ADAM SVETLIK: Naš je izbor kuda i kako ekonomski dalje nakon pandemije

"Možemo biti kolonija razvijenom svetu i/ili osloncem na sopstveno znanje i sopstvene resurse krenuti u pravcu promena koje će obezbediti veću privrednu i socijalnu stabilnost"

07. apr 2020

Pandemija kovid-19 u Srbiji, kažu (kažu i slažu se u tome domaći i inostrani) eksperti, zalazi u kritični prelomni trenutak. Ka skorijem izlazu iz pandemije sa “očekivanim” ili pak sa onim težim “neočekivanim” posledicama. Niko pametan ili bar donekle odgovoran ne spori to da će posledica biti. I to na svim nivoima i svim poljima socijalno-ekonomskog i javnog života. Već sada su neke vidljive i merljive.

Kako su se, u novonastalim uslovima, vlastodršci u Srbiji snašli, to da li su baš sve preduzimali blagovremeno, koliko se radilo na tome da budemo pripremljeni da odgovorimo na vanredne događaje i okolnosti (ne samo ove, već bilo koje vrste) i koliki je domet onoga što su do sada preduzimali i preduzeli, pokazaće vreme i veličina posledica. Ponešto je merljivo već i sada. I vidljivo. Naročito na planu zdravlja i odgovornosti, kako vlasti tako i samih nas – građana.

Zadržao bih se kratko na merama za saniranje ekonomskih posledica, koje je vlast najavila, pre nekoliko dana. Mere možda i ne zvuče loše. Posebno za manje/slabije upućene građane u ekonomsku, fiskalnu i kreditno-monetarnu politiku. I bolje upućenima je (i nakon nekoliko dana) teško u potpunosti sa sagledaju moguće efekte. Tim pre što je i kriza ekonomija i finansija takođe globalna. I najrazvijeniji su još u značajnoj meri zatečeni razvojem situacije i time koje je sve mere neophodno već sada, pa i kasnije preduzeti.

Mere, kao i kod nas, značajno opredeljuje i činjenica da se brojne zemlje nalaze već ili su pred izbornom godinom, u kojima vlastodršci vuku i populističke mere. Zarad opstanka na vlasti. Svaka vlast to negira. Pa naravno i naša. Građanima, prvenstveno onima čija je egzistencija značajno ugrožena ili poljuljana, populističke mere na kratak rok odgovaraju i čine se prihvatljivim. Na dugi rok, ako nisu praćene onim drugim merama, ponekad i bolnim koje će sprečiti dugoročno negativne posledice tih (populističkih) mera, prete dugoročno gledano ozbiljnije nestabilnosti.

Setimo se samo dva primera iz naše nedavne prošlosti, od kada se zakoračilo, kako se to kaže – u “demokratiju”. Onih ratnih i inflatornih devedesetih godina sa razorenom privredom, razorenim standardom, razorenim javnim finansijama, deinvesticionim periodom…, i perioda do i posle 2008. godine, kada smo (od 2000. do 2008. godine) doživeli osam godina sveobuvatnog privrednog i društvenog oporavka i razvoja, po godišnjoj stopi rasta koja još nije dostignuta. A samo zbog toga što na vreme nisu preduzimane potrebne mere, i što se, uoči izbora 2012. godine, tadašnja vlast odlučila za “kupovinu” glasova preko povećanja penzija bez pokrića pa je sve to devalvirano a tadašnja je vlast zbog besposlice i besperspektive koju je nudila, propala na izborima koji su usledili. Imali smo mi, u svojoj istoriji, burne godine i u onoj zajedničkoj nam državi SFRJ, iz sličnih razloga (ali ne samo zbog toga), kao na primer s kraja osamdesetih godina, kao posledicu naftne krize i krize dugova u svetu!

Sigurno je da u najavljenim, iznuđenim merama ima i onih koje su neminovne (kao što su na primer moratorijum na kreditne i fiskalne obaveze, dodatno zaduživanje…). Pored onih spomenutih populističkih, najavljeno “korporativno zaduživanje” budi, u ovim uslovima, i određene dileme jer bi vrlo lako ova mera mogla da se svede na svojevremeno ukinuto finansiranje izdavanjem čekova bez pokrića, koji su predstavljali praktično inflaciono podsticanje tražnje i preko toga i punjenje budžeta inflatornim novcem.

Podsetio bih vlastodršce na ono što smo nekada, vezano za poljoprivredu učili, to jest na Marksovu Diferencijalnu rentu I. i Diferencijalnu rentu II, i to da bi mere koje će se preduzimati morale/trebale biti posvećene i ovom delu privrede, bar u meri u kojoj je pažnja posvećena ostalom delu privrede. Tavim bi se odnosom popravio u znatnoj meri i položaj Vojvodine u primarnoj i sekundarnoj raspodeli stvorenog BDP-a, jer je učešće i značaj agrokompleksa u formiranju društvenog proizvoda mnogo veći nego u ostatku države.

Treba imati u vidu da je privreda Srbije značajno zavisna od saradnje sa svetom, to jest od izvoza robe i usluga i od uvoza, kako robe tako i opreme, tehnologije i kapitala. Zbog toga smo, sa nadolazećom ekonomskom krizom u svetu, ranjiviji nego pre, što zahteva određena prilagođavanja naših mera onim koje se već sada preduzimaju, kao i onima koje će diktirati vremenom spoljna tržišta.

Zašto skrećem pažnju na ovaj momenat? Stalno se od vlasti ističe, kao prioritet iznad svih drugih, očuvanje radnih mesta. I to je u redu. No, kada se to ističe kao primarni cilj, treba znati da je naša privreda tokom devedesetih godina propala prvenstveno zbog toga što smo, zbog sankcija zavedenih maja 1992. godine, izgubili platežno sposobnu tražnju sa realnim pokrićem. Pre svega onu koja je dolazila spolja. Sada bi se, zbog toga što će oporavak privrede u svetu ići verovatno sporim tempom i što će razvijeni svojim merama (poput onih u borbi protiv kovida-19) gledati i rešavati prvenstveno sebe, to jest svoju ekonomiju i svoje tržište (jednako kako to i mi radimo, to jest kako bismo trebali). Pozitivni pomaci u privrednom rastu tokom poslednjih godina ostvarivani su dovođenjem inostranih ulagača, ino-zaduživanjem za infrastrukturu i dobrim poljoprivrednim godinama. No, pitanje je da li vlast, a s tim u vezi i ekonomska politika, na sve to i povoljne uslove na tržištu kapitala može i dalje računati?

Zato, bilo bi uputno neka isustva iz prošlosti (domaća i iz inostranstva) imati u vidu kao naravoučenije, greške dobro izanalizirati i ne ponavljati. A razvojnu strategiju, koja se bazira na jeftinoj radnoj snazi i neselektivnom podsticaju stranaca dobro preispitati sektorskim prilazom, ne gubeći korak, sa onim što se preduzima i predviđa u okruženju. Možemo biti kolonija razvijenom svetu i/ili osloncem na sopstveno znanje i sopstvene prirodne i “radom i znanjem” stvorene resurse krenuti u pravcu promena koje će obezbediti veću privrednu i socijalnu stabilnost.

Naš je izbor kuda i kako dalje i s kim.

autor je diplomirani ekonomista iz Novog Sada

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga