ALEKSEJ KIŠJUHAS: SPC mobiliše građane političkim, a ne verskim pitanjima

SPC je politička i ideološka organizacija

17. jan 2020

Srpska pravoslavna crkva je, povodom usvajanja crnogorskog Zakona o slobodi veroispovesti, mobilisala ljude za jedno političko i ideološko, a ne versko pitanje i zato je bila uspešna, ocenio je za Autonomiju sociolog Aleksej Kišjuhas. Komentarišući to što je crkva u XXI veku uspela da na demonstracijama organizovanim iz ličnog interesa okupi veći broj ljudi nego što ih se okupi zbog krucijalnih životnih problema, dok istovremeno svega sedam odsto ide makar jednom nedeljno na bogosluženja u hramovima SPC, Kišjuhas ističe da se odgovor krije u činjenici da Srpska pravoslavna crkva nije samo verska, već i politička i ideološka organizacija.

– Mislim na one vladajuće krugove u crkvi koji prihvataju i šire ideologiju tzv. svetosavskog nacionalizma. I koja, uzgred, uopšte ne vodi poreklo od Rastka Nemanjića, već od Nikolaja Velimirovića i 1930-ih godina, a razmahala se nakon 1990-ih. U pitanju je militantno antizapadna, antidemokratska i antirepublikanska ideologija koja otvoreno zagovara koncept Velike Srbije.

Jedan od protesta organizovan je i u Zrenjaninu, gradu u kojem bezmalo dve decenije nema vode za piće. Pa ipak, taj problem nije mobilisao građane ni približno kao u ovom slučaju, a isto se desilo i sa protestima protiv stavljanja reka u cevi radi izgradnje malih hidroelektrana?

– A ko da organizuje građane? Svaka čast Tviteru ili hrabrim pojedincima sa viškom entuzijazma, ali svaki protest je ozbiljan posao. Spontane ili „grassroots“ grupe građana retko su uspešne i po pravilu malobrojne. Samo one strukture koje imaju nekakvu logistiku, čvrstu organizaciju, reklamu ili kanale društvene vidljivosti, pa i društvenu moć, mogu da pozovu ili pak izvedu ljude na ulicu. A to su politički pokreti i partije, država, crkva i slični akteri. Glavno pitanje tada je zašto ovim organizacijama teme poput pijaće vode ili reka u cevima nisu dovoljno atraktivne, a očigledno nisu.

Šta nam to govori o svesti građana?

– Ne smemo zaboraviti na činjenicu da su ljudi i simboličke životinje. Njih na akciju pokreću i simbolička pitanja; i onozemaljske, a ne samo ovozemaljske stvari. Uostalom, oko milion ljudi okupilo se na sahrani Kasema Sulejmanija u Teheranu, gde je u stampedu život izgubilo preko 50 ljudi! A nije verovatno da Iranci nemaju i drugih životnih razloga da izađu na ulicu (ili da ne izgube život, taj jedan jedini koji imaju). Šta su radili demonstranti po Srbiji, a povodom crnogorskog Zakona o slobodi veroispovesti? Nosili verske i nacionalne simbole, i pokušali da unište nacionalni simbol Crne Gore – njihovu državnu zastavu. Ivan Čolović ovo je davno nazvao „Politikom simbola“.

Švedski standard

Aleksej Kišjuhas napominje kako je Srbija po pitanju religije uspostavila „švedski standard“.
Podseća da istraživanja ukazuju da je u Evropi u XXI veku aktivan trend smanjivanja religioznosti i poseta crkvama.
– Samo oko 6-7 odsto građana Norveške i Švedske jednom nedeljno odlazi u crkvu, a slično je i sa Ujedinjenim Kraljevstvom (8%), Nemačkom (10%) i Francuskom (12%). Brojevi su nešto veći u katoličkoj Italiji (23%) i Španiji (15%), ali i ovo je i dalje samo svaki četvrti stanovnik, te mahom stariji svet. Ima neke istorijske ironije u tome da su nekada Evropljani bili ti koji su išli po drugim kontinentima da ognjem i mačem pokrštavaju „nevernike“ i „bezbožnike“ unaokolo, a danas je Evropa ta koja je „bezbožni“ kontinent. I sad, znate li koliko građana Srbije odlazi u crkvu najmanje jednom nedeljno? Sedam procenata. Biće da smo bar po nečemu dostigli „švedski standard“.

