Zvezda i kokarda: Ko podržava četnike

06 Jul 2014

Podsetnik: Kako je to izgledalo 1991. godine

Serijom tekstova portal „Autonomija“ vas podseća na ratne i krvave, namerno zaboravljene devedesete godine. Ponovo objavljujemo priloge iz štampanih medija iz Srbije i zemalja bivše SFRJ. Tekst „Zvezda i kokarda: Ko podržava četnike“ objavljen je u novosadskom magazinu „Stav“ 7. juna 1991. godine. Autorka teksta je Branka Trivić.

Čime se može objasniti činjenica da ekstremna desnica podvučena kokardom nema nikakvih problema sa vladajućom partijom u Srbiji?

Da li će uskoro vojvoda Voja mahati svojom bejzbol palicom i po srpskom parlamentu? Kao poslanik, radikal i (če)komunista. Može li se dogoditi da se birači rakovičke izborne jedinice, 16. juna, između osam pretedenata na upražnjeno poslaničko mesto u srpskoj skupštini, među kojima su i Borislav Pekić i dr Jovan Marjanović, opredele za Vojislava Šešelja? Može, vrlo lako. Teško da bi takav ishod pomnijeg posmatrača srpske političke scene i njenih oscilacija uopšte iznenadio. Srpsko javno mnenje, naime, prema istraživanju Instituta društvenih nauka, već duže vreme stremi jačim nacionalističkim i autoritarnim opcijama.

Rukovodilac ovog istraživanja Srećko Mihajlović kaže da smo svedoci očite regresije, da se vraćamo na kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka. Lako bi se, prema tome, moglo desiti da vojvoda Šešelj za samo šest meseci opiše pun krug sunčeve svetlosti – od srpskog političkog zatvorenika do srpskog poslanika. Politika kao sudbina!

stav06910000U jednačini srpske oficijelne politike i ekstremne srpske desnice oličene u Vojislavu Šešelju i Mirku Joviću – izgleda da nepoznanica više nema. Već nekoliko meseci se on sasvim očigledno “odmotava” kao “jednačenje subjekata po zvučnosti”, pri čemu su vojvoda Šešelj i Jović jednaki sebi, a vladajuća partija i vlast se prema njima jednače.

S obzirom na svoju političku nepromenjivost u prostoru i vremenu, Vojislav Šešelj bi zaista mogao poslužiti kao lakmus-papir mesečevih mena srpske politike – od boljševičke do postkomunističke faze. Zaista, listajući stranice desetogodišnje političke biografije Vojislava Šešelja, čovek mora biti – makar i negativno – fasciniran konzistentnošću njegovih političkih uverenja. Postoji, doduše, svedočanstvo o tome da vojvoda nije baš od rođenja ovakav svesrbin, ali to su verovatno zaboravili i on sam i njegov sadašnji “krvni neprijatelj” Vuk Drašković, koji ga je 82. godine intervjuisao – vođa SPO-a je tada novinar – kao najpoznatiju i najmlađu jugoslovensku disidensku zvezdu. “Šta si ti po nacionalnosti?” – pita Vuk Voju za “Omladinske novine”. “Jugosloven, srpskog etničkog porijekla”, odgovara ovaj “gotovo dečački nasmejan mladić od 27 godina”, kako ga tada opisuje Drašković, dirnut sudbinom mladog docenta Fakulteta političkih nauka u Sarajevu, član SKJ od 17. godine, doktora nauka od 25-te. Zato što je kritikovao neke panislamske ideje i zatražio da se Brani Miljušu, tadašnjem sekretaru Gradskog komiteta SK Sarajeva oduzme magisterij zbog plagijata, snage bosanskog “tamnog vilajeta” Šešelja proglašavaju “intelektualnom gnusobom”, “suglerom političkog podzemlja”, “ultraljevičarom, anarholibelarom i novoljevičarom”, “infektivnim pacovom što se hitro kreće gradskom kanalizacijom” itd. juna 84. Vojislav Šešelj biva osuđen na osam godina zatvora zbog neobjavljenog rukopisa u kojem se zalagao za “detitoizaciju” sistema; čin “kontrarevolucionarnih aktivnosti”, preinačen na kraju u pokušaj izvršenja krivičnog dela neprijateljske propagande, vodi Šešelja u dvadestdvomesečni zatvor, koji on stoički izdržava. U to vreme Vojislav Šešelj je disident broj jedan na domaćem političkom tlu. Federaciju je već tad temeljno revidirao, ukidajući Crnogorce i Makedonce kao veštačke nacije i truli jednopartizam kao izvor totalitarizma,

Od četnika do radikala

Posle izlaska iz zatvora, Beograd ga raširenih ruku prima jer u bosanskom vilajetu za njega više nema hleba. Nedugo zatim puca kosovska breša, Srbija “predrevolucionarno” podrhtava, sve je spremno za “veliki preporod”. Konačno i on stiže. Srpsko pitanje trese zemlju. “Bradoliki rodoljubi” iz Stare Pazove uskoro postaju mitingaška avangarda “događanja naroda” u Vojvodini, Crnoj Gori i šire. Već tada se javljaju strepnje zbog nimalo diskretnog solidarisanja “boljševika” i “Prenaglašenih srpskih patriota”, ali – ko za tu sitnicu tada mari. Uskoro puca i Berlinski zid, a sa njim i oficijelni koncept jednopartijskog pluralizma u Srbiji. Polako se formira i razgranava srpska opoziciona scena. Staripazovačko društvo “Sava” prerasta u Srpsku narodnu obnovu, koja okuplja najradikalnije glasnogovornike ugroženog srpstva. Uskoro će, međutim, nastupiti deobe. Rađa se Srpski pokret obnove i kult Vuka Draškovića. Mogućnost brzometnog osvajanja vlasti donosi raskole i među kumovima i dotašnjim istomišljenicima: Drašković i Šešelj se dramatično razilaze.

stav0691002Kad je već legalizovana srbijanska višepartijska scena, na njoj nema mesta za Šešelja i njegov Srpski četnički pokret. Zato će on, sa svojim bradatim jurišnicima u celom toku predizborne kampanje sistematično rasturati sve promocije i skupove opozicionih partija. Nije, doduše, rasturio ni jedan miting i promociju Socijalističke partije Srbije, uprkos tome što je ona najodgovornija za ostavljanje u nelegalnosti Srpskog četničkog pokreta. Otuda u čaršiji počinju da kruže glasovi da Vojislav Šešelj radi u sprezi sa vladajućom strankom. U vreme predizborne kampanje Šešelj provodi 26 dana u zatvoru, ali biva oslobođen i posle jednočasovne predsedničke TV promocije uspeva da skine sa sebe oreol kriminogenog elementa i da na izborima osvaja negde oko 100.000 glasova. Mirnoćom, artikulisanošću i konzistentnošću svog emotivnog, lavirajućeg i uznemirujućeg Vuka Draškovića.

Ni u postizbornom periodu Vojislav Šešelj ne menja ništa u svojim političkim koncepcijama: Jugoslavija ne dolazi u obzir, mora se obnoviti slobodna i nezavisna Srbija, koja će obuhvatiti sve srpske zemlje – pored sužene srbijanske federalne jedinice i srpsku Makedoniju, srpsku Crnu Goru, srpsku Bosnu, srpsku Hercegovinu, srpski Dubrovnik, srpsku Dalmaciju, srpsku Liku, srpski Kordun, srpsku Baniju, srpsku Slavoniju, srpsku Baranju. Promenio je, ipak, vojvoda Voja naziv stranke: nije to više Srpski četnički pokret nego Srpska radikalna stranka. Pošto više ne uznemirava javno mnenje i ne vređa javni moral, stranka dobija dozvolu za registraciju: konačno, Vojislav Šešelj i njegova partija su legalni i legitimni na srpskoj opozicionoj sceni, posle čega počinje vrlo solidna i vrlo metodična medijska promocija.

Rat nije završen

U martovskim događajima koji su ozbiljno poljuljali tle režimu i Voždu, liberalni studentski Beograd izviždao je Voju Šešelja na terazijama kao “crvenog vojvodu”. Ugroženi režim i načeti kult Vožda ubrzo pojačavaju nacionalnu kartu, ne bi li nekako sačuvali izmičuću vlast. Instrumentalizuje se, naravno, već oprobano sredstvo: ugroženi srpski nacionalni interes u Hrvatskoj. U atmosferi ubrzo nastalog ratnog stanja, padaju prve žrtve obračuna srpskog i hrvatskog nacionalizma. Srpski nacionalni interes i zaštita ugroženog srpstva postaju osnažena poluga pojačane nacionalne homogenizacije i radikalizacije ratnog raspoloženja. Ovo se očituje u još jačoj medijskoj promociji ratničko-šovinističkih programa ekstremne desnice, oličene u Šešeljevim i Jovićevim sledbenicima.

Od devetog marta u otvorenom opticaju je teza da ova dvojica sa svojim jurišnicima posluju u funkciji vlasti, izvršavajući prljave zadatke koje se ova još ne usuđuje otvoreno da realizuje sama. O Vojislavu Šešelju se govori kao o Miloševićevom “jastrebu” i “niskoletaču” koji na terenu izvršava Voždove naloge.

Štaviše, u predvečerje krvoprolića u Borovu Selu srpski ministar zajedno sa ekstremistima boravi u Slavoniji, a neposredno posle krvoprolića Šešelj sa ekrana Televizije Beograd objavljuje da je u operaciji obračuna sa hrvatskim “ustašama” učestvovalo 22 Srbina, od kojih su četrnaestorica njegovi “četnici”, da oružje nabavljaju od prijatelja iz inostranstva, da imaju svoje jedinice po svim većim gradovima Hrvatske i da su one već obučene za diverzantsko-teroristička dejstva.

stav0004Mirko Jović obaveštava o formiranju dobrovoljačkih jedinica, a neki izvestioci tvrde da “Dušan Silni” broji blizu 700 prekaljenih boraca. 15. maja se pred Saveznom skupštinom sasvim neometano četnikuje, čemu se daje izrazito značajan prostor u svim informativnim emisijama Televizije Beograd. O obezbeđenju mitinga tom prilikom brinu zajedno srpski MUP i bradoliki “redarstvenici”.

Mirko Jović i Vojislav Šešelj odobravaju srpski doprinos neizboru “ustaše” Mesića za predsednika Predsedništva. Rat, kaže vođa Srpske narodne obnove, za nas Srbe još nije završen, “nema tog Srbina koji sme da potpiše bilo federaciju bilo konfederaciju”. Čak i Aleksandar Karađorđević, prema njemu, podržava srpske neprijatelje, zbog čega mu je nedavno vojvoda Voja poručio da neće nikad doći na srpski presto, a neće ni na jugoslovenski koji mu obećava Ante Marković. Saveznom premijeru je na pomenutom mitingu Šešelj poslao poruku da će biti uhapšen ako se pod hitno ne udalji iz Beograda, a Armiji da smesta razoruža “ustaške zveri” jer će u protivnom to učiniti četnici.

Genetske sklonosti Srba

Tesna saradnja Vojislava Šešelja sa srpskim liderima u bosanskoj i hrvatskoj “dijaspori” uopšte se i ne pokušava prikrivati. Zagrljaj Šešelja sa Karadžićem i Babićem, koji podržavaju, pridržavaju i produžavaju Miloševićev režim sasvim je nedvosmislen i sasvim javan. Vojvoda Šešelj otvoreno priča da je sa svojim četnicima boravio na đurđevdanskom uranku na Romaniji, kojom prilikom je formiran Romanijski četnički odred, čemu je prisustvovao i vođa bosanskog SDS-a Radovan Karadžić. “Srpska radikalna stranka podržava politiku Srpske demokratske stranke u Bosni i Hercegovini. Karadžić je istinski vođa tamošnjeg srpskog naroda i uživa nepodeljeno poverenje” – kaže Šešelj u nedavnom intervjuu novinama. Kninski zubar i vođa Srba iz Krajine Babić na skorašnjoj konferenciji za štampu u Studenskom gradu izjavljuje da sa Vojislavom Šešeljom i srpskim radikalima ima sasvim dobru saradnju.

Oficijelna politika Srbije i njen Vožd vrlo rečitom ćutnjom pokrivaju ove bučne nastupe i akcije ekstremne desnice. Njena ratnohuškačka mitingovanja bivši ministar unutrašnjih dela Republike označava kao prevaziđeni i ukinuti verbalni delikt, a za oružana dejstva ekstremista – nema dokaza. Podudarnost političkih stajališta oficijelne Srbije i Šešljeve stranke očituje se i u njihovim reagovanjima na Niklsov amandman. I Vožd i Vojvoda, naime, saglasni su u oceni da je reč o mešanju Amerike u unutrašnje stvari Srbije, pod uticajem secesionista iz antisrpske koalicije. Ovo saglasje je sasvim jasno vidljivo u nedavnoj izjavi Voje Šešelja da bi pre sarađivao sa Miloševićem nego sa agentom CIE Antom Markovićem i nemoralnim Vukom Draškovićem. Odnos prema Beogradu i njegovom demokratskom potencijalu Vožd je pikazao devetog marta, a vojvoda Šešelj će nedavno izjaviti da je Beograd formiran kao “antisrpski štit Titove imperije” i da sedamdeset odsto Beograđana treba raseliti.

U pogledu srpskog nacionalnog interesa celokupnu srpsku opoziciju vojvoda smatra izdajničkom: “Srpski pokret obmane, UJDI, Reformisti, autonomaška Seljačka stranka, Srpska Liberalna stranka… To nije nikakava opozicija… Vuk Drašković se prodao Anti Markoviću, prodao se Tuđmanu, prodao se stranim obaveštajnim službama i sve što radi suprotno je interesima srpskog naroda”. Vojvodin odnos prema vođi SPO-a nije promenio ni Draškovićevo etničko radikalizovanje posle ulaska u USDO. Prema “crvenom vojvodi” krajnje je zlonamerno u isti koš stavljati Tuđmana i Miloševića jer se oni nikako ne mogu porediti: “Ove izdajničke opozicione stranke koje su izdale saopštenje i poziv za demonstracije od 9. marta, sa istom tezom nazivaju režim u Hrvatskoj i Srbiji nacionalsocijalističkim. To je vrlo podmukla podvala srpskom narodu…” i Vojvoda i Vožd smatraju da je srpski narod predisponiran za ratovanje i da mu je to istorijska vokacija. Ako ne znamo da radimo, znamo da se tučemo, reći će nedavno Milošević, a ovo će dopuniti Voja Šešelj: “Ja smatram da srpski narod samim svojim, genetskim bićem uvek spreman na ratovanje. Svaki Srbin kad se rodi, rodi se kao vojnik, a to zna i Evropa”.

Upotreba četnika

Ovolika doza bliskosti i saglasja “zvezde i kokarde” u najmanju ruku je simptomatična. Čime se može objasniti to da oni koji se danas legitimišu kao naslednici četničkog pokreta u Srbiji nemaju problema sa vladajućom strankom? Ne upotrebljava li Vožd Šešelja i njegove četnike ne bi li jednim udarcem ubio tri muve? Treba neutralisati uvek opasnog, harizmatičnog Vuka Draškovića, treba zapretiti Tuđmanovim ratnim huškačima, ali istovremeno bliskim, krvavim susretima sa njima podići stepen ratnog raspoloženja u Srbiji kao jedini način da se produži režim i lična vlast.

Prepuštanjem prljavih i krvavih poslova ekstremno desnim operativcima, režim i Vožd i dalje mogu da simuliraju da su, za razliku od vođa hrvatskog sistema terora, oni eto, miroljubivi i mirotvorni, da ne stvaraju svoje paravojne formacije, pa će, prema tome, svu odgovornost za eskalaciju ratnih igara, snositi Tuđman i njegovi jurišnici. Ako i kad bude zatrebalo, oficijelna Srbija i Vožd će se ograditi i distancirati, “oprati ruke” od sopstvene ekstremne desnice koju sada toleriše.

Četvorogodišnja upotreba operativaca i terenaca “antibirokaratske revolucije” pokazala je da su vladajuća garnitura i otac nacije vrlo vični ovoj strategiji. Vojvoda Šešelj će tako i dalje uživati “klauzulu najvećeg povlašćenja” dok je vlasti u Srbiji potreban – a potreban je i te kako – da bi, ukoliko se, nedajbože, opasno primakne i ugrozi je – nemilosrdno bio uklonjen.

Cela ova priča nije, naravno, nikakvo zalaganje za redukciju političkog raznoglasja u legalizovanoj višepartijskoj sceni. U svakom sistemu parlamentarne demokratije postoji i treba da postoji sasvim slobodan prostor i za ekstremnu levicu i za ekstremnu desnicu. Sve dotle, razume se, dok nisu ugroženi temelji sistema te parlamentarne demokratije i mir i životi građana kao neorikosnovene vrednosti. Koliko o ovim vrednostima vlast u Srbiji vodi računa i koliko su joj neprikosnovene – videli smo.

Lako bi se, ako se ova strategija oficijelne Srbije nastavi, moglo desiti da joj tolerisanje zagovornika i realizatora prolivanja krvi vrati kao bumerang. Ukoliko bi taj bumerang pogodio samo vlast, bila bi joj to u izvesnom smislu i zaslužena kazna, ali, kako da ga izbegnemo mi koji nismo bili saučesnici?

(Branka TRIVIĆ, STAV, broj 79, 7. juni 1991.)

Podelite ovu stranicu!