ADALBERT ALBERT GAŠPAR: Prazan ekran mnogo govori

Prazan, potpuno zamračen ekran, to nije radikalan, nego jedini adekvatan odgovor na unapred spremljen svilen gajtan. Pitanje, međutim, glasi: jesu li zaposleni u RTV spremni na ovaj korak?

30. avg 2013

Od prvog septembra, prema napisima iz medija, Radio-televizija Vojvodine će svoj program svesti samo na informativne sadržaje. Razlog programske redukcije krije se u praznoj kasi, velikim dugovima i nespremnosti srbijanske vlade da pomogne dalje funkcionisanje RTV. Činjenica da je vlada našla novac da pomogne RTS, ali ne i RTV, jasno govori koja je RTS važnija, a koja predstavlja suvišan i nepotreban izdatak.

Ne treba bežati od činjenice da je za srbijansku vladu RTV nepotreban trošak. Tu činjenicu treba prihvatiti i iz nje izvući kranje konzekvence. A krajnja konsekvenca nije najavljena redukcija programa, nego potpuni prekid emitovanja bilo kakvog programa. Prazan, potpuno zamračen ekran, to nije radikalan, nego jedini adekvatan odgovor na unapred spremljen svilen gajtan.

Pitanje, međutim, glasi: jesu li zaposleni u RTV spremni na ovaj korak?

U odgovoru na ovo pitanje ne treba se zanositi iluzijama. Mi nismo građani Republike, nego podanici jedne poluprivatizovane države. Nije, dakle, reč samo o novcu, niti je reč samo o autonomiji. Ne radi se ni o čemu usko stranačkom i partikularnom. Radi se, jednostavno rečeno, o tome hoćemo li pristati na ulogu statista u vlastitom životu, nemih posmatrača, podanika i gubitnika ili ćemo, ma koliko to zvučalo patetično, o vlastitoj sudbini odlučivati sami? Hoćemo li se, umesto pasivnog ičekivanja i preporučivanja pažnji političkih moćnika, potvrditi kao delatni element, spreman da, u odbrani svojih prava i sloboda, ne uzmiče, spreman da protiv sebe izazove njihov bes i da se odupre svim njihovim pretnjama i ucenama?

Prazan ekran je moćno političko oružje. Prazan ekran i odsustvo vesti sa ekrana u Vojvodini je pun ekran vesti u Budimpešti, Bratislavi, Zagrebu, Berlinu, Londonu, Briselu. Prazan ekran je poruka, ali ta poruka ne treba da bude upućena Beogradu, nego evropskom auditorijumu. A da bi taj evropski auditorijum razumeo poruku, da bi u njoj prepoznao ugrožavanje vrednosti na kojima počiva Evropa, ta poruka mora biti formulisana jezikom univerzalnih ljudskih prava, a ne jalovom retorikom multikulturalizma. Jer, nije reč o tome da se gašenjem RTV dovodi u pitanje pravo manjina na informisanje na maternjem jeziku, dovodi se u pitanje nešto mnogo fundamentalnije, dovodi se u pitanje samo pravo na informisanje.

Ne znam jesu li zaposleni u RTV spremni da mogućnosti i veze kojima raspolažu iskoriste za pridobijanje simpatija evropske publike, ali znam da među zaposlenima ima i onih koji ne beže od toga da se stvari zaoštre, kao i onih koji preporučuju strpljenje, taktičnost, mudrost, a ne revoluciju…

Revoluciju… Pa, zašto da ne? Zašto da se ono što je pre nekoliko decenija započelo u Gdanjsku i što smo, iz večeri u veče, pratili preko tv ekrana, ne bi okončalo u Novom Sadu? Zašto se ona žudnja za slobodom, za ličnom i svakom drugom nezavisnošću, ne bi oživela u Vojvodini?

Odgovor je – zato što je reč o fantaziji. Zato što je reč o utopiji. Zato što u stvarnosti Vojvodine nema subjekta- medija koji bi znao da ono što je projektovano na nebo fantazije preko konkretnog političkog projekta vrati na zemlju, među ljude. Zato između te fantazije i stvarnosti zjapi tako dubok ponor. Niče na jednom mestu kaže – ako dugo gledate u ponor, ponor će početi da gleda u vas. I to je upravo ono što se sada dešava. U ledenom oku ponora RTV se koprca nad ambisom, srbijanska vlada joj gazi po prstima, lokalna publika saopštenjima umiruje savest, a evropski hor u Briselu peva multikulturalističke arije.

Ne treba biti kivan na Brisel. Evropske birokrate samo ponavljaju refren ovdašnje javnosti. Nije problem ono što se u refrenu pominje, nego ono što se u njemu prećutkuje. Evo nas, dakle, kod ključnog problema – nesposobnosti ovdašnjih aktera da problem univerzalizuju i učine ga razumljivim i publici izvan državnih granica. Ali, ako nisu u stanju da govore univerzalnim jezikom slobode, u stanju su da se služe retorikom suflera političkih moćnika i podsete ih kako je, eto, RTV deo jedinstvenog javnog servisa i da im, u vlastitoj jalovosti, preporuče povratak na pretplatu, iako znaju da pretplata nije rešenje, jer će novac i dalje redestribuirati Beograd. Kao što, isto tako, dobro znaju, da rešenje nije ni u ukidanju prvog i nastavku emitovanja drugog programa, jer Vojvodini nikakav javni servis nije potreban, ako će on biti pretvoren u tribalistički egzercir-platz.

No, vratimo se tamo odakle smo krenuli – među zaposlene u RTV. Preciznije, među one koji preporučuju strpljivost i mudrost, a ne nekakve radikalne metode i politički avanturizam. Upitajno se: zašto preporučuju uzdržanost u reakcijama, kada i sami znaju da strpljivost nije karta kojom RTV kupuje budućnost, nego ulaznica u lošu beskonačnost, dakle u nastavak truljenja, propadanja i ponižavanja?

Zašto idu na redukciju programa, a ne na potpuni prekid? Zato što iza prekida programa nema nikakvog političkog projekta koji bi mu, tom prekidu, dao smisao, koji bi ga publici učinio razumljivim i prihvatljivim i s kojim bi se oni koji čine publiku mogli poistovetili, stati iza njega i u njegovu realizaciju uložiti svoju energiju, imaginaciju, znanje i strast za slobodom.

U ovoj nesposobnosti za artikulaciju problema kriju se pravi uzroci naše regresije, sva beda i nemuštost vojvođanske političke klase, nemoć civilnog društva i sva mizerija onih, koje često i bez valjanog razloga, nazivamo građanima i koji su uspešno apsolvirali najvažniju lekciju ovakve privatizovane države – pronaći političkog moćnika i što bolje se situirati u sferi njegovog uticaja i moći, preporučivati se lojalnošću i vlastitu mizeriju pravdati na najrazličitije načine. Ta nesposobnost za artikulaciju je mnogo važniji problem od para, kojih, uskoro, neće biti ni za RTS.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga