Bivši premijer Srbije Zoran Živković upozorava da je zbog načina na koji se već trinaest meseci vodi polemika o vojvođanskom Statutu, a posebno tokom poslednjih šest meseci, povećan broj unitarista i broj independista i u Vojvodini i u celoj Srbiji. U intervjuu za portal www.autonomija.info Živković je ocenio da je to što su stavovi građana radikalizovani direktna posledica “cirkuskog načina vođenja politike u ovoj zemlji, a posebno kad je u pitanju ozbiljna tema kao što je to Statut Vojvodine”.
– Do pre šest meseci u pokrajini je svega jedan do dva procenata ljudi razmišljalo o mogućnosti da Vojvodina bude nezavisna država. A po najnovijim istraživanjima, koje sam imao prilike da vidim, taj procenat porastao je na deset posto. S druge strane, u centralnoj Srbiji, pre svega, ali u Vojvodini, udvostručen je i broj onih koji su za unitarnu Srbiju, odnosno protiv decentralizacije Srbije i za smanjenje i postojećih nadležnosti Vojvodine. A takvi rezultati posledica su straha koji je stvoren kod ljudi političkim metodama koje su prezentovane građanima tokom ove duge polemike o vojvođanskom Statutu – ističe naš sagovornik.
Da li su vladajuće stranke u skupštinskoj raspravi pomogle građanima da shvate u čemu je smisao Statuta Vojvodine, ili su argumenti koje su mogli da čuju podgrejali već postojeće dileme o tom aktu?
– Ne postoji jasna slika o tome ne samo kod građana Srbije, nego kod 90 posto našeg političkog establišmenta. Siguran sam da predsednici opština Lebane, ili Kruševca ili Užica malo znaju o tome šta se dešava sa Statutom Vojvodine. Šta to donosi Vojvodini, i da li je to put ka decentralizaciji ili put ka secesiji. Naravno da je ovakav pristup tom problemu koji se sveo na svađu, na raspravu preko medija, koja se potom u parlamentu svela na gađanje cipelama – doveo do toga da se ova tema, koja je inače jako važna za budućnost Srbije i za proces decentralizacije, koristi za izazivanje gneva građana. Njima se ne objašnjava ništa, već se samo podgreva negativno raspoloženje.
Kome ide u prilog da pobuđuje ta negativna raspoloženja i strahove kod građana?
– Pa, neodgvoornim političarima, jer onda oni mogu da se nametnu kao neko ko će svojim nadnaravnim moćima da spreči otcepljenje, ili pak unitarizaciju, zavisi od trenutne poterbe i s koje strane se gleda. Tako od sebe mogu da prave heroje koji spašavaju državu od ove ili one pošasti. Od jedne ozbiljne teme napravljen je cirkus, te su građani koji ne žele da žive u cirkusu nego u uređenoj zemlji, zaista uplašeni, zbog čega se radikalizuju i njihovi politički stavovi. Jedni u strahu od toga da se Vojvodina ne otcepi, a drugi u strahu od ukidanja autonomije – građani radikalizuju stavove i postaju još više konfrontirani.
Da li se zbog tog straha dovode u pitanje i ambicije drugih delova Srbije da se formiraju kao administrativni regioni?
– Treba najpre videti šta prakitčno ovaj Statut donosi Vojvodini. Po mom sudu, tu nema nikavih suštinskih promena na bolje kad je reč o životu građana pokrajine. Zapravo se radi o prebacivanju ili detaširanju dela političke moći iz Vlade Srbije u Izvršno veće Vojvodine. Naravno da Vojvodina treba da ostvari svoju autonomiju do nivoa koji garantuje razvoj Vojvodine, a ne ugrožava državnost Srbije. I građani Vojvodine treba da osete da ta decentralizacija njima donosi nove mogućnosti. A kad je reč o ostalim delovima Srbije, zbog atmosfere stvorene u raspravi o Statutu pojačan je njihov negativan odnos prema Vojvodini. I to će na duži rok, možda na celu deceniju, da napravi ili pak obnovi jednu staru podelu u Srbiji na Vojvođane i na ove druge. Smatram da, uz to, nije ni realno sprovođenje regionalizacije u drugim delovima Srbije. Regioni su, naime, posledica tradicije kakvu u Srbiji ima jedino Vojvodina. Vojvodina ima istorijsku autonomiju, što je slulčaj i sa većinom regiona u Evropi. Srbija, međutim, nikad nije imala ni minimum regionalne samouprave, već je imala jedino maksimalan stepen lokalne samouprave. I na toj platformi treba sprovoditi proces decentralizacije u Srbiji.
Ne delite uverenje nekih poltičkih aktera da vojvođanski Statut otvara prostor i za ubrzanje procesa decentralizacije u Srbiji?
– Ovo što se dešava sa Statutom Vojvodine u stvari je redistribucija političke moći u okviru političke oligarhije, od čega ni građani Vojvodine ni građani ostalih delova Srbije neće imati puno koristi. A prvi korak ka decentralizaciji bio bi sprovođenje ustavne obaveze da se vrati imovina gradovima i opština u Srbiji, kao i pokrajini Vojvodini. To je proces koji će, čini mi se, mnogo teže ići. Jer, možda je beogradska politička elita spremna da simbolično prebaci deo svojih nadležnosti Vojvodini, ili nekom drugom delu Srbije, ali će mu teško prepustiti i mehanizme za realizaciju tih nadležnosti, a to su imovina i novac. Dakle, prave decentralizacije u Srbiji neće biti sve dok i Vojvodina i sve opštine i gradovi u Srbiji ne dobiju svoju imovinu.
(www.autonomija.info)
November 30th, 2009 at 10:53 pm
Ovaj je Statut oko koga se nepotrebno podigla tolika prašina, ispisivan na ledu, pa će mu, siguran sam i vek biti taman toliki. Slažem se sa intervjuisanim samo u jednom; veće političke prevare me verujem da je bilo u potonjoj deceniji, a biće uskoro decenija, od kako su vlast preotele navodno demokratske snage. U onom prethodnom cirkusu, kada je trebalo rušiti Miloševića i sam sam ućestvovao, i dao skroman doprinos promeni vlasti, a sada iz perspektive sopstvenih penzionerskih dana, shvatam, da sam i ja pišući i po ledu, i po pesku, pozivajući ljude na ustanički prevrat, učinio medveđu uslugu tim istim ljudima, i demokratiji u celini. Kud god da pogledaš, kamo god se osvrneš, sve go lopov do lopova. Hranite decu Voijvođani moji, pa šaljte u inostranstvo, u ovoj zemlji za njih sreće nema. Ja sam to druže Živkoviću shvatio onoga dana, kada ste silazeći niz stepenice Otvorenog univewrziteta u Subotici, i dolazeći na tribinu DS-a u amfiteatar, onako bahato upitali Boška Kovačevića – A jeli burazeru, ima li ovde šta da se kara? To ste vi, koji nam i dalje ispod vaše šajkače i iz opanaka, pokušavate prodavati rogove za sveću. Kao što ste na onoj Skupštini u Novom Sadu, ” Jedinstvenom” voljom Vojvođana prisajedinili ove od boga blagoslovene prostore vašoj majčici Srbiji. U tom trenutku, bilo vas je ovde jedva 30 odsto. Oteto prokleto, rekao bi neko. Statut je beznačajan događaj, ono važnije, slutim kuca na vrata. Pomozi bože, daleko vam lepa kuća, što ste dalje, to po nas bolje.
December 1st, 2009 at 5:16 pm
To ste vi, koji nam i dalje ispod vaše šajkače i iz opanaka, pokušavate prodavati rogove za sveću. Kao što ste na onoj Skupštini u Novom Sadu, ” Jedinstvenom” voljom Vojvođana prisajedinili ove od boga blagoslovene prostore vašoj majčici Srbiji. U tom trenutku, bilo vas je ovde jedva 30 odsto. Oteto prokleto, rekao bi neko. Statut je beznačajan događaj, ono važnije, slutim kuca na vrata. Pomozi bože, daleko vam lepa kuća, što ste dalje, to po nas bolje.
ZIVOJIN има само велику мржњу, а аргуменат ни један. Није Војводина отета него ослобођена после многих столећа окупације.
То чему се ти надаш никада неће доћи. Аустроугарска са 52 800 000 становника, неупоредиво боље наоружана, се разбила у парампарчад о Србију која је тада (1914) имала око 2 500 000 становника. Којим снагама ћете ти и истомишљеници остварити своје циљеве данас кад нас има 65% ако их нисте остварили када нас је како си навео било једва 30%? Бог ти неће помоћи, не зато што си га писао малим словом већ зато што је Бог љубљв а ти си пун мржње. То што куца на врата није оно што ти слутиш већ Сотона, долази по своје. Свакоме се његова мржња о главу обије.
December 2nd, 2009 at 1:45 pm
Ne znam samo da li i mene i meni slicne ubrajate u tih vasih “65%” Srba, gospodine Zmajevicu?
Ako je tako – onda ste grdno pogresili “racunicu”
Od tih 65% Srba u Vojvodini – dragi moj Vojine – barem polovina su za Autonomiju – a verujte mi – nikom od njih se ne bi gadila ni Puna Nezavisnost.
Tako da je ta “patriotska racunica” malko drugacija u stvarnosti.
To sto sam vojvodjanski Srbin – ne znaci i da mislim isto kao Srbijanci – a pogotovo kad vidimo koliko me kradu.
Na kraju krajeva, nemojte zaboraviti da je gro autonomasa – pa secesionista – upravo Srbi.
December 2nd, 2009 at 3:42 pm
“Аустроугарска са 52 800 000 становника, неупоредиво боље наоружана, се разбила у парампарчад о Србију која је тада (1914) имала око 2 500 000 становника. Којим снагама ћете ти и истомишљеници остварити своје циљеве данас кад нас има 65% ако их нисте остварили када нас је како си навео било једва 30%?”
U trenutku kada se monarhija raspala, bila je već slaba, iznurena i urušena. Zato se i raspala. A razlog tome je retrogradna politika habzburgovaca, a ne Srbija. Srbija danas izgleda isto tako. I isto ima retrogradno vođstvo (da je živ, Slobodan Milošević bi se sigurno ponosio Borisom Tadićem). A alternativa su Tomislav Nikolić i Vojislav Koštunica (mislim da je svaki komentar izlišan). Sve nam to govori da ćemo i u budućnosti imati čime da se zabavljamo na ovom i sličnim forumima, umesto da živimo vlastite živote.
Što se procenata tiče, mnoge teritorije koje su u Versaju dobile države pobednice imale su značajan procenat nemačkog i mađarskog življa (neretko se radilo o apsolutnoj ili dvotrećinskoj većini), pa su ipak ostale izvan Austrije, Nemačke i Mađarske. Bila je to ogoljena pobednička pravda, ništa drugo. Pored toga, moramo uzeti u obzir da u međunarodnim političkim krugovima Srbija ima “ugled” zemlje koja je u ne tako davnom periodu započela i izgubila četiri rata (to što “slobodni i nezavisni” mediji u Srbiji, počev od “javnog servisa” pa do B92 ni su u stanju ili ne smeju to da kažu građanima, nego svakodnevno serviraju šaperističko-tadićevsku šećernu vodicu – to je posebna tema).