ADAM SVETLIK: Uzdajmo se u naš zdrav razum

Preživeo sam i druge vrste izolacija od ove. Na primer, sećam se vremena iz spomenutih 80-tih i 90-tih, kada sam, kao “obeleženi” autonomaš doživeo da me na ulici izbegavaju komšije, poznanici, kum…

28. mar 2020

Kao i mnogi od vas, i ja se, kao jedan od onih “mlađih”, sa već poodavno navršenih 65+ godina, nalazim u samoizolaciji. Mi “mlađani” imamo tu čast i privilegiju da o nama brinu, deca, preostali prijatelji, komšije… Valjda?

Ali, da će o meni/nama brinuti  vlastodršci, sadašnji ili neki drugi… E, to već ni u snu zamisliti nisam mogao.

Ovi sadašnji su, ako me pamet dobro služi, a nadam se tome, isti oni s kraja osamdesetih i onih ružnih nezaboravnih devedesetih godina, kada se desila i ona čuvena “jogurt” revolucija/događanje naroda pa je Srbija iz tri dela postala cela; kada su se na prostorima bivše nam države vodili plemenski ratovi za teritorije; kada smo kao “nedužni” za iste bili izopšteni iz međunarodne zajednice i kada smo kao svojevrsnu “nagradu” za to od Saveta bezbednosti OUN dobili/zaradili embargo, što je za posledicu imalo kolaps privrede i života uopšte, kada su fabrike zbog izgubljenih tržišta zatvorene i propale, zbog čega su više stotina hiljada zaposlenih bili nagrađeni prinudnim odmorima a građani brojnim nestašicama, hiperinflacijom obezvređenim primanjima. Pa je, setimo se (kao svetski kuriozitet), štampana i novčanica od 500 milijardi dinara (koju sam, sećam se, na njihov zahtev, kao raritet za istoriju, poklonio nekim svojim ino-poslovnim partnerima); kada su plate dostizale u proseku tričavih 20 DEM, a penzije polovinu toga iznosa ili ni toliko; kade je društveni proizvod po stanovniku dostizao (bez uvreda) “afričkih” 500-700 dolara po stanovniku a devizne rezerve zemlje bile skoro na nuli…

Nisam siguran koliko bi i da li bi oni vlastodršci pre njih bili drugačiji i bolji (od sadašnjih) da izbore nisu izgubili. Jer su i oni talasanjem po nacionalnim osećanjima građana/birača i ugroženoj naciji srpskog roda vlast nastojali očuvati a ono što je trebalo preduzimali nisu…, pa je narodno nezadovoljstvo potpomognuto recesionim posledicama iz svetske privrede postajalo sve veće (usledila su otpuštanja, pad proizvodnje, investicija…)!

Ipak, za njihove je vlasti zemlja do 2012. godine ponovo vraćena u UN, društveni je proizvod višestruko povećan, industrija dostigla oko 70 odsto proizvodnje iz reperne 1989. godine, plate oko 370 EUR, penzije oko 200 EUR, devizne su rezerve dostigle oko 10 milijardi dolara…  Ali su ovi bivši a sadašnji (presvučenih dresova) na toj i takvoj  platformi i talasanju bili uvek jači i dominantni u parlamentu.

I sve smo to prebrodili.

Prebrodićemo mi i ovo! KAO GRAĐANI, PRE SVEGA.

Razlika je u tome jedino, što se sada ovaj, kao dodatni neprijatelj građana, virus COVID-19, prikrada podmuklije: NE ČUJE SE I NE VIDI SE! Što vlastima daje šansu da nešto i dobro urade. Ali i što NE PRAVI RAZLIKU IZMEĐU GRAĐANA, PO BILO KOJOJ OSNOVI: NACIONALNOJ, RASNOJ, VERSKOJ, POLITIČKOJ, UZRASTU…

Kažu – strašan neprijatelj!

Strašna vremena!

Tačno!

Predlaže se, nama “mlađima”, izolacija!

Ma, prebrodio sam dosta toga ranije. I neke izolacije! I kao pojedinac, i sa porodicom.

Na primer, sećam se vremena iz spomenutih 80-tih i 90-tih, kada sam, kao “obeleženi” autonomaš doživeo da me na ulici izbegavaju komšije, poznanici, kum… Kada su da, se ne bi susreli, prelazili na drugu stranu ulice, a sve zbog toga da ih neko ne bi prozivao za druženje sa mnom – autonomašem. Ili, kada mi je, u vreme onih višesatnih isključenja struje i smrzavanja u hladnom stanu, iz mračnog hodnika nepoznati zakucao na vrata od stana i ponudio kupovinu istog po dobroj ceni, po direktivi verovatno, znajući ko sam i šta sam po nacionalnoj osnovi(?!). Ili, kada sam spremajući neki tekst na temu društvenih događanja, na parkingu kao znak upozorenja (kao poruku, najverovatnije) zatekao otključan automobil sa porazbijanim staklima. Ili, dana kada sam, posle muka koje su me zadesile, da bih sebe našao u vremenu, uzeo da ofarbam svu drvenariju u stanu i kada me je, tadašnja komšinica, supruga čuvenog Žike zlatara, pohvalila kako to lepo i stručno radim, i iz sažaljenja (verovatno) ponudila da mogu ako hoću njima da ofarbam stolariju i da će mi za to dobro platiti… I mnogo toga bih još mogao nabrojati…

Ima svako od nas neku sličnu svoju priču.

Ali, sada kada smo zbog godina iza sebe, to jest životnog i radnog iskustva, verovatno manje otporni na sve pa i na ovaj virus a za raznorazna iskustva bogatiji, pričuvajmo se i ne posustajmo u borbi za bolje sutra naše i naše dece. Svesni situacije, koliko je moguće i koliko je u domenu naših znanja, DELUJMO PREVENTIVNO I UZDAJMO SE PRVENSTVENO U ZDRAV RAZUM. Jer, faza koretivnog može biti teška zbog posledica!  

Ja nam svima u tome želim uspeh i što bolje zdravlje.

autor je diplomirani ekonomista iz Novog Sada

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga