ALBERT GAŠPAR: Gde ćeš za Prvi maj?

Imajući u vidu njegovu dvojnu prirodu, jasno je da insistiranje na Prvom maju kao na populističkoj svetkovini odgovara i Vučiću, i domaćim i stranim kapitalistima, čiji je vlada servis, a predsednik Republike zastupnik

01. maja 2018

Gde ćeš za Prvi maj?

Sigurno su i vama, ovih dana, postavili slično pitanje. I, jeste li odlučili gde ćete?

I piknik, i protest, spadaju u opis 1. maja. Ako na trenutak zavirite u Vikipediju, videcete da je 1. maj ideološki hibrid. Tamo se 1. maj pominje i kao narodni običaj veoma rasprostranjen kod Srba, koji tog dana beže iz grada u prirodu da tamo roštiljaju, spremaju kotlić i pomoću piva se rasterećuju bedne svakodnevice, ali i kao dan u kome se radnici prisećaju ili bi, barem, trebalo da se prisećaju zbivanja u Čikagu u prva četiri dana maja iz 1886. godine, da manifestuju klasnu solidarnost i jedninstvo svojih zahteva. Pre 132 godine, radnici su, evo da se prisetimo, zahtevali i osmočasovno radno vreme. U Srbiji je taj zahtev i danas aktuelan, što samo govori o tome su koliko su u ovoj zemlji ruinirana prava radnika.

Imajući u vidu njegovu dvojnu prirodu, jasno je da insistiranje na Prvom maju kao na populističkoj svetkovini odgovara i Vučiću, i domaćim i stranim kapitalistima, čiji je vlada servis, a predsednik Republike zastupnik. Sa njihove tačke gledišta, bolje je radnike i sve druge nezadovoljnike skrenuti na izletišta, nego im prepustiti trgove i ulice.

Danas je Prvi maj ideološki impotentan i pacifikovan datum. Čak i oni koji koji ne hrle na izletišta ne radikalizuju ovaj dan i ne dovode u pitanje bezalternativnost balkanskog kapitalizma. I pored toliko sindikata i političkih partija, emancipatorski karakter tog praznika gasne, jer nema ko da ga rasplamsa.

Pored klasnog, taj datum ima i internacionalni momenat i pitanje je da li ijedna od srbijanskih sindikalnih centrala održava, recimo, tesne veze sa sličnim centralama na Kosovu, Hrvatskoj ili Makedoniji, da li planiraju zajedničko obeležavanje 1. maja ili barem svoje prisutvo na obeležavanju kod onog drugog… Pitanje je, dakako, retoričko. Ovde je Srbin, a tamo Albanac, umesto bureka, smazao radnika za doručak. Nekada je taj internacionalni momenat vodio radnike u Španiju, a sada ne dalje od Palića ili Avale. Nekada su levičari su bili univerzalisti, a onda su se strovali u ambis partikularnih, identitetskih politika.

Nijedan ovdašnji političar ne koristi prisvojne zamenice kada govori o radnicima, nego kada gusla o narodu. Niko me neće odvojiti, poručuje kosovski Mister Bin, od mog naroda na Kosovu. Idem da budem sa našim narodom, uzvraća njegov partijski šef. Jesu li raspadom komunizma i otcepljenjem Kosova nestali radnici? Nisu. Samo više nisu bitni. A pošto oni nisu bitni, nisu bitni ni njihovi praznici.

Od radničkih, važniji su praznici kojima administriraju zapušteni muškarci u haljinama. Crkva će pre podržati paganske svetkovine, nego klasnu emancipaciju. Uostalom, crkva je radnike dobila na tacni i to onda kada na ideološkom tržištu više nikakve potražnje za njima nije bilo, pa je i razumljivo što u borbi za njihove duše i novčanike ne trpi nikakvu konkurenciju.

Ni „pravdoljubivi“ mediji neće razgorevati klasni žar i podsećati na ponižavajuće uslove rada i samovolju poslodavaca, nego će radije savetovati izletnike kako da raspale roštilj i bezbedno se prepuste blagoutrobiju. Podučavajući roštilju, obavljaju za Vučića i razne „bizmismene“ koristan posao klasne prevencije. Njihovom tabloidnom delu interes nije jačanje kritičke, da ne kažem klasne svesti, nego ogoljena prorežimska propaganda i idiotizacija putem rijaliti programa.

Iza 1. maja, kao Srbima omiljene svetkovine, stoji tradicija i na njoj Vučić i njegova kamarila, gore pomenuti „bizmismeni“, mantijaši, mediji i ostali agenti srbijanskog političkog kapitalizma. Njima prvomajski uranak služi da zamagli stvarnost, obesmisli radničke zahteve i potisne amancipatorski karakter Prvog maja. U kapitalsku korist radi i to što su sindikati bezubi, radnici deklasirani i što su intelektualci konventirali, pa nema ko da artikuliše nezadovoljstvo i pretoči ga u platformu za otresiti klasni nastup. Još uvek vešto, režim narodu, kao metu nezadovoljstva, preporučuje čas Hrvate, čas Albance, čas opoziciju… Doduše, u režimskoj vizuri opozicija nije homogeni blok, jer je režim zdvaja na nenarodnu (žutu) i narodnu tj. režimu lojalnu opoziciju. Ovoj poslednjoj pripada Šešelj, koji uz prećutnu podršku režima u poslednje vreme provocira šovinističke sentimente.

Kapitalskom režimu na ruku idu i međusindikalna trvenja – dok jedni pozivaju na protest, drugi poručuju da ne žele da učestvuju u „šaradi“. Šteta, jer će propustiti priliku da u društvu sa predstavnicima vlade i poslodavaca šetaju do vlade, gde će Brnabićki energično poručiti da plate moraju da ustanu, kako bi mladi ljudi ostali.

I sad ti, hajde, ostani.

(Autonomija, Foto: Pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Setva
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga