „Azre“.

Vratimo se na Dragana Markovića Palmu. Kao sociolog kako objašnjavate fenomen koji on personifikuje. Ne samo u Jagodini, već u mnogim manjim i većim mestima Srbije vladaju – formalno ili neformalno – slične osobe: lokalne, bogate kabadahije kojih se ljudi plaše, ali ih istovremeno i beskrajno poštuju?

–Nije to nimalo neobično. Razborita i nepristrasna vladavina prava, ustava, propisa, te demokratska kontrola vlasti ili uopšte javna uprava koja je odgovorna građanima zapravo su istorijske novotarije, gotovo kurioziteti. I one na globalnu scenu pristižu tek sa spomenutom modernošću i prosvetiteljstvom krajem 18. veka. Dakle, pre samo par stotina godina, na jednom malecnom delu evropskog i američkog kopna. Sa druge strane, ljudima su hiljadama i hiljadama godina vladale upravo takve lokalne kabadahije kao gospodari života i smrti, od poglavica plemena do feudalnih vlastelina. U našem društvu, ovako se vladalo, upravljalo ili „rukovodilo“ još od Pašićevih radikala, pa preko lokalnih komunista, i tako sve do moćnika iz Miloševićevog SPS (npr. Bidža, Raka…), i/ili do dan-danas (Palma).

Jednostavno, ne postoji istorijsko niti ono stvarno, primarno iskustvo građana Srbije sa jednim drugačijim načinom ili oblikom vladavine. U supstanci našeg društva ne postoji kolektivno sećanje, niti tradicija javne uprave koja je zasnovana na pisanim pravilima, umesto na ličnim vezama i koruptivnim uslugama. Zato se stvari „rešavaju“ jedino kada neko (kao npr. pred kamerama TV Pink), personalno zamoli predsednika Vučića da mu nešto, pa, „reši“. Međutim, zar i mi sami najradije ne tražimo „vezu“ u Opštini, Katastru ili u Socijalnom? U Parking servisu? Predškolskim ustanovama? Svaka čast E-upravi, ali u Srbiji ne postoji vladavina koja počiva na nepristrasnoj i racionalnoj birokratiji, o kojoj je još davno pisao sociolog Maks Veber, već jedino na harizmatskom vođi i njegovom autoritetu. Kakve procedure i rang-liste, kakve javne nabavke i nepristrasni tenderi, kakvi bakrači. Ljubazno zamolimo cara ili vlastelina, i on će nam udeliti. Kako ono beše – Dositej je u Srbiju doneo prosvetiteljstvo i krompir, a primio se jedino krompir.

Za kraj, pitanje o Vojvodini. Njena autonomija kao da više nije politička tema. Kako smo do toga došli?

–Pa, došli smo tako što je u Srbiji faktički ugašen – pluralizam. Mišljenja, ponašanja, pa zatim i pluralizam identiteta, a sve to pred kulturnom hegemonijom ideologije etnonacionalizma. I onda, ko misli ili se pak oseća drugačije od takvog mejnstrima, ta ili taj su protiv Srba i Srbije. Vojvodina se u Beogradu oduvek percipirala kao svojevrsna kulturna i nacionalna subverzija u šatro uniformnom etničkom tkivu, pa stvarna autonomija Vojvodine nije bila moguća čak ni neposredno posle 2000. godine. Prva nacionalistička kontrarevolucija na prostoru Jugoslavije bila je „antibirokratska“ ili „jogurt“ revolucija u Novom Sadu. I tada se bogoradilo protiv – čega? Spomenute „birokratije“. Dakle, protiv jedne moderne i racionalne institucije, a sve u mitološko i romantičarsko ime naroda i nacije. Od tada do danas, Vojvodina i njene političke, kulturne i obrazovne institucije, pa čak i posebnosti, odvratno su provincijalizovane i svedene na romantičnu priču o nekakvim salašima i njima pratećim slaninama i kulenima. Dok je Novi Sad od jednog važnog centralnoevropskog ili čak globalnog grada uspešno transformisan u uskogrudo, parohijalno i provincijalno ništa. Dakle, Vojvodina je odavno otišla dođavola.

(Nedim Sejdinović, Al Jazeera / Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: SrBski svet
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga