Žrtve ‘Oluje’ zaboravljene i u Hrvatskoj i u Srbiji

30 Jul 2018

Dok državni vrh Hrvatske akciju „Oluja“, uprkos dokazima o počinjenim zločinima, slavi i ne dovodi u pitanje, u Srbiji se prećutkuje činjenica da su hrvatska sela bila etnički očišćena dok su ovo područje kontrolisale srpske vlasti

Namera predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović da na 23. godišnjicu od završetka vojno-policijske akcije „Oluja“ odlikuje hrvatske generale Antu Gotovinu i Mladena Markača je loša i neće doprineti pomirenju u regionu, rekao je Nemanja Stjepanović, istaživač Fonda za humanitarno pravo (FHP), na javnom času o akciji „Oluja“, koji je održan u ponedeljak u prostorijama Fonda.

„To što mi imamo tu Žalbenu presudu Haškog tribunala i dalje ne znači da u toj operaciji koju su predvodili generali Gotovina i Markač nisu počinjeni brojni zločini nad civilima. Zbog toga, bez obzira na tu presudu, mislim da je loša odluka da generali budu odlikovani i da ona neće doprineti približavanju stavova šta se u ’Oluji’ dešavalo i da će još manje doprineti da činjenice izađu na videlo“, rekao je Nemanja Stjepanović, u osvrtu na drugostepenu presudu Haškog tribunala iz novembra 2012. godine, kojom su generali hrvatske vojske Ante Gotovina i Mladen Markač oslobođeni optužbi za ratne zločine nad civilima u avgustu 1995. godine.

Podsetimo, prvostepenom presudom koja je donesena aprila 2011. godine, Gotovina (kao komandant Zbornog područja Split) je osuđen na 24, Markač (kao komandant Specijalne policije) na 18 godina zatvora zbog ratnih zločina tokom i nakon akcije „Oluja“, dok je Ivan Čermak, komandant Zbornog područja Knin, oslobođen.

Nemanja Stjepanović, koji je pratio ovaj sudski proces, ocenio je da je prvostepena presuda – u kojoj je donet zaključak o postojanju udruženog zločinačkog poduhvata na čelu sa tadašnjim predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom – „jedna od najkonzistentnijih i najuverljivijih presuda“ koje je doneo Haški tribunal.

Prema njegovim rečima, ni haško tužilaštvo niti Pretresno veće nisu sporili da je legitimni apsekt „Oluje“ bio oslobađanje dela hrvatske teritorije koja je bila pod kontrolom samoproklamovane Republike Srpske Krajine.

„Međutim, tužilaštvo je tvrdilo, a posle i Pretresno veće i prihvatilo, da je postojao i drugi aspekt toga, a to je da zajedo sa vojskom budu proterani i civili. Na jednom mestu Franjo Tuđman kaže da prvo treba da pođu civili, pa će onda za njima poći i vojska. Dakle, ja ne znam da li nešto može biti očiglednije od toga da je jedan tako nelegitiman cilj predstavljen jasnije u nastupu nekog političara.“

Osim ovog aspekta, tužilaštvo je slučaj baziralo i na neselektivnom granatiranju, ubistvima civila tokom i nakon operacije, pljačkama imovine Srba, te na sprečavanju povratka prognanih.

Prema podacima nevladinih organizacija, 677 ljudi je ubijeno nakon akcije „Oluja“:

„Ta ubistva su se dešavala na skoro identičan način: hrvatske jedinice vojske ili policije uđu u selo, tu zateknu uglavnom starije ljude koji nisu hteli ili nisu mogli da odu odatle i ubiju ih.“

Međutim, u oslobađajućoj presudi Gotovini i Markaču, Žalbeno veće je oborilo prvostepenu presudu vodeći se prvenstveno svojom ocenom o pogrešnom zaključku Pretresnog veća koje je utvrdilo standard od 200 metara za neselektivno granatiranje Knina.

„Pretresno veće je samo predložilo taj standard da se svi objekti koji su bili pogođeni na 200 metara ili bliže u odnosu na neki vojni objekat smatraju legitimnim udarima, a sve što prelazi tih 200 metara se smatra napadom na civile. Taj standard od 200 metara je samo jedna od stvari koje su bile analizirane od strane Pretrenog veća. Žalbeno veće je izmaklo taj jedan stubić jednog velikog stuba i srušilo celu presudu, što je potpuno nerazumljivo i skandalozno.“

Dok državni vrh Hrvatske akciju „Oluja“, uprkos dokazima o počinjenim zločinima, slavi i ne dovodi u pitanje, u Srbiji se rat u Hrvatskoj posmatra prvenstveno kroz prizmu stradanja srpskih civila tokom ove operacije, smatra Nemanja Stjepanović i podvlači da se prećutkuje činjenica da su hrvatska sela bila etnički očišćena dok su ovo područje kontrolisale srpske vlasti, nakon proglašenja takozvane Republike Srpske Krajine (RSK) 1991. godine.

Takođe, ne pominje se ni aktivna uloga zvaničnog Beograda i Državne bezbednosti u obuci i finansiranju pripadnika samoproklamovane RSK.

„Početkom 1991. godine, uz podršku Državne bezbednosti Srbije, osnovan je kamp za obuku u Golubiću (mesto udaljeno pet kilometara severno od Knina, prim. RSE), u kojem su se obučavale jedinice Milana Martića, tadašnjeg ministra policije RSK“, podsetio je Stjepanović.

Takođe, dodaje Stjepanović, izbeglice iz Hrvatske u Srbiji su obespravljene jer je na snazi Zakon o civilnim žrtvama rata, donesen još devedesetih godina:

„Po zakonu iz 1996. godine, koji je još uvek na snazi, njima nije priznat status civilnih žrtava rata. Dakle, oni ovde nemaju nikakva prava, niti su tretirani kao civilne žrtve rata, zbog zakonske odredbe da se ne priznaje takav status nikome ko nije stradao na teritoriji Srbije“, rekao je Nemanja Stjepanović.

Podsetimo, proslava godišnjice vojno-policijske akcije „Oluja“ u Hrvatskoj će biti održana 5. avgusta, dok će pomen žrtvama ove operacije u Srbiji biti održana dan ranije u Bačkoj Palanci, u organizaciji rukovostva Srbije i Republike Srpske.

(Dušan Komarčević, Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!