ALEKSANDAR POPOV: Ima li separatizma u Vojvodini

Atmosfera na relaciji Beograd-Novi Sad dovedena do usijanja, a Vojvodina je postala novo potencijalno žarište nestabilnosti u Srbiji

23. apr 2013

Deklaracija o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Autonomne pokrajine Vojvodine, čije je donošenje nedavno najavio premijer Vojvodine Bojan Pajtić, izazvala je salve optužbi za separatizam od strane vladajuće garniture u Beogradu, pozive za njegovu ostavku i raspisivanje vanrednih pokrajinskih izbora. Da bi se „ojačali“ ovakvi zahtevi ispred Vlade Vojvodine organizovan je miting na koji su, po već viđenom scenariju, autobusima dovođeni demonstranti iz raznih delova Srbije. U Novom Sadu je počeo rat plakatima, na nekima od njih se vojvođanskom premijeru preti smrću, tako da je atmosfera na relaciji Beograd-Novi Sad dovedena do usijanja, a Vojvodina je postala novo potencijalno žarište nestabilnosti u Srbiji.

Separatizma u Vojvodini nema i, koliko je poznato, do sada se nijedan od značajnijih političara iz Vojvodine nikada nije zalagao za takvu opciju. Ujedno, ako je tačna činjenica (a nije) da Vojvodina, u kojoj (za razliku od Kosova) živi otprilike 70 odsto Srba, želi da se odvoji od Srbije, onda je Srbija u velikom problemu.

Međutim, ako u Vojvodini nema separatizma, ima opravdanog nezadovoljstva položajem ove Pokrajine u Srbiji. Ona je, naime, od nekadašnje lokomotive razvoja, kako su je nekada nazivali, došla do toga da je sa indeksom 98 u odnosu na ostale delove Srbije klasifikovana u nerazvijena područja.

Godina za verifikaciju

Po stopi nezaposlenosti od 22 odsto ona ja samo iza juga Srbije, gde ta stopa iznosi 24 odsto. Čini se da su varničenja na relaciji Beograd-Novi Sad počela nakon majskih izbora 2012. godine, kada je u Beogradu formirana nova vladajuća većina, čiju okosnicu čine Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije, dok su u Novom Sadu Demokrate i dalje ostale najjača stranka i u koaliciji sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine i Savezom Vojvođanskih Mađara sa 67 odsto poslanika ima dvotrećinsku većinu.

Međutim, nesporazuma je bilo i u vreme kada je i u Beogradu i Novom Sadu bila ista vladajuća većina. Još 2009. godine je, nakon usvajanja teksta Statuta Vojvodine, ovaj najviši pokrajinski akt čekao godinu dana na verifikaciju od strane Skupštine Srbije, čime su probijeni svi ustavni rokovi za njegovo donošenje. Ne čude optužbe za separatizam koje su u to vreme stizale od takozvanih patriotskih snaga, ali čudi što su za sve to vreme od pojedinaca iz stranaka tadašnje vladajuće većine u Beogradu, pa čak i od tadašnjeg predsednika Srbije Tadića, stizale optužbe za pojave separatizma u Vojvodini i to samo zbog nekoliko odredbi u ponuđenom tekstu Statuta, koje se nalaze u simboličnoj ravni, a Vojvodina je i u to vreme bila redovno zakidana za onih sedam odsto predviđenih Ustavom, koji se iz budžeta Srbije odvajaju za budžet Vojvodine.

Nakon formiranja nove vladajuće većine posle majskih izbora, u julu prošle godine je Ustavni sud Srbije osporio preko 20 odredbi Zakona o nadležnostima Pokrajine (i onako svedenih na minimum), čime je došlo u pitanje funkcionisanje Pokrajine u mnogim oblastima.

Iz Beograda je nagoveštavano da će se ovaj problem rešiti političkim pregovorima između Beograda i Novog Sada, ali se to do danas nije desilo, tako da ovaj ustavno-pravni vakum traje već skoro godinu dana, a da nema nagoveštaja njegovog raspleta. To polu ili međustanje bi možda potrajalo još neko vreme da se nisu desile dve stvari bitne za vladajuću većinu u Beogradu, pre svega Srpsku naprednu stranku.

Ta stranka, koja je još od radikalskih vremena svoj imidž gradila na turbopatriotizmu i nacionalizmu, odjednom je od strane svojih nekadašnjih političkih saveznika i ekstremističkih grupa i pokreta, koji su u određenim situacijama (proglašenje nezavisnosti Kosova, hapšenje Radovana Karadžića) bili njihova udarna pesnica u protestima koje su organizovali u Beogradu i drugim gradovima Srbije, počeli da budu optuživani za izdaju nacionalnih interesa zbog pregovora sa Kosovom i mogućnosti zaključivanja sporazuma sa Prištinom.

Što je još gore, slične optužbe su počele da stižu i od strane lidera Srba sa severa Kosova, što je za njih imalo dodatnu težinu. Dakle, prvi razlog za skretanje pažnje na tobožnji vojvođanski secesionizam bio je da se taj deficit patriotizma u odnosu na Kosovo nadomesti preko leđa Vojvođana, gde su se oni odjednom pojavili kao žestoki zaštitnici državnog jedinstva i borci protiv separatizma.

Drugi razlog što se baš sada ovako žestoko atakuje na Vojvodinu leži u ambiciji Srpske napredne stranke da, raspisivanjem vanrednih izbora, u neko skorije vreme kapitalizuje svoj sadašnji visoki rejting, koji je stekla u javnosti zahvaljujući stečenom imidžu njenog predsednika Aleksandra Vučića kao beskompromisnog borca protiv korupcije (mada se već sada na nekoliko slučajeva potvrdilo da je ta borba uglavnom selektivna).

U slučaju vanrednih izbora naprednjaci bi želeli da na tom talasu popularnosti osvoje većinu i u Vojvodini, ali, da bi se to desilo, moraju se pre toga isposlovati i vanredni pokrajinski izbori, što vladajućim pokrajinskim strankama ne pada na pamet, jer imaju komotnu većinu u pokrajinskom parlamentu.

Greška u koracima demokrata  

Od kako su osvojile vlast na republičkom nivou stranke vladajuće većine, ali najviše naprednjaci, činili su sve da se i na drugim nivoima – opštinskim i pokrajinskim, gde god je za to bilo i najmanje šanse, stvori ista vladajuća većina kao i na republičkom. Tako je, što milom što silom, prekomponovana već stvorena nova vlast u mnogim opštinama u Srbiji i to po meri vladajuće većine u Beogradu. Tvrd orah im je ostala još samo Vojvodina.

Da bi isposlovali vanredne izbore u Vojvodini, naprednjaci su počeli kampanju osporavanja legitimiteta pokrajinske vlasti koristeći dva argumenta. Prvi, koji apsolutno ne drži vodu, jeste gubljenje jednog mesta u pokrajinskom parlamentu na vanrednim izborima, koji su nedavno održani u Kovinu. Drugi se odnosio na optužbe za korupciju ključnih nosilaca vlasti u pokrajini iz redova demokrata.

Tu su, pre svega, spominjane zloupotrebe u vezi s Razvojnom bankom Vojvodine, koja je nedavno otišla pod stečaj, kao i potencijalne zloupotrebe u Fondu za razvoj pokrajine. Međutim, ni u jednom od ovih slučajeva nadležni organi nisu preduzeli nikakve mere protiv bilo kojeg od pokrajinskih čelnika, pa se sve svelo samo na političku kampanju bez konkretnog pokrića.

Nijedan od dva navedena argumenta nije im davao alibi za bilo kakve ulične proteste, jer bi se na njih malo ko odazvao. Zato im je, narodski rečeno, kao kec na desetku došla najava predsednika pokrajinske vlade Bojana Pajtića u vezi s donošenjem Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Autonomne pokrajine Vojvodine. Iako je sama Deklaracija sasvim beningni dokument, neki komentatori su ga okarakterisali da je čak kao „bogojavljenska vodica“. To je naprednjacima dalo i treći, ključni argument za ostavku premijera Pajtića i raspisivanje vanrednih izbora u Vojvodini, a to je separatizam, što posle odlaska Crne Gore i gubitka Kosova mnogima još deluje kao crvena krpa pred bikom.

Prosto je neverovatno da jedan tako iskusan političar kao što je Bojan Pajtić u isto vreme napravi nekoliko teških gafova i time da naprednjacima, ali i drugim „patriotskim snagama“, argumente za organizovanje mitinga po uzoru na nekadašnju „jogurt-revoluciju“ u cilju rušenja pokrajinske vlasti.

Prvi gaf je da je izašao sa predlogom, a da pre toga nije konsultovao svoje koalicione partnere LSV i SVM, koji su se maltene ogradili od ovog dokumenta. Drugi, ključni gaf, jeste momenat u kojem je izašao sa ovim predlogom koji se poklopio sa trenutkom donošenja presudne odluke u vezi s pregovorima sa Prištinom, što je okarakterisano kao zabijanje noža u leđa našem pregovaračkom timu.

Jer, kao što je već rečeno, bilo je niz drugih ranijih prilika kada je trebalo reagovati, a nije, nego je izabran baš ovaj momenat. Zašto, to zna samo sam Pajtić.

I tako sad više nisu tema ni Kosovo ni nezaposlenost ni socijalna beda, nego vojvođanski separatizam. To ne može dugo da traje, bar ne koliko je trajalo u Miloševićevo vreme, ali, dok traje, može naneti ogromne štete ne samo Vojvodini nego i celoj Srbiji, pa se čak loše odraziti i na odnose u regionu, jer se, po pravilu, nestabilnost u jednoj državi po sistemu spojenih sudova preliva u najbliži komšiluk.

(Al Jazeera)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga