ALEKSANDAR KEKENJ: Deplasirana logika vojvođanskih autonomaša

Do ključnog problema dolazimo uviđanjem da vojvođanski (regionalni) identitet pretpostavlja izostanak drugih regionalnih identiteta koji bi bili dovoljno autentični (“posebni”) da se diferenciraju od podrazumevanog i neminovnog državnog identiteta

18. sep 2010

Asimetrična regionalizacija svakako jeste jedno od legitimnih rešenja za početak regionalističkih procesa u zemlji. Međutim, argumentacija onih koji je u Srbiji zagovaraju nije u skladu sa racionalnim političkim rezonom, pa ni sa savremenim regionalističkim konceptima.

ARGUMENTI VOJVOĐANSKIH AUTONOMAŠA

Za asimetrični model regionalizacije zalaže se nekoliko parlamentarnih partija, kao i autonomaški orijentisani intelektualci i vojvođanske nevladine organizacije. Kao ključ kojim takvi otvaraju priču o bilo kakvom izdvajanju Vojvodine od drugih regiona, postavlja se tradicija vojvođanskog kulturnog i političkog identiteta.

U tom duhu predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), Dinko Gruhonjić, u intervjuu za Differentia Online pod naslovom Autonomiju morate zaslužiti, kaže: “Potpuno sam siguran da neka vrsta simetrične decentralizacije u Srbiji naprosto nije moguća. Vojvodina ima zavidnu tradiciju vlastitog političkog subjektiviteta, ima sopstveni identitet  (…), ima sopstvene institucije… Nasuprot tome, Srbija nema tradiciju decentralizma i regionalizma, i ona tome tek treba da se uči.” Aktivista Antifašističke akcije Novog Sada (AFANS), Zoran Petakov, u intervjuu za E-novine pod naslovom Uvod u direktnu demokratiju, izražava slično mišljenje: “Vojvodina je u posebno teškom položaju, jer u Vojvodini postoji politički i istorijski kontinuitet autonomije dok u ostalim regionima ne postoji. Kroz nekoliko desetina godina autonomije Vojvodina je postigla političke rezultate, posebno u emancipaciji građana, obrazovanju i ekonomskoj sferi. (…) Zato bi za Srbiju za početak bila dobra asimetrična decentralizacija…” Predsednik Vojvođanskog kluba, Đorđe Subotić, u intervjuu pod nazivom Unutrašnji kolonijalizam za portal E-novine, u nekoliko navrata ističe važnost identiteta i tradicije: “Vojvodina nije nastala na teritoriji Srbije! Vojvodina je u Srbiju unela svoju teritoriju i svoje organe vlasti. Ona je istorijska pokrajina…”; “Izložena je (Vojvodina – prim. autora) ekonomskoj eksploataciji i eroziji nasleđenih kulturnih vrednosti.” Za isti medij, u intervjuu pod naslovom Živimo ustavnu krizu, Marko Karadžić, državni sekretar za ljudska i manjinska prava, ističe da “ako Vojvodina iz svojih istorijskih, tradicijskih, ustavnih, kulturoloških, ekonomskih i drugih kapaciteta zaslužuje ‘prenete’ nadležnosti, ne treba joj ni to dati!”. Šef katedre za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Ranko Končar, navodi da “s obzirom na drugačije osnove i razloge nastanka svoje autonomije – da nije proistekla iz procesa decentralizacije i regionalizacije, Vojvodina objektivno ne bi mogla biti deo zamišljene regionalizacije i mogućih pravnih kompetencija budućih regiona” (intervju za E-novine pod naslovom Državnost Srbije se ne dovodi u pitanje). Na pitanje o efektivnosti regionalističkih snaga iz ostalih delova Srbije, bivši predsednik Vlade Vojvodine, Đorđe Đukić, za portal Autonomija – u intervjuu pod naslovom Banovina zanemaruje interese Vojvođana – kaže: “Formiranje novih regiona u Srbiji svakako treba podržati, ali postoji samo jedna autonomna pokrajina, i to treba jasno kazati. Naime, ukoliko se uđe u proces regionalizacije i dogovori se model po kojem će se formirati novi regioni, ne bi smelo da se dogodi da Vojvodina bude definisana samo kao jedan od regiona. Vojvodina mora da ima veći stepen autnomije od ostalih, jer jedino ona ima tu tradiciju. Ideja autonomije u Vojvodini prisutna je 200 godina, ona je usađena u ovdašnjim ljudima, bilo da su starosedoci ili su nekad došli u Vojvodinu.”

Posebno je zanimljivo shvatanje dr Milana Mitića, građanina Niša i bivšeg člana predsedništva Liberalno-demokratske partije. U intervjuu za Differentia Online pod naslovom LDP za asimetričnu regionalizaciju on kaže: “Što se pak Vojvodine tiče, nije novina niti nepoznanica da je ona i istorijski, i kulturalno, i etnički, pa i verski i privredno, specifična i predstavlja posebnu celinu, i da se njena specifičnost zasniva i na svesti njenih stanovnika o tim posebnostima koje su i tradicijom i institucijama prenošene, te smatramo da je njena autonomija paradigma regionalizacije i decentralizacije kada je Srbija u pitanju.” I dalje: “Prema prirodi stvari Vojvodina je posebna celina u svesti svih građana Srbije i bez obzira na političku i regionalnu formulaciju. Nepriznavanje njene autentičnosti bi bilo neprirodno i samim tim kočilo razvoj Vojvodine. (…) Ravnomerni regionalni razvoj ja razumem kao jednaku šansu svih građana ma gde oni živeli.” Ako zanemarimo problem razumevanja ideje ravnopravnosti i istovremenog insistiranja na asimetriji, stav sumira sve autonomaške zablude o supremaciji Vojvodine, zaslužene tradicijom kulturne i političke izuzetnosti.

O ARGUMENTU VEZANOM ZA SPECIFIČNOST VOJVOĐANSKOG IDENTITETA

Trebalo bi odrediti najpre granice vojvođanskog regionalnog identiteta, pošto takav ovde izbija kao jedna od specifičnosti zahvaljujući kojoj se insistira na asimetriji. S namerom govorim o granici, a ne o tom šta jeste vojvođanski identitet. Ulaziti u koncept nečijeg identiteta ne bi trebalo da bude deo političkog diskursa, niti je za određenje opšteg obrasca o identitetu kao političke kategorije neophodno istražiti sadržaj. Granica, s druge strane, podrazumeva upravo određenje identiteta u pojmovnom smislu, dakle definisanje mesta (regionalnog) identiteta u političkom kontekstu opravdanja asimetrične regionalizacije.

Vojvođanski identitet definiše se onim što se od njega razlikuje, kao što svaki identitet postoji uvek u razlici u odnosu na nešto drugo, tj. u odnosu na neki drugi identitet. Drugim rečima, da bi se govorilo o vojvođanskom identitetu, moraju se prethodno priznati identiteti (ili identitet) nečeg drugačijeg od vojvođanskog. U političkom kontekstu o kojem je ovde reč, taj drugi identitet jeste identitet Srbije; pri tom nije jasno koje su granice takvog identiteta: da li se radi o regionalnom ili državnom identitetu, posebno uzimajući u obzir da Srbija bez Vojvodine nema status pravnog lica ili autonomije.

Do ključnog problema dolazimo uviđanjem da vojvođanski (regionalni) identitet pretpostavlja izostanak drugih regionalnih identiteta koji bi bili dovoljno autentični (“posebni”) da se diferenciraju od podrazumevanog i neminovnog državnog identiteta. Takav stav podupire činjenica da je Vojvodina trenutno jedino autonomno područje Srbije, tako da jedino poseduje dva identiteta – državni i regionalni. Međutim, da bi Vojvodina mogla sebe da nazove autentičnom, neophodno joj je postojanje bilo kakvog Drugog (regionalnog identiteta). Sumirajući do sada rečeno: da bi se branila ideja Vojvodine sa statusom specifičnog regiona (tj. nad-regiona), potrebno je držati do stava da je ostatak Srbije područje sa jedinstvenim (ali!) regionalnim identitetom, i da regioni koji bi se u procesu teritorijalne reorganizacije na tom prostoru formirali – ne mogu imati nikakve regionalne specifičnosti i nikakvu regionalnu autentičnost.

Iako, kako je već navedeno, nije zahvalno ulaziti u pitanje sadržaja regionalnih identiteta, gore iznetoj tezi je jednostavno uzvratiti, pošto je opšte poznato da se regioni – prema preporuci Evropske deklaracije o regionalnoj autonomiji – formiraju između ostalog i vodeći računa o kulturnim i drugim specifičnostima; stoga nema mnogo smisla reći da bi novi regioni u pogledu identiteta bili “prazni” ili “bezlični”, ukoliko potreba za regionalizacijom postoji. (Pa čak i pod gotovo neverovatnom pretpostavkom da ne postoji nikakva regionalna autentičnost budućih regiona, nema nikakvog racionalnog razloga da se novoformirani region vrednosno omalovaži i degradira u odnosu na onaj koji poseduje neki identitet i tradiciju. O tom će tek biti reči.)

Zaključak je da subjekt koji ističe autentičnost identiteta jednog regiona – u ovom slučaju Vojvodine – čini to isključivo negirajući regionalnu autentičnost drugih – formalno nedefinisanih i nepriznatih – delova zemlje, odnosno valorizujući regionalne identitete i posebnosti, što se graniči sa kultur-rasizmom. Rasističke konsekvence ekstremnih valorizacija potvrđuje dobar deo javnog mnjenja koje, vođeno predrasudama, podrazumeva da su “Vojvođani čistiji, kulturniji i pošteniji od južnjaka”, odnosno da su “južnjaci prljavi, neobrazovani i nekulturni”. U istom slučaju, ali u kategoriji valorizacije nižeg intenziteta, nalazi se stav da bi Vojvodina kao autonomna pokrajina morala imati viši status od drugih, budućih autonomnih pokrajina.

O ARGUMENTU VEZANOM ZA TRADICIJU I ISTORIJU VOJVOĐANSKE AUTONOMIJE

Najčešći, ali i najbesmisleniji argument je onaj o značaju tradicije i istorije. Prema toj argumentaciji, Vojvodina bi trebalo da ima drugačiji status u odnosu na druge regione “jer je starija”, dakle postoji duže. Kao da se radi o nekakvom vinarskom takmičenju, a ne o neophodnim mehanizmima za podsticanje regionalnog razvoja i uspostavljanje političke, pravne i ekonomske ravnopravnosti. Uostalom stepen relativnosti takvog argumenta postaje očigledan ako se stvari postave na način da se pita: u kom trenutku bi drugi regioni mogli da postanu jednako stari koliko je to Vojvodina, da bi mogli da zasluže jednak status?

Među drugačijim načinima za pobijanje takvih argumenata mogu da se nađu istorijski momenti u kojima tradiciju robovlasništva nasleđuje društvo slobodnih ljudi. Prema logici autonomaša-tradicionalista, taj prelaz bi trebalo da se događa sukcesivno, odnosno da bi robovi trebalo da u određenom vremenskom periodu “zasluže slobodu”. Isto tako bi mogla da posluži i borba za ravnopravnost polova. Dakle, kad je reč o jednakim pravima i borbi za uspostavljanje društva jednakih šansi, tradiciji i istoriji tu nema mesta.

Malo kompleksniji argument bavi se poreklom Vojvodine u odnosu na poreklo drugih, budućih regiona Srbije. Naglasak je na tome da Vojvodina nije nastala u procesu decentralizacije i teritorijalne reorganizacije zemlje, kao što će biti slučaj sa drugim pokrajinama, već je “istorijska pokrajina” (Đ. Subotić), nastala u drugačijim okolnostima, i koja je svojom odlukom ušla u sastav Srbije.

Argument na prvi pogled izgleda zadovoljavajućim i uverljivim, i sigurno predstavlja najozbiljniji udarac onima koji se zalažu za simetričnu regionalizaciju i ravnopravnost svih budućih regiona. Problem s tim stavom je, međutim, i dalje u tome što kvalitet regionalnog subjekta, sadržaj tog subjektiviteta i njegova istorija, ne bi trebalo da budu argument za supremaciju nad ostalim entitetima sličnog pravnog statusa. Drugačije rečeno, to znači da činjenica da je Vojvodina nastala pre drugih regiona, da nije bila u sastavu Srbije, i da je sama izabrala da postane njen deo – ne znači da bi građani koji žive na tom području trebalo da budu povlašćeni u odnosu na građane nekog drugog dela zemlje koje je Vojvodina deo. Razlog je i dalje isti: ravnopravnost kao politička ideja ima smisla jedino ako bezuslovno važi za sve slobodne građane. Istorija Vojvodine jeste stvar njenog kulturnog bogatstva i kulturnog identiteta, ali svetu razvijenih ljudskih prava i ideje ravnopravnosti – ne može biti političko oružje.

PRAVI RAZLOG ZA ASIMETRIČNU REGIONALIZACIJU

Vojvođanski politički aktivisti imaju pravo da agituju za supremaciju njihove pokrajine, pa čak i ako to podrazumeva potiskivanje ravnopravnosti i demokratizacije društva. S druge strane, obzirna država, ona koja planira modernu budućnost, takvim pritiscima nema nikakvu obavezu da udovoljava. Uz takav stav država na svojoj strani ima – kako je već viđeno – argumente zasnovane na savremenim demokratskim principima.

Međutim, asimetrična regionalizacija u Srbiji ipak ima svoju logiku i opravdanje. Razlika u odnosu na rezon i argumentaciju vojvođanskih konzervativnih struja, autonomaša-nacionalista, ogleda se u tome što se u fokusu nalaze upravo potrebe i mogućnosti novih regiona, odnosno njihova insuficijencija na planu infrastrukturnih kapaciteta i ljudskih resursa. Dakle, argument ima potpuno drugačiji smisao i drugačiju zamisao: nije u pitanju držanje nekoga (tj. Vojvodine) iznad drugoga (budućih pokrajina), već kako onome ko bi trebalo da ima jednaka prava izaći na pravi način u susret, i omogućiti mu optimalni rad i razvoj. U ovom slučaju, asimetričnom regionalizacijom država bi markirala probleme uvođenja novih nadležnosti i ovlašćenja novih pokrajina, i planirala njihovo proširenje, odnosno uvođenje simetrije kroz program infrastrukturnog i kadrovskog osposobljavanja.

Simetrija i asimetrija nisu koncepti koji dolaze na kraju priče o tome ko zaslužuje više i bolje, nego kao odgovor na pitanje o tom da li je region sposoban da u datom trenutku prihvati dodatna ovlašćenja i odgovornosti.

(www.differentia-nis.org)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga