ALEKSANDAR R. MILETIĆ: Neoliberalno bratstvo i jedinstvo

Saradnja nacionalizama normalizuje podelu građana i afirmiše ideju konflikta

04. jula 2018

Centar za istorijske studije i dijalog (CISID) nedavno je predstavio rezultate projekta “Ka zajedničkoj kulturi sećanja”, kojim je ukazao na primere doprinosa manjinskih etničkih zajednica istoriji i istorijskom razvoju Srbije i založio da se oni uvrste u udžbenike istorije, kako bi se izašlo iz “etnocentričnog velikog narativa” i politike konfrontacije. CISID smatra da udžbenici istorije treba da ukazuju i na primere međuetničke saradnje i razumevanja, i da se ide ka “inkluzivnom konceptu nacionalnog identiteta”.

O tom projektu i pitanjima koje je pokrenuo razgovaramo sa istoričarem dr Aleksandrom R. Miletićem, izvršnim direktorom CISID-a. Miletić je i autor monografije o jugoslovenskoj iseljeničkoj politici (na engleskom) i velikog broja članaka i pojedinačnih studija iz oblasti društvene, ekonomske i političke istorije međuratne i socijalističke Jugoslavije, kao i šireg regiona jugoistočne i istočne srednje Evrope. U poslednje vreme bavi se politikom sećanja i problematikom raspada jugoslovenske države.

Tokom realizacije projekta utvrdili ste da se istorija međunacionalnih odnosa u Srbiji isključivo predstavlja kroz “prizmu konflikata“. Zašto je to tako? Otkud toliki otpor „stvarnoj istoriji“ na ovim prostorima? Da li se sve može objasniti nacionalizmom ili možemo govoriti i o interesima pojedinih društvenih grupacija?

–Konfliktni doživljaj prošlosti u našem društvu reprodukuju predstavnici političkih elita i medijski protežirani neodgovorni intelektualci tzv. nacionalnog usmerenja. Između ove dve centrale prepoznaje se sinergija i međusobno podupiranje u argumentaciji, a čini se da ovu uzajamnost u Srbiji možemo pratiti još od vremena Osme sednice. Decenijsko prisustvo zapaljive političke retorike i etno-centričnog i, u osnovi, konfliktnog i iracionalnog narativa značajnog dela zvanične istoriografije na mnogo načina smanjuje kapacitet srpskog društva da bude funkcionalno u nacionalnim i regionalnim okvirima. U tom kontekstu, zloupotreba prošlosti i isključivo naglašavanje primera etnički motivisanog nasilja i netrpeljivosti kroz istoriju ukazuju i na određene interese društvenih grupa koje svoj legitimitet crpu iz ovakve interpretacije prošlosti. Izlaz iz ćorsokaka može pokrenuti politička volja, kao u prosvetnoj politici u Zapadnoj Nemačkoj 60-ih godina prošlog veka, ili preumljavanje u okvirima istorijske nauke. Ne znam koja od ove dve opcije mi se čini manje verovatna u aktuelnom trenutku.

Rekli ste da ste imali otpor i među predstavnicima nacionalnih manjina, jer je ovakav pristup „isuviše“ inkluzivan“? Kako to objašnjavate, pogotovo ako uzmemo u obzir činjenicu da pripadnici elite manjinskih zajednica istovremeno jako dobro sarađuju sa sadašnjom vlašću? Da li je to primer saradnje etnocentrizama i kuda to može odvesti?

–Na žalost, koncept paralelnih i međusobno suprotstavljenih etnocentričnih narativa o prošlosti jeste realnost društva u kome živimo. Naši nacionalizmi se međusobno podupiru. Uz to, vi ste u pravu, zastupnici ovih suprotstavljenih narativa govore istim jezikom i sasvim se dobro međusobno razumeju. To je valjda i najveća mera međunacionalnog sklada i saradnje koju smo u trenutnim okolnostima kao društvo u stanju da postignemo, jedna nova forma neoliberalnog bratstva i jedinstva. Inicijative Centra za istorijske studije i dijalog su po pravilu bile odbacivane od oba tabora. Za pristalice većinskog narativa, one su isuviše kritičke i prekomerno tolerantne prema manjinskoj perspektivi događaja iz prošlosti. S druge strane, manjinske grupe su odbacivale naše inicijative kao odveć inkluzivne ili isuviše kontroverzne i kao takve teško prihvatljive.

U svojevrsnom etno-biznisu koji se razvija oko nacionalnih saveta nacionalnih manjina, fokus je na očuvanju etničke različitosti, a ne na uspostavljanju zajedništva, ili barem ne u domenu interpretacije prošlosti. Prošlost, dakle, ostaje zajednička, ali istorije su paralelne, bez međusobnih dodira osim u trenucima etnički motivisanog nasilja. U neposrednoj komunikaciji sa predstavnicima ovih saveta, oni su u poverenju i off the record, isticali dva glavna razloga zbog kojih se ustežu da javno podrže naše inicijative. S jedne strane, to je bio strah od vladinog t.j. većinskog mišljenja, recimo u slučajevima isticanja segregacije kojoj su predstavnici njihove etničke grupe bili izloženi u prošlosti. S druge strane strahovali su od reakcije sopstvene zajednice ako bi duh komemoracija koje mi predlažemo bio isuviše integrativan i objedinjujući. Saradnja etnocentrizama normalizuje podelu naših građana po etničkom ključu i afirmiše ideju konflikta kao jedine istorijske forme i jedine moguće forme međusobnih odnosa u našem društvu.

Ako bismo pretpostavili da odista dođe do značajne izmene u udžbenicima istorije u skladu sa vašim predlozima, čini se da je to rešenje samo jednog malog segmenta problema, s obzirom da je istorija nacionalističkih „velikih narativa“ apsolutno dominantna u društvu. Kako se boriti protiv toga, pogotovo ako imamo u vidu i brojne degenerativne, nacionalističke društvene procese u Evropi i celom regionu?

–Udžbenici istorije su zaista samo mali segment celine problema koji imamo sa domaćim i, u skorije vreme, srednjoevropskim tzv. višegradskim populizmima, etnocentrizmima i velikim nacionalnim narativima. Ne treba se zanositi iluzijama da će društvo biti preobraćeno eventualnim uvođenjem promena u domenu kurikuluma, ali ne treba ni potcenjivati uticaj koji institucionalizovani sistem nastave istorije ima na oblikovanje svesti kod mladih naraštaja. Na primer, veliko preispitivanje nemačkog društva o sopstvenoj krivici za holokaust tokom 1960-ih bilo je inicirano raspisima saveznih vlasti u domenu plana i programa nastave istorije. U principu, kontroverze vezane za politiku sećanja i nastavu istorije ne mogu se rešiti bez jasne političke volje elita koje su na vlasti u regionu, a kao što je već pomenuto one deluju najčešće u saglasju sa nekritičkim, konfliktnim i jednostranim interpretacijama prošlosti koje dolaze iz glavnih tokova istorijske nauke. Pod takvim okolnostima, postavlja se pitanje da li će multiperspektivno, kritičko i odgovorno preispitivanje nacionalnih stereotipa i romantičarskih narativa o prošlosti u skorije vreme dobiti pravo građanstva u našim društvima? Zasada je sve na nivou aktivizma i ličnog primera, onako kako to na najubedljiviji način čine kolega Hrvoje Klasić u Hrvatskoj i Dubravka Stojanović, Srđan Milošević i Milivoj Bešlin (ova dvojica ispred našeg Centra za istorijske studije i dijalog) u Srbiji.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Erotika
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga