ALEKSANDAR GUBAŠ: Sedam hiljada ljudi na ulici dovoljno da uzdrma vlast

Autorski tekst čoveka koji se bavi brojanjem ljudi na masovnim okupljanjima

18. jul 2020

Početkom jula 2020. desilo se nekoliko stvari koje nisu nimalo ohrabrujuće.

Konačno smo se uverili da vlast nema nikakvu kontrolu nad zdravstvenom krizom i videli smo na kakve sve zdravstvene rizike su spremni kako bi i dalje ostali apsolutna vlast. S druge strane, uverili smo se i da opozicija u ovom trenutku ne uliva nimalo poverenja u svoje potencijale da se nosi s bilo kakvom krizom. Zapravo, uopšte ne uliva poverenje ni u svoje postojanje. Tako smo sa svojim brigama, teskobama i strahovima ostali apsolutno sami, jer niko se ne bavi njihovim zastupanjem i rešavanjem.

Nastala je izuzetno čudna situacija, kakve se ne sećam u prethodne tri decenije obnovljenog parlamentarizma u Srbiji. Odjednom je poprište političke borbe i društvenog dijaloga postao plato ispred Skupštine i okolne ulice, gde su dolazile hiljade ljudi željnih dijaloga sa vlašću, koji su ostali bez svojih predstavnika, kako u parlamentu, tako i van njega / kako u studentskom domu, tako i van njega. Društveni dijalog trenutno ima samo te dve strane u direktnom kontaktu – narod bez posrednika i vlast.

I to zasad očigledno funkcioniše. Jedini korektiv protiv pogrešnih odluka vlasti je momentalni ulični referendum o njima. Pokazalo se da to definitivno radi posao. Meni je to verovatno najvažnija lekcija iz sedmojulskog ustanka u Srbiji. I na još nekim primerima u poslednje vreme pokazalo se da aktivan otpor fizičkim prisustvom ima efekta – mislim na borbu protiv izgradnje derivacionih mini hidroelektrana, ukidanja trole 28 i rušenja parkića na Banovom brdu. Ako si zaista rešen da ne odstupiš, pre ili kasnije odstupiće oni.

Osvrt na julsku pobunu

Nakon što su junski izbori 2020. otvorili pitanje ko će i kako politički zastupati taj ipak prilično velik deo populacije nezadovoljan postupcima vlasti, julski ustanak je dao odgovor: pa do daljeg očigledno građani moraju sami sebe da zastupaju, bukvalno nema ko drugi – i to na ulici, jer nije ostavljena nijedna druga opcija.

Ulica se tako nametnula kao prirodno stanište za susret ideja koje nemaju predstavnike u parlamentu. I svako od nas je sigurno frapiran bar nekim od likova koji su se izvrteli tih dana pred Skupštinom, onime u šta ti ljudi veruju i činjenicom da uopšte postoji neko u tom tripu.

Kao što su mnogima na ovim protestima bizarni ravnozemljaši, tako su mnogima bizarni i ateisti; neko pak ne može da shvati da postoji neko ko nije oduševljen Ratkom Mladićem ili ko ozbiljno veruje da kovid ne postoji. Meni je obilaženje mase demonstranata na ovim protestima izgledalo kao svojevremeno odlazak u vojsku: odjednom shvatiš kakvi sve likovi žive u svetu pored tebe, a nisi ih bio svestan u svom socijalnom mehuru u kom si do tada živeo.

U svemu ovome mene su posebno interesovale brojke, a one nam govore sledeće:

– Hiljadu studenata na ulici bilo je potpuno dovoljno da predsednik države za sat vremena povuče šta je rekao.

– Protesti „Ovo je za ćaleta“ nisu bili nešto spektakularno masovni: pred Skupštinom se okupljalo po nekoliko hiljada ljudi, prvo veče nije ih bilo više od 7.000, a narednih večeri u maksimumu desetak hiljada. Posle treće večeri, broj učesnika je svake naredne večeri padao na polovinu prethodne. Ipak, pokazalo se da je već i izlivanje 7.000 ljudi na ulicu ozbiljno pokolebalo najmoćniju političku figuru u zemlji. Sedam hiljada je bilo dovoljno da zatrese zemlju. Ranije su i znatno veći protesti ostajali bez rezultata: Vuk Drašković nije ništa uspeo 9. marta 1991. sa 30.000 ljudi; protesti „1 od 5 miliona“ su uspevali da privuku i 20.000 ljudi, pa vlasti nisu usvojile nijedan zahtev. Otvara se pitanje otkud sadašnja slabost i popustljivost vlasti?

Možda je stvar samo u promeni metodologije: možda zaista šetnje više ne rade posao, a priča dobije sasvim drugačiji tok kad se pojavi spremnost na šibanje? Jer, mada je očigledno da su velik broj incidenata s policijom inicirali ubačeni provokatori, sigurno je mnogo kamenica zaista bačeno iz furioznog gneva za ćaleta. Možda je to ono što je uplašilo vlast, ta spremnost gologrudih očajnika da kidišu na oklopnike?

A možda je stvar u tome što se sada razotkrilo koliko je zaista oslabljena vlast koja zapravo gubi nezasitim pobeđivanjem, dok za to vreme iznutra postaje kritično prenapregnuta?

Oni se sad možda nalaze u ogromnoj panici jer vide da ne kontrolišu ni virus ni stanovnike velikih gradova, a pritom se iza pandemijskog horizonta primiče savršena ekonomska oluja i kod nas i u svetu.

Za tu oluju su oni možda i imali finansijske mehanizme da je ublaže, ali su ih hladnokrvno proćerdali na podmićivanje birača u suštinski nebitnim izborima koji ništa ne rešavaju i samo su ubrzali zdravstveni kolaps – što sada svi kapiraju.

Pritisak u vezi s Kosovom nimalo ne olakšava vladarsku situaciju, pa je vlast ovih dana verovatno mnogo nestabilnija i uplašenija nego bilo kad do sada u ovih osam godina naprednjačkog vakta.

Pored toga, ti promašeni izbori otkrili su i po vlasti prilično zloslutnu promenu plime u prestonici: Beograd više ne veruje predsedniku. Beograd ga zaista bojkotuje. Niko ne veruje u njegove podatke. Sad se šetka ulicom kad i kako ko hoće, šta god njegova vlast propisivala ili preporučivala. Ova nestabilna situacija narodnog neposluha nema mnogo mogućih ishoda.

Zavođenje potpune oružane diktature od strane vlasti može da deluje kao prilično primamljiva opcija, ali kontraefekti tog poteza mogli bi da budu izuzetno rizični, a niko ne može da ih predvidi.

Košutnjak je srce Srbije

Zato ćemo možda, umesto tog južnoameričkog scenarija, u narednom periodu prisustvovati impotentnoj defanzivi vlasti i uličnoj borbi suprotstavljenih opozicionih koncepcija i pokreta, a verovatno i frakcija vlasti između sebe. Ni to ne deluje posebno ohrabrujuća opcija.

Svakako bi za sve bilo najbolje kada bi se vlast urazumila i otvorila neke kanale komunikacije s oponentima, bili oni u formalnom ili neformalnom pojavnom obliku, pa da se tim putem rešavaju najurgentniji problemi i snižavaju tenzije. Nažalost, ovo je i najmanje verovatna opcija.

U svakom slučaju, očigledno nas je zadesilo ludo i turbulentno vreme u kome nam je jedini izlaz samoorganizacija i samoinicijativa. Svako od nas vidi da ovo sada ništa ne valja i da se u skorije vreme ni od koga ne može očekivati da će nam olakšati život.

Zato bi trebalo da svako ima svoj spisak stvari za koje smatra da je važno da se hitno reše, pa da se umreži sa drugima koji imaju slične stvari na spisku i da tako udruženi delujemo bez odlaganja. Posle raspada klasičnog višepartizma u Srbiji, jedina alternativa je da svako postane svoja partija, s jedinstvenim programom zaštite sopstvenih interesa, sklapajući zatim interesne programske koalicije sa drugim one man strankama koje dele određeni cilj.

Ne znam šta će biti sledeća glupost režima koja će opet izvesti ljude na ulicu da blokiraju taj potez, ali ima jedna beogradska bitka koja se čini prilično izvesna. Biće to, po svemu sudeći, bitka protiv seče Košutnjaka kod poljane Džinova bulja.

Izgleda da je i ovde mobilisana kritična masa gneva, što se vidi i po uraganskom odzivu na onlajn peticiju. Onlajn peticije jesu formalno neobavezujućeg karaktera, ali one su svakako veoma pouzdan indikator usijanosti teme u javnosti. Ako je suditi po tome, onda je Košutnjak u fazi belog usijanja, i to u trenutku kad je celo društvo naelektrisano, što će biti veoma zanimljivo.

Svakako se vidimo uskoro opet na ulici, iz ovog ili onog razloga, jer ovo nam je trenutno jedini dostupan oblik društvenog dijaloga u kome postoji mogućnost zaštite naših interesa. A u međuvremenu, svako neka definiše svoj program i svoju listu prioriteta. Meni lično Košutnjak je srce Srbije.

Vesića lomimo preko Džinove bulje. A pre toga ide oslobađanje uhapšenih. I, naravno, korona. Smena neomiljenog predsednika države desiće se već u nekom trenutku, po logičnom sledu događaja u ne tako dalekoj budućnosti – ali ne pre toga. Hitniji su korona, uhapšeni i Košutnjak.

I čuvajte se virusa i nasilja – u postojećoj situaciji nisu male šanse da ćemo zakačiti jedno ili drugo, a neki i oba. No dok se stvari ne reše, moraćemo da živimo s tim. Tako izgleda taj deo istorije koji nam se sada dešava.

Autor je brojač demonstranata

(Danas, Foto: Privatna arhiva)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Razbibriga
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga