Alban Ukaj: Priča o zabranjenoj ljubavi

Ako se ta dva čovjeka vole - onda nam ne gine propast. To je ideja koja postoji kod homofoba: možemo se mi ubijati, otvarati masovne grobnice, ali, nemojte, zaboga, da se muškarac zaljubi u muškarca

22. nov 2012

Ako se ta dva čovjeka vole – onda nam ne gine propast. To je ideja koja postoji kod homofoba: možemo se mi ubijati, otvarati masovne grobnice, ali, nemojte, zaboga, da se muškarac zaljubi u muškarca

Odigrali smo četiri predstave, utisci su mi jako pozitivni, nijedne večeri nije bilo praznog mjesta, čak su morali donositi i pomoćne stolice. To je, po mom mišljenju, trijumfalno, pogotovu što je reč o predstavi koja tretira homoseksualnost. Premijerna publika zna biti najoštrija, najkritičnija, ali, čuo sam mnogo više pozitivnih komentara, nego negativnih. Uglavnom svima se predstava svidjela, neki bi to uradili drugačije, mi smo, evo ovako i znamo zbog čega, kaže za e-novine Alban Ukaj, sarajevski glumac rodom iz Prištine, tumač jedne od uloga u predstavi Izopačeni (Martin Šerman, r. Andrej Nosov, Hartefakt, Bitef teatar, Beograd 2012).

Alban Ukaj rođen je u Prištini, gde je završio prve dve godine Akademije za pozorište i film, u klasi profesora Faruka Begolija. Diplomirao je u Sarajevu, stalni angažman ima u Sarajevskom ratnom teatru. Nakon uspeha komada Hipermnezija, ovo je njegov drugi susret sa beogradskom publikom.

Mislim da je svaki Albanac sa Kosova na neki način bio žrtva terora ili diskriminacije. Teško da možete pronaći nekoga ko nije proveo neko vrijeme u zatvoru, ili da neko od njegovih najbližih nije bio zatvaran. I ja sam 1997, kao srednjoškolac, završio u policijskoj stanici nakon jednog studentskog protesta

*Teška uloga, bilo je i vanteatarskih okolnosti?

Pa, sigurno nije lako. Sama činjenica da je tekst preveden negdje početkom osamdesetih i da nije igran u bivšoj Jugoslaviji govori o tome koliko ljudi imaju neku vrstu odbojnosti da ga postave na scenu. Bio je pokušaj u Ateljeu 212, početkom devedesetih, pa se odustalo, u Zagrebu takođe. U Sloveniji, recimo, ni u Makedoniji, nije bilo pokušaja. Mislim da je hrabrost da se to radi u Beogradu, u čitavom regionu, imajući u vidu da svaki pokušaj nekog quir festa, ili parade, završava incidentima. Nije lako to igrati, bilo bi glupo da, kada smo ušli u ovaj posao, ne razmišljamo i o tome da postoji opasnost od radikalnih grupacija, da neće neko prijetiti, ili slično.

Ali, svi znamo zašto smo ušli u to, kao čitava ekipa imali smo jasan cilj, otvorenog srca smo ušli u taj proces, da idemo do maksimuma u onome što se traži od nas.

*Da li ste videli opasnost od toga da se predstava pretvori u dnevnopolitički komentar?

Da, sigurno. Pokušavali smo – Andrej je na tome insistirao – izbjegavati sve klišee. Sam tekst je dosta kontroverzan; imamo dve vrste predrasuda, kako ljudi koji su gay frendley vide homoseksualce i kako ih vide homofobi. A Šerman u tekstu doslovno kaže: “Pederi mogu biti i nacisti, i mediokriteti, i geniji”. Tako da seksualno opredjeljenje ne mora značiti neku vrstu mentalnog liberalizma. Ono je, jednostavno, seksualno opredjeljenje, otvara brojna pitanja, ko ga krije, koliko je ko ostvaren. Neki ljudi koji ne znaju da se nose s tim.

Ne mora, dakle, značiti da, ako si homoseksualac, ne možeš biti nacionalista, na primer.

*Da li su Izopačeni ljubavna priča?

Sigurno. Vjerovatno je nekome teško, ali, samo treba pristati na izazov koji predstava nudi. I zato pozivam publiku da je pogleda. Jer je to ljubavna priča u kojoj se zabranjuje ljubav. Ako se ta dva čovjeka vole – onda nam ne gine propast. To je ideja koja postoji kod homofoba: možemo se mi ubijati, otvarati masovne grobnice, ali, nemojte, zaboga, da se muškarac zaljubi u muškarca.

*Uoči neodržane Parade ponosa srbijanski premijer govorio je, sa izvesnim cinizmom, da se tako nešto ne održava na Kosovu. Kakav prijem predstave očekujete na Kosovu, da li je tamo došlo do vidljivog napretka u odnosu prema LGBT osobama?

Mislim da se počelo dosta govoriti o tome, da se organizuju tribine, bilo je i naznaka da bi se mogla održati parada, ali to se nije desilo. Sumnjam da bi bolje prošlo nego u Beogradu, Sarajevu. Kada je reč o predstavi, mislim da je pozorište, što je najgora stvar, prestalo biti opasnost. I slažem se sa Biljanom Srbljanović koja kaže da to više vlast ne zanima. Da je cilj vlasti da pozorište samo preživi, ali gladno, da mu se isključe svi dotoci. Tako je sa kulturom uopšte. Mislim da bi predstava izazvala interesovanje; homoseksualaca ima svuda, valjda samo Ahmadinedžad misli da nema homoseksualaca u Iranu. Voleo bih da je odigramo na Kosovu zbog LGBT populacije, ali i zbog ostalih, da dođu i gledaju, pa makar bili ljuti. Jer, predrasuda ima svuda, i u najliberalnijim pozivima. Neke kolege me, recimo, pitaju šta radim, a ja kažem da igram predstavu o homoseksualcima za vreme Trećeg rajha. Onda usledi pitanje: “Pa, nije valjda da igraš pedera?!” I konstatacija “Ne bih ti bio u koži, svaka ti čast.”

To jednostavno ne razumem. Mene je zanimalo da istražujem, bio sam po svim gej klubovima u Beogradu, hteo sam da vidim kako žive, kako se oblače, kako plešu, o čemu vole da razgovaraju.

*Kako ste se nosili sa činjenicom da je lik koji tumačite višestruko diskriminisana osoba?

Tekst je napisan pre Drugog svetskog rata; tada su, prema raspoloživim podacima, postojali gej klubovi u Berlinu, postojala je neka sloboda. Onda su došli nacisti i poslali te ljude u koncentracione logore. Ima veze sa našom kosovskom pričom, mi smo djeca koja su odrasla devedesetih, nekako taj period pamtim i kao vrijeme u kojem se nije moglo šetati ulicom slobodno posle deset naveče. Bila je to atmosfera straha i neizvjesnosti. Moj tata je tada radio za zagrebački Večernji list, bio je dosta aktivan u to vrijeme i veoma je oštro pisao o teroru Miloševićevog režima na Kosovu. Srbijanska policija ga je tri puta brutalno pretukla. Posto je bio član Novinara bez granica, reagovao je Helsinški komitet za ljudska prava kod MUP Srbije. Sjećam se, također, crvenog “opela” parkiranog ispred naše kuće svaku noć i dvojice inspektora koji su pratili svaki pokret u našoj kući. Ja sam preskakao zidove od komšija da bi otisao na košarkaški trening. Oca su zvali na “informativni razgovor”, a mi smo dobro znali sta to znači.

*Da li je bilo nekog objašnjenja?

Nije trebalo da postoji nikakav razlog, samim tim ni obrazloženje zašto je neko pretučen. Mislim da je svaki Albanac sa Kosova na neki način bio žrtva terora ili diskriminacije. Teško da možete pronaći nekoga ko nije proveo neko vrijeme u zatvoru, ili da neko od njegovih najbližih nije bio zatvaran. I ja sam 1997, kao srednjoškolac, završio u policijskoj stanici nakon jednog studentskog protesta. Ta scena postoji u predstavi Hipermnezija. Moji prijatelji i ja čuli smo priče o tome da je u policijskoj stanici na zidu nacrtan konj, ali to nam je zvučalo previše apsurdno i banalno. Sve dok I nas nisu natjerali da skačemo i “uzjahujemo” tog nacrtanog konja.

*Represija se nastavila i u vreme intervencije NATO, mislim na proterivanje Albanaca. Kako to pamtite?

Mi smo dvije sedmice posle početka intervencije isterani iz kuća. Savlada vas strah, nekako, svi su očekivali da će se sve brzo završiti, da će se, kad padne prva bomba, nešto potpisati. A to je trajalo, bilo je dosta izbjeglica, posebno iz Drenice, mi smo u kući imali 13 – 14 ljudi koji su došli iz okolnih sela kada je počeo rat.

U nekim kriznim trenucima vidite kako funkcioniše masa, ja sam vidio desetak specijalaca sa maskama koji su uspjeli istjerati oko pedeset hiljada ljudi. Od kuće smo išli ka Železničkoj stanici, odakle se išlo prema Makedoniji. Taj put mi je ostao u najdubljem sećanju. Prazne ulice, ljudi nose sa sobom neke zavežljaje i ćebad, starije osobe na leđima. Neko izađe na balkon i stavlja ruku na vrat, pokazuje klanje, dovikuje “Marš u Alabniju!”…

Mene je zanimalo da istražujem, bio sam po svim gej klubovima u Beogradu, hteo sam da vidim kako žive, kako se oblače, kako plešu, o čemu vole da razgovaraju

A jedna od najstrašnijih scena koju sam video bila je gomila pasa, vidi se sa pedigreom, pit – buli, dobermani, vučjaci, koji su ostali bez gazde. Stoje kao čopor, kao da su “zbunjeni”, nisu agresivni, samo gledaju prema masi ljudi koja odlazi.
I taj put vozom ka Makedoniji koji je, umesto sat i po, trajao oko osam, devet sati. Bilo je mnogo ljudi na metru kvadratnom, neki čak nisu dodirivali pod. Sada kad o tome govorim, izgleda kao neki roman, a, zapravo, i ne znam kako bi drugačije moglo i bit’.

*U Sarajevu ste završili Akademiju, počeli ste u Prištini?

Da, bili smo prva posleratna generacija, bio sam u klasi profesora Faruka Begolija. Bio je to veliki entuzijazam, nadali smo se da ćemo dobiti normalan prostor, nažalost, išlo je vrlo sporo. Nikoga nije nešto posebno zanimalo pozorište, mislim na UN vlast, kakvugod, tako da smo se vrlo brzo “ispuhali”. Imao sam želju da negdje odem, 2001. sam, igrom slučaja, bio na Sarajevo film festivalu. Malo sam govorio jezik, učio sam ga tek kada sam upisao Akademiju u klasi profesora Aleksandra Jevđevića, diplomirao 2004. i dobio posao u Sarajevskom ratnom teatru. I danas sam član tog pozorišta, a igram i u Narodnom.

Najgore je kada igranje postane i obaveza, desi se da kažu, “vi ste tu na plati, pa morate i to igrati”, bez obzira na to slažete li se etički, ideološki s tim. To je najgora stvar koja se može glumcu desiti.

Sad postoji neka nova politika u Sarajevskom ratnom teatru, naš novi direktor Nihad Krševljaković pokušava da to bude angažovano pozorište, jer sam naziv je obavezujući, trebalo bi da bude brend. To je pozorište osnovano 1992, pod opsadom. Mi smo pozorište koje govori o ljudskoj slobodi, političko pozorište. Radimo Brehta, a nova predstava na kojoj ćemo raditi je adaptacija romana mladog pisca Zaima Karinovića Tajna džema od malina. Autor je, nažalost, poginuo pred sam kraj rata 1995, sa 24 godine. Opisao je Sarajevo komšije, prijatelje, kroz likove iz stripova i sciense fiction vizure.

*Jeste li se definitivno preselili, kako se osećate u Sarajevu? Niste igrali na Kosovu?

Na Kosovu sam igrao samo kada sam gostovao sa predstavama iz Beograda i Sarajeva. Nisam radio kosovske predstave od 2001. Živim u Sarajevu, osjećam se ugodno. Pitali su me da li se osjećam kao stranac, rekao sam politički da, društveno ne. Imam dobre prijatelje kojima verujem i znam da oni meni veruju, imam djevojku sa kojom živim, kupili smo stan. Sarajevo je miran grad, od svih gradova bivše Jugoslavije koje znam nekako najkomforniji za život. Nema noćnog života, ludovanja, ali ima šta da se vidi. I što je najvažnije, iako je tamo bilo najteže, uspjeli su sačuvati taj duh i sačuvati jedni druge, bez obzira na vjeru i naciju. To nisu uspjeli ni Beograd, ni Priština, ni Zagreb. Danas u pozorištu igraju zajedno, a niko ne pita ko se zašto tako zove, i Dragan, i Senad, i Boris. Naravno, ne zaboravljam nacionalističke ispade raznih političara, ali mislim da Sarajevo ima toga manje. Zbog toga se osjećam dobro.

S druge strane, evo dvanaest godina sam u Sarajevu, sedam sam čekao na državljanstvo, iako sam ispunjavao sve uslove. Uvjek se nešto pronađe, to je prokletstvo generacija koje su izašle iz ovih ratova, vuku se ti repovi, ko odakle dolazi. Sad imam bosansko državljanstvo, a imao sam srpsko.

*Glumci sa Kosova ostavili su značajne tragove u ovdašnjoj kulturi?

Mojim prethodnicima je bilo sigurno lakše. Ne kažem potpuno lako, ali lakše, do trenutka kada je krenuo raspad. Mogu zamisliti šta se dogodilo tim ljudima, Begoli i Petrovci su početkom devedesetih odlučili da se vrate na Kosovo, mogu da zamislim koliko je to bilo bolno, šta nose sa sobom, kakva iskustva, prijateljstva. I onda se to odjednom prekine. A tek mogu misliti kako je bilo Bekimu Fehmiuu, takvi su veliki karakteri, veliki ljudi, on je odlučio da ostane do kraja u Beogradu, gde je stvorio porodicu, karijeru. Bio je ljut, gnevan zbog svih dešavanja, vjerovao je u ideju suživota ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Siguran sam da se borio za to. I odlučio je da se više ne bavi svojim poslom, iz bunta. Njegova ćutnja koja je trajala toliko godina bila je za mene možda najjeziviji krik.

Razmišljam o tim ljudima koji su bili djeca Beograda, tu studirali, izgradili karijere i volio bih da pitam starije kolege u Beogradu da li su u kontaktu. Iskreno bih volio da se, koliko god je to moguće, u bilo kojim intervalima, nastavi to prijateljstvo glumaca iz Beograda i iz Prištine.

*Imali ste ponude da radite na filmu?

U poslednje dve godine se manje snima, imam par kastinga, nadam se da ću početi snimati, ali ne mogu da govorim ništa određeno. Snimaću svoj prvi kratki film, napisao sam scenario i režiraću ga, to će početi marta sledeće godine u Prištini.

Bojan Tončić (e-novine)

*Tekst objavljen u prištinskom dnevniku Koha ditore u okviru projekta “Rekonekcija” Hartefakt fonda, uz podršku ambasada Velike Britanije u Prištini i Beogradu

 

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga