A. MEDISON: Jednokratni i višekratni Romi

Pojava „lažnih” Roma i nije ništa drugo do trijumf sistema koji pojedinca svodi na pripadnika grupe i koji uspeh, umesto za mukotrpan rad, vezuje za „muvanje”, snalaženje i manipulaciju

01. avg 2013

Vitomir Mihajlović, predsednik Nacionalnog saveta Roma, nedavno je upozorio da se srednoškolci, prilikom upisa na pojedine fakultete, u sve većem broju deklarišu kao Romi. Ono što je prošle godine bila sporadična, ove godine je, po Mihajlovićevim rečima, postala masovna pojava.

Dva su razloga za zabrinutost predsednika romskog nacionalnog saveta – prvi je u tome što pojava sve većeg broja „lažnih“ ili „Roma za jednokratnu upotrebu“, kako ih on naziva, ostavlja sve manje mesta na fakultetima za „prave“ Rome, a drugi je u tome što obesmišljava privilegije koje su, voljom zakonodavca, rezervisane za pripadnike romske zajednice.

Nekoliko stvari zaslužuju da im, podstaknuti upozorenjem Vitomira Mihajlovića, posvetimo pažnju.

Najpre, kako razlikovati „jednokratne“ od „višekratnih“ Roma, odnosno „lažne“ od „pravih“ Roma? Mihajlović kaže da je ova razlika uočljiva već na prvi pogled, a osim toga i po njihovom prezimenu, odnosno porodičnom stablu. Nisam siguran da je većina građana u stanju da na prvi pogled uoči razliku između, recimo, Roma, Aškalija i Egipćana. Nisam siguran ni da je većina građana u stanju da precizno odredi nacionalnu pripadnost osobe po imenu Vitomir Mihajlović. Ni boja kože, ni prezime, ni porodično stablo nam, dakle, nisu ni od kakve koristi u određivanju nečijeg nacionalnog identiteta. Jedini koliko-toliko pouzdan kriterij je slobodna izjava pojedinca – Ja sam ono što kažem da jesam, i tačka!

Druga stvar je još interesantnija – da li u Srbiji postoji organ koji izdaje, i na osnovu čega, potvrde o nacionalnoj pripadnosti? Pitanje je zanimljivo, jer se u medijskim napisima provlačila rečenica da nacionalni savet i Kancelarija za inkluziju Roma, na osnovu upisa u birački spisak, izdaju takve potvrde, a što je potpuno besmisleno. Birački spisak je javna isprava u kojoj se evidentiraju imaoci biračkog prava i ništa drugo, i ništa više od toga, pa na osnovu njega nije moguće izdavati nikakve sertifikate o nacionalnoj pripadnosti bilo koga, pa ni Roma. Ako Nacionalni savet Roma ili Kancelarija za inkluziju izdaju takve potvrde, onda treba reći da oni time izlaze izvan okvira svojih nadležnosti, a potvrde koje izdaju nisu ništa drugo do bezvredni papiri, kojima je mesto u kanti za smeće, a ne u studentskom dosijeu. Dakle, ne postoji organ koji je zadužen da proučava porodična stabla ili broji nečija krvna zrnca, e da bi na osnovu toga izdavao potvrde o nacionalnoj pripadnosti.

Šta učiniti sa „jednokratnim Romima“? Mihajlović, čini se, nema decidiran odgovor na ovo pitanje. On u jednom trenutku pominje krivične prijave, a već u sledećem pominje Ustav i kaže da je ustavno pravo svakog pojedinca da se izjašnjava kako želi. U Ustavu, doista, i piše da je izražavanje nacionalne pripadnosti slobodno. Pojedinac ne samo što može izraziti svoju nacionalnu pripadnost, nego je može i zatajiti, pošto po Ustavu niko nije dužan da se u tom pogledu izjašnjava. Pojedinac, isto tako, može (iz razloga koji su njemu i samo njemu važni) promeniti svoju nacionalnu pripadnost, a da pri tome ne trpi nikakve posledice, jer, u suprotnom, izražavanje nacionalne pripadnosti ne bi bilo slobodno.

Ako su Mihajloviću ove činjenice poznate, nije jasno zašto on, onda, preti krivičnim prijavama? Mnijem da to čini zbog sledećeg: da bi odvratio srednjoškolce od „lažnog“ predstavljanja i sačuvao što više mesta na fakultetima za „prave“ Rome, da bi sačuvao koncept afirmativnih mera od propasti, da bi pomoću arbitrarnosti ojačao svoj i položaj direktora Kancelarije za inkluziju Roma, a buduću akademsku karijeru studenata što čvršće vezao i uz savet čiji je predsednik.

Umesto što preti, bilo bi uputnije kada bi Mihajlović inicirao raspravu u kojoj bi se preispitao postojeći koncept afirmativnih mera i precizno identifikovale, kako njegove dobre (ako ih ima), tako i loše strane. Ta rasprava je potrebna već i zato što nijedan zakon u kome se ove mere pominju ne sadrži ni reč o tome dokle će se one primenjivati. Ako je išta potrebno, onda je potrebno da se primena ovih mera vremenski ograniči, kako one ne bi, u jednom trenutku, postale izvor novih nejednakosti. Pored toga, afirmativne mere se, kada je obrazovanje Roma u pitanju, primenjuju od 2003. godine, dakle čitavu deceniju, a da zagovornici ovog koncepta nisu našli za shodno da javnost obaveste o njegovim efektima. Od toga koliko je, na primer, Roma za ovih deset godina upisano i na koje fakultete? Koliko je njih fakultet završilo, a koliko je njih i zbog čega odustalo od studiranja… do toga koji to slojevi unutar romske zajednice imaju najviše koristi od ovih mera? Da li se njima produbljuju razlike unutar romske zajednice? Da li se i koliko promenio odnos zajednice prema obrazovanju, itd.

Nije isključeno da bi se u toj raspravi mogli čuti i zahtevi za ukidanjem privilegija (ma kako ih mi nazivali – posebnim merama, afirmativnom akcijom, pozitivnom diskriminacijom ili nekako drugačije) koje se od strane države dodeljuju pripadnicima određenih skupina. Privilegije dodeljene jednoj skupini stvaraju, kako vidimo, kod pripadnika drugih skupina podsticaj da ih se i oni domognu. U tom smislu, pojava „lažnih” Roma i nije ništa drugo do trijumf sistema koji pojedinca svodi na pripadnika grupe i koji uspeh, umesto za mukotrpan rad, vezuje za „muvanje”, snalaženje i manipulaciju.

(Toorboolencija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga