Žrtve torture sa čela kolone

05 Dec 2015

Diskriminacija kao cena borbe za radnička prava

Poprište borbe za radnička prava u Srbiji odavno su napustili borci za svinjske polutke, džakove krompira i povoljnu zimnicu, a osvajanje osnovnih prava i sloboda praćeno je pretnjama profesionalnom degradacijom, ucenama otkazom i ostajanjem na ulici. Oni koji danas stupaju na čelo sindikata ili štrajkačkih odbora, gotovo svesno i svojevoljno, trpe najrazličitije oblike diskriminacije plaćajući time standardnu cenu sindikalne borbe. O tome ćute, jer strahuju da bi borbu za radnička prava zamenili za borbu za posao na tržištu rada.

“Ako ne slediš slepo moto poslodavca ‘ćuti i radi’ – ne očekuj njegovu blagonaklonost. To je, nažalost, postalo opšte znanje u Srbiji, naročito posle privatizacije. Znala sam to i pre nego što sam se upustila u formiranje sindikata u fabrici. Kao u većini privatnih fabrika, odluka da se formira sindikat nije došla iz dokolice. Povod su bila direktna kršenja Zakona o radu koji garantuje plaćene prekovremene sata, smenski rad i topli obrok. Za tri godine, otkako sam na čelu sindikata, osetila sam na sopstvenom primeru dobar deo metoda za ‘prevaspitavanje’ onih koji se usude da postave pitanje radničkih prava”, priča M.Z. (42), predsednica sindikalne organizacije u jednoj vojvođanskoj fabrici.

Kuloarsko lobiranje protiv sindikata, zastrašivanje otkazom, “dobronamerni” saveti “u četiri oka” – samo su neke od metoda kojima je poslodavac, manje-više uspešno, smanjio broj članova sindikata na čijem je ona čelu. “U više navrata za tri godine radnici koji su članovi sindikata, a kojih je na početku bilo oko stotinu, pozivani su na razgovor kod direktora. Iza zatvorenih vrata im je sugerisano da im sindikalna aktivnost nije na korist, da će istupanjem sačuvati nekog člana porodice koji, takođe, radi u fabrici, itd. Ljudi su iz straha za sopstvenu egzistenciju tražili ispisnicu. To je bio samo početak. U jednom trenutku, dok se odvijaju pregovori sindikata sa poslodavcem – kao zastupnica interesa radnika dobila sam unapređenje. Tek tako. Bez najave ili pitanja. Šta se dogodilo? Radnici su s pravom posumnjali da sam ih prodala što je – pretpostavljam – i bila namera gazde. Istovremeno, pozivana sam na razgovore kod direktora gde mi je sugerisano da radno mesto na koje sam postavljena zahteva od mene da štitim interese poslodavca na prvom mestu i da je moja sindikalna aktivnost u sukobu sa tim. Savetovali su me da to prepustim nekom drugom. Nisam popustila i ubrzo sam se vratila na staro radno mesto”, priča M.Z.

obavestenje kulatrans

Obaveštenje štrajkača Kulatransa

Prema njenim rečima, pritisci, “dobronamerni saveti”, upozorenja i razgovori sa članovima sindikata u četiri oka, u direktorovoj kancelariji – nastavili su se do danas. “U poslednjih mesec dana, još 12 ljudi je tražilo ispisnicu iz sindikata. Poslodavac im je, između ostalog, plasirao priču da ih sindikat koristi za lično bogaćenje, da se novac od članarina zloupotrebljava i još koješta. Kod svakog pojedinačnog radnika je upotrebljen neki lični adut zašto im članstvo u sindikatu predstavlja prepreku. Od ugovora na neodređeno do napredovanja na bolje radno mesto.Verujem da niko od kolega nije poverovao u te priče, ali strah ljudi da će zbog članstva u sindikatu ostati gladni i na ulici je očigledan. Sumnjam da će se poslodavac zaustaviti dok na liniji sindikalne borbe ne ostanem sama. Pretpostavljam da je cilj da postanem omražena, izolovana, sumnjiva, nepoželjna. Često se pitam da li bih danas sa ovim iskustvom donela istu odluku da stanem na čelo sindikata. Možda bih uz pasivnost, poslušnost i ćutanje mirnije spavala”, zaključuje M.Z.

Pretnje, klevete, laži i ucene

U Slobodnom sindikatu Srbije kažu da, zahvaljujući beskrupuloznoj politici poslodavaca prema zaposlenima, naročito u postprivatizacionom periodu, borci za radnička prava gotovo svesno i svojevoljno postaju žrtve najrazličitijih oblika diskriminacije sa istim ciljem – da se ućutka protest. “Radnici su konstatno ucenjeni i zaplašeni da će se naći na ulici i da im je bolje išta nego ništa. Na toj uceni se urušava solidarnost i na kraju posledice snose oni na čelu kolone poniženih i nezadovoljnih. Paradoks je da se za predvodnika borbe za prava radnika po pravilu bira onaj koji uživa poverenje i ugled u kolektivu da bi se tokom pregovora, protesta ili štrajka upravo ta osoba našla na meti prozivki, kleveta, neistina i laži.”, kaže Vladimir Suvajdžić, predsednik Slobodnog Sindikata Srbije koji je u protekloj deceniji štitio prava radnika u većini fabrika u opštini Kula. Slobodni sindikat Srbije je, kaže Suvajdžić, osnovan pre osam godina. Stupio je na scenu umesto neaktivnih i urušenih sindikalnih organizacija u posrnulim fabrikama u kulskoj opštini. “Problemi koji su usledili u godinama privatizacije i nakon nje pregazili su sindikalne predstavnike koji su povlađivali rukovodstvu i bavili se raspodelom sitnih povlastica. Radnici su tražili nove predstavnike iz svojih redova. Neretko smo sindikalne organizacije osnivali neposredno pre nego što su u tim fabrikama organizovani protesti i štrajkovi, kako bismo tim ljudima pružili zaštitu. Nažalost, ta zaštita je trajala samo do proglašenja stečaja, što je uglavnom bio epilog u slučaju kulske privrede”, priča Suvajdžić.

Međutim, u retkim slučajevima ponovnog pokretanja proizvodnje u pojedinim fabrikama, reputacija “buntovnika” borcima za radnička prava nije bila preporuka za ponovno zaposlenje. “Mislite da se vođe štrajkova, i pored kvalifikacija i radnih sposobnosti, nađu na spiskovima ponovo pozvanih radnika? Po pravilu – ne. Takav slučaj smo imali u fabrici “ABC food” u Ruskom Krsturu gde je ponovo, planom reorganizacije nakon stečaja, pokrenuta proizvodnja. Pozvani su mnogi stari zaposleni, ali ne i predsednik štrajkačkog odbora. Možemo da tvrdimo da je posredi diskriminacija, ali bi dokazivanje bilo teško i neizvesno. Poslodavac ima pravo da zaposli koga želi i milion načina da opravda svoj izbor”, zaključuje Suvajdžić.

Javni sektor: Kome se ne sviđa – može da ide

Za razliku od zaposlenih u privatnom sektoru koji su se prethodnih godina prekalili u borbi za radnička prava, i do juče bezbrižni iz javnog sektora u poslednje vreme tek počinju ozbiljnu sindikalnu aktivnost. Iako platu primaju iz budžeta iste države koja im svojim zakonima garantuje prava i zaštitu, susreću se sa istovetnim tretmanom kao i njihove kolege u privatnom sektoru.

Slovo zakona i njegova primena

dru-sindikati“Nezakonito je obeshrabrivati sindikalnu aktivnost ili simpatizerstvo uslovljavanjem zapošljavanja ili otkaza. Poslodavac ne sme otpustiti, ili kazniti zaposlenog niti odbiti da zaposli kandidata zato što je sindikalno aktivan”, određuje Zakon o radu Sjedinjenih Američkih Država. Sprovođenje odredbi koje štite sindikalno udruživanje i borbu za poboljšanje uslova rada nadzire Nacionalni odbor za radne odnose koji zaposlenima garantuje pravo na udruživanje, sa ili bez sindikata, u cilju poboljšanja uslova rada i zarade. Akt o sindikatima i odnosima poslodavca i radnika iz 1992. godine radnicima u Velikoj Britaniji koji smatraju da su žrtve diskriminacije zbog sindikalne aktivnosti pruža mogućnost da slučaj reše internom procedurom unutar kompanije, ali i da se obrate Radničkom tribunalu (Labour tribunal) koji je dužan da odluči o tužbi najkasnije u roku od tri meseca. U Severnoj Irskoj je početkom 2014. godine zakonom zabranjeno i pribavljanje, sakupljanje i korišćenje tzv. “crnih lista” koje sadrže podatke o bivšim i aktuelnim sindikalnim aktivistima, a koje su napravljene u cilju diskriminacije na osnovu sindikalne aktivnosti.
Radnike koji se bore za svoja prava bore u Srbiji od 2009. godine štiti Zakon o zabrani diskriminacije kojim je diskriminacija zbog sindikalne pripadnosti svrstana u grupu posebnih slučajeva. Krivični zakonik definiše diskriminaciju kao krivično delo i predviđa kaznu zatvora do tri godine za osobe koje zbog različitih ličnih svojstava uskrate ili ograniče ljudska prava garantovana Ustavom i drugim aktima. Iako u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima nema “prava na rad”, članom 11 štiti se pravo na sindikalno udruživanje u cilju ostvarivanja prava u skladu sa zakonom. Iako je “na papiru” uskladila većinu zakonskih propisa sa evropskim standardima u oblasti zabrane diskriminacije, primena u praksi pokazala je da država nema mehanizme nadzora, prevencije i zaštite. Zato oni koji su podigli svoj glas za radnička prava, radije ćute o diskriminaciji. Osvajanje radničkih prava i sloboda ima svoju cenu.

Kada je u oktobru izabrana za predsednicu Samostalnog sindikata u jednom vojvođanskom javnom preduzeću, M.T. nije očekivala da će već na početku mandata biti na meti otvorenih uvreda i pretnji. “Stupila sam na čelo sindikalne organizacije u trenutku kada je vršena podela postojećeg na dva odvojena javna preduzeća. Određene nepravilnosti su bile očigledne u podeli finansijske i druge imovine na koje smo pokušavali da ukažemo najpre usmeno, a potom i pisanim putem. Smatrala sam da te nepravilnosti, sa stanovišta sindikata, dodatno ugrožavaju socijalni položaj zaposlenih kojima preduzeće već duguje određeni broj zarada. Na naše zahteve, molbe i obraćanja nije odgovoreno pisanim putem, već usmeno. Direktor je počeo da mi se obraća sa nipodaštavanjem, uvredama i pretnjama. U više navrata mi je napomenuo da odgovore na pitanja koja postavljam mogu da potražim na tržištu rada. Korak dalje je usledio kada mi je nedavno najavljen dolazak komisije u kućnu posetu kako bi se utvrdila opravdanost bolovanja koje sam uzela zbog bolesti trogodišnjeg sina”, priča M.T. dodajući da je nekolicina kolega, poslušavši dobronameran savet rukovodstva, tražila istupnicu iz članstva u sindikatu.

Šta nakon sindikalne epohe svinjskih polutki i džakova krompira?

goran roganovic samostalni sindikat srbije opstine vrbas

Goran Roganović: Sraman odnos poslodavaca prema štrajkačima

Goran Roganović, predsednik Veća Samostalnog Sindikata Srbije opštine Vrbas kaže da je nekadašnji industrijski centar u godinama posle privatizacije postao ogledno polje za najrazličitije oblike gušenja sindikalne borbe. Ceh su u najvećoj meri platili pojedinci. “Uspavane ili podeljene sindikalne organizacije često nisu mogle da prate nezadovoljstvo radnika koji su neorganizovano i samoinicijativno kretali u proteste i štrajkove. Epilog su, naravno, bili otkazi. U nekim slučajevima, na primer u fabrici ulja Vital, gotovo kompletan štrajkački odbor je dobio otkaz, iako su prethodno bili članovi Samostalnog sindikata. Najpre su u pojedinačnim razgovorima nagovoreni da pređu u u sindikat koji je osnovao poslodavac, a potom su usledili otkazi”, priča Roganović. Prema njegovim rečima, sindikalna borba se u poslednje vreme seli u javni sektor, a odnos države kao poslodavca prema zaposlenima u pojedinim slučajevima je poražavajući i sraman. “Umesto da pruže pozitivan primer, pojedini rukovodioci u javnom sektoru daju ideje ‘kako ugušiti sindikalnu aktivnost’ poslodavcima iz privatnog sektora. Time praktično daju legitimitet i pravo svakom poslodavcu da radnika tretira kako mu je volja. Imali smo slučajeve da se u opštinskoj upravi guši sindikalna aktivnost masovnim učlanjivanjem partijskih kadrova i funkcionera, premeštanjem na rad u odvojene objekte zaposlenih u javnoj ustanovi koji su protestvovali zbog neisplaćenih zarada, profesionalnim degradiranjem itd. O psovkama i nedoličnom odnosu prema predstavnicima sindikata da ne govorim. U ovom slučaju je važno imati na umu da ovakav odnos dolazi od rukovodioca koje imenuje i postavlja lokalna samouprava tj. stranka na vlasti”, kaže Roganović.

Prema njegovim rečima, nipodaštavajući odnos koji rukovodioci državnih preduzeća pokazuju prema sindikatima ima za cilj da konačno i do kraja obesmisli borbu za prava radnika.

“Nakon što smo grubo probuđeni iz sna u kojem je sindikat služio za deljenje zimnice i svinjskih polutki, čini se da i poslodavci i radnici teško pronalaze odgovore na zahteve novog vremena. Upravlja se zastrašivanjem, ucenama i pretnjama otkazom, a radnici žive u strahu da će ostati i bez ono malo što imaju. Ta vrsta diskriminacije je specifična jer predstavlja naročitu vrstu oružja koje koriste oni koji se bore za profit protiv onih koji se bore za svoje prava.”, zaključuje Roganović.

Ranka Ivanoska (Autonomija)

grb_vojvodinaTekst “Žrtve torture sa čela kolone” nastao je u okviru projekta “Antidiskriminaciono novinarstvo”, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija “Autonomije”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Pokrajinskog sekretarijata.

Podelite ovu stranicu!