Dakle, građani reaguju isključivo emotivno umesto racionalno?

– Moramo razumeti da ljude pokreću i mitovi i simboli, a ne samo promaje u novčaniku ili frižideru. Ali zato nije svejedno koji su to tačno simboli. Demokratija, ljudska prava, sloboda govora i izražavanja – ili zaštita naroda i odbrana svetinja? Dakle, nije to pitanje emocija nasuprot razumu. Ljude oduvek i posve racionalno mobilišete i tako što ćete im reći da je njihovo pleme ugroženo. Jer, pripadnici plemena su – ko? Vaši srodnici, vaša „braća i sestre“. Etnonacionalizam vešto zloupotrebljava ovaj urođeni tribalizam ljudske prirode, i transformiše modernu naciju u jednu pseudosrodničku ili plemensku zajednicu. Nažalost, tada je jedino „razumno“ rešenje ustati u odbranu te zajednice, etnosa, vere i nacije, famozne nejači i svetinja.

Ono što je tu meni jedino fascinantno jeste – kako se do sada nismo opametili? Prozreli ili raskrinkali tu obmanu etnonacionalizma, bar na osnovu nedavnog istorijskog iskustva. Gde god da smo iz Beograda „branili“ Srbe, tu Srba više nema ili su veoma propatili. Krvavi raspad Jugoslavije započeo je zloupotrebom građana po masovnim mitinzima („Jogurt revolucija“) ili blokadama saobraćajnica („Balvan revolucija“). Izgleda da kreatori takvih akcija i nisu naročito originalni, pošto ponovo vidimo balvane, ovaj put po Crnoj Gori. Naime, od kraja 1980-ih do danas, gotovo sve vlasti u Srbiji su svoj legitimitet zasnivale na navodno „spontano“ okupljenom „narodu“, a ne na osnovu demokratskog političkog procesa, vladavine prava, pa i kvaliteta života. Zato se i danas slično dovoze građani na političke mitinge vlasti („Budućnost Srbije“), ali i umobolno prebrojavaju građani na protestima protiv vlasti („1 od 5 miliona“). Nema ideje, nema argumenta, nema politike, samo – „događanja naroda“, i tako već 32 godine.

Čak su i opozicioni političari po pitanju zakona u CG reagovali agilnije nego, na primer, u slučaju pomenutih MHE? Koji je njihov interes da se mešaju u unutrašnja pitanja druge države?

– Ne radi se toliko o interesu, iako u celoj gužvi ima određenog političkog takmičenja u nacionalizmu sa preponama pred domaćom publikom. Koja je takvom nacionalizmu neobično sklona. Sve je to izraz jedne iste društveno dominantne i kulturno hegemone matrice, a prema kojoj se Crnoj Gori kontinuirano negira pravo na državnost, samostalnost ili identitet. Nezavisna Crna Gora i uopšte mogućnost da neko bude, o jeresi, Crnogorac ili Crnogorka, smatraju se nečim što je prolazno, jedna slučajnost, izuzetak ili aberacija. Crkva je samo zgodan izgovor, iako i ona tu očigledno ima svoje privredne, vrlo profane ili sitnosopstveničke interese.

Je li moguće da i dalje sve treba posmatrati kroz nacionalističku prizmu ili se tu kriju i drugi porivi i razlozi? 

– Pa, osim etnonacionalizma, ne mogu a da sve ovo ne interpretiram i kao refleksiju vrišteće klerikalizacije našeg društva. Od učestalih konsultovanja sa patrijarhom u ustavno sekularnoj državi, preko veronauke u školama, sve do badnjaka po automobilskim branicima i ikonostasa po instrument tablama.

Dalibor Stupar (Autonomija)
Foto: Medija centar Beograd

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Ispirač
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga