Albanci pod jednim krovom samo u EU?

Albanija je poslednja zemlja na Balkanu, koja je 1912. proglasila nezavisnost od Osmanlijskog carstva. Albanska država je osnovana, a da je pri tom veliki broj Albanaca nastavio da živi van nje

29. nov 2012

Nakon proglašenja nezavisnosti 2008. godine, san o ujedinjenju Kosova sa Albanijom, ponovo je „zaživeo“. Nacionalistički pokret „Samoopredeljenje“ treća je po jačini politička partija u kosovskom parlamentu. „Nacionalni savez Kosova sa Albanijom pravo je albanskog naroda koje se ne može osporiti“, kaže Glauk Konfuca, jedan od lidera „Samoopredeljenja“, osvrćući se na stogodišnjicu albanske nezavisnosti. Ovaj pokret zagovara organizovanje referenduma na kojem bi se građani Kosova izjasnili o ujedinjenju, ali im to do sada u parlamentu nije polazilo za rukom.

Doduše, u toj ideji pokret „Samoopredeljenje“ nije usamljen. U Albaniji je letos osnovana partija „Crveno-crna alijansa“ sa sličnim ciljevima. Istovremeno, u susednim državama postoje oblasti naseljene albanskim stanovništvom. Pre svega u Makedoniji i Crnoj Gori, kao i na jugu Srbije, gde su nacionalističke aspiracije takođe uočljive. Crvene zastave sa dvoglavim crnim orlom, potvrđuju raspoloženje građana, koji spajanje sa Albanijom prizivaju još koliko danas – a ne sutra.

Povoljan istorijski trenutak

Još u vreme osnivanja Albanije, bilo je aktuelno pitanje odvajanja oblasti sa albanskim stanovništvom. Pobednici Prvog balkanskog rata, pre svega Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora, delili su pre sto godina teritoriju Osmanlijskog carstva, a Albanci su 28. novembra 1912. godine u lučkom gradu Valona, proglasili nezavisnost. Istoričar Oliver Šmit smatra da je to bio povoljan istorijski trenutak: „Deklaracija o nezavisnosti Albanije nije bila rezultat dugoročnog planiranja albanskog nacionalnog pokreta“, kaže on.

Raspad osmanlijskog carstva i činjenica da su srpske, crnogorske i grčke snage, veoma brzo napredovale u oblastima u kojima su živeli Albanci, uvelo je Austro-Ugarsku i Italiju u priču, tvrdi Šmit. Beč i Rim, bili su zabrinuti zbog srpskog savezništva sa Rusijom i mogućnosti da Srbija proširi teritoriju do Jadranskog mora, što bi narušilo „ravnotežu snaga u regionu“.

Velike sile priznale su Albaniju u tadašnjim granicama na konferenciji u Londonu 1913. godine. Time je polovina albanskog stanovništva ostala da živi van Albanije. Drugim rečima, većina njih našla se na teritoriji tadašnje Jugoslavije, odnosno Kosova, Makedonije, Srbije i Crne Gore.

Na Kosovu, na kojem i dan danas živi većinsko albansko stanovništvo, bilo je više uzaludnih pokušaja za sticanjem nezavisnosti. Prvi put, po raspadu bivše Jugoslavije. Nezavisnost od Srbije, Kosovo je steklo 2008. godine, a time i status najmlađe evropske države.

Nema konkretnih planova o stvaranju velike albanske države

U međuvremenu u Evropi postoje dve države sa albanskim stanovništvom i nekoliko oblasti u susedstvu u kojima pretežno žive Albanci. Za albanske nacionaliste to znači da projekat o zajedničkoj državi nije završen. Posebno u Makedoniji i južnoj Srbiji, uvek iznova dolazi do tenzija, ponekad i do incidenata.

Istoričar Oliver Šmit tvrdi da uprkos emotivnim debatama, konkretnih planova o stvaranju velike albanske države nema. Svest o nacionalnoj pripadnosti jeste prisutna, što potvrđuje i obeležavanje Dana nezavisnosti Albanije, van njenih granica.

Ipak važno je, smatra Veton Ljaitfi, profesor međunarodnog prava u Makedoniji „da planovi o Velikoj Albaniji ne postoje na zvaničnom nivou, ni u Albaniji niti van nje“. Zvanično, navodi Ljatifi, postoji samo jedan plan, a to je plan o integraciji Balkana u Evropsku uniju. Drugim rečima, Albanci mogu da žive pod jednim krovom, ali samo u EU. U protivnom nove promene granica dovele bi do nekontrolisanog ishoda. Balkansko bure baruta moglo bi ponovo da eksplodira.

(Vilma Filaj-Balvora/Jakov Leon, Deutsche Welle)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga