ZORA DRČELIĆ: Čitate li Vučića?

27 Aug 2017

Opus Aleksandra Vučića podseća na zakasnelu potrebu čoveka bez radne biografije izvan političke karijere da ostavi trag o sebi kao prosvetitelju, misionaru, filozofu, ocu nacije, lajf kouču, modernizatoru, neshvaćenom i usamljenom reformatoru koji kritikuje one koje najviše voli – svoje sunarodnike

Nema tog ozbiljnog kolumniste koji svoje kolumne ne?e ukori?iti. Uglavnom se svi pravdaju isto: “Ma nateraše me ovi moji, kažu, bolje da sve bude na jednom mestu.” I autorski tekstovi Aleksandra Vu?i?a, sva je prilika, mogli bi u nekom trenutku da se na?u izme?u korica knjige i postanu – njegovi dnevni?ki zapisi. Predsednik Vu?i? bi tako imao priliku da do?e na otvaranje beogradskog Sajma knjiga, zatim da malo posedi na štandu svog izdava?a, koliko mu gusti predsedni?ki raspored dozvoljava, a najupornijima i najbržima stigao bi i knjige da potpiše, beogradska štampa bi brujala o fantasti?nom broju posetilaca koji su došli iz cele Srbije zbog predsednika i njegove knjige…

Dakle, zašto Aleksandar Vu?i? piše za novine? ?ovek je predsednik države, doskorašnji premijer, najvažniji ?ovek u zemlji koji ima mesta u medijima koliko želi, ionako je ve? prozivan da je glavni i odgovorni urednik gotovo svih medija u zemlji. Šta ?e mu to onda? Ako mu je stalo da se ukori?i, to bi mogao o?as posla, nau?io je od dr Vojislava Šešelja kako se elegantno štancuju knjige, za taj posao nisu mu potrebne kolumne na musavom papiru.

Ali, novine su ?udan jedan poriv, posve ljudski, pa se predsednik Vu?i? u tome ne razlikuje mnogo od drugih koje je nagon obuzeo. Kome je jednom objavljeno pismo ?italaca, pa makar i u “Politikinom zabavniku” pre 30 godina, taj dobro zna da je potpis ispod teksta u novinama – ?avolska stvar. Mnoge je taj ?avo namamio u novinarstvo, pa se sad grizu za uši što nisu poslušali roditelje i izu?ili neki “sigurniji” zanat, dok ih društvo ziheraša koje im je ju?e zavidelo danas – sažaljeva. Neki drugi su na vreme izba?eni na obalu – pokazalo se da im ne ide “udaranje u tastaturu”, ali su im novine ostale “tiha patnja”.

Ubedljivo najteža kategorija hroni?no opsednutih štampom kao takvom, jesu ljudi bez profesije. Stru?njaci opšte prakse kojima su fakultetske diplome ostale u rangu zna?ki na reveru, ali su po kafi?ima i kafanama vazda važili za erudite – natprose?no na?itane i inteligentne, one što o svemu drže banku. Takvi se takmi?e u broju pro?itanih knjiga nedeljno, razbacuju se pikanterijama iz zapadne štampe, znaju napamet bar ?etiri tuceta citata umnih ljudi i dvaput više narodnih izreka, ali od toga ne žive ve? od partijskih i burazerskih veza. Ova sorta zvani?no prezire novinare, ali voli da gurne neki svoj tekst u štampu. ?ak i u ovu današnju. Kad takve erudite apdejtuju svoje tanušne biografije zbog iskrsle sinekure, obavezno napišu ovako: “pisao/la za…” pa navedu dva nedeljnika i jedan do dva dnevnika. Naprave sebi ceo jedan red u biografiji i to na osnovu dva i po ukucana ?lanka u životu.

OTAC NACIJE: Ko ?e ga znati, Aleksandar Vu?i? je jednom davno pokušao da se bavi novinarstvom, na Palama, po?etkom devedesetih. Prise?aju?i se tih svojih novinarskih po?etaka na Kanalu S na Palama 1992/93. gde je radio na pripremanju vesti na engleskom jeziku, rekao je: “Zanimljiv je to posao, ali sam ispravno procenio da to nije za mene, da ima vas koji ste mnogo bolji” (“Press”, 6. 9. 2010). Od svog novinarstva upamtio je “brzu partiju šaha s Ratkom Mladi?em” i intervju s Radovanom Karadži?em. Bilo mu je 23 godine kada je ušao u Srpsku radikalnu stranku i zapo?eo politi?ku karijeru, ?ijem smo zenitu valjda svedoci poslednjih godina. Pokazao se i kao ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovi?a za Miloševi?evog vakta, a svoj prezir prema novinama i novinarima ne sputava ni danas – redovno ih ponižava u TV emisijama i na konferencijama za štampu.

Ne bi se moglo re?i da je Aleksandra Vu?i?a ikada zanimalo novinarstvo kao takvo, pre ?e biti da su mu mediji koristili u disciplini za koju mu treba skinuti kapu – samopromociji. I sve to nije nimalo neuobi?ajeno za predsednike i premijere država, “obra?anja naciji” u pisanoj i svakoj drugoj formi mogu biti deo državni?kog rasporeda.

Nevolja je kada tekstopisac pomisli da je otac nacije, da iza?emo na sredu. A to je s Vu?i?em izgleda po?elo da se doga?a. Svaki njegov tekst pisan visokoparnim, emfati?nim stilom, s visine, eks katedra, u kojem dominiraju kritika i pouka upu?ene gra?anima Srbije, ho?e da eksplodira u egocentrizmu i nametanju vrhovnog autoriteta – sebe. On najbolje poznaje svoj narod i jedini ima rešenje za evropsku budu?nost, od njega po?inje novo doba za Srbe i, što je najvažnije, od njega ?e se ra?ati novi Srbi – oslobo?eni mitova i legendi, oslobo?eni ratova i nacionalizama, moderni, vredni i napredni ljudi – ibermenš Srbi.

Tako, otac nacije, poput jedinog merodavnog analiti?ara srpske prošlosti i sadašnjosti ali i projektanta budu?nosti, prekoreva i podu?ava svoje sunarodnike i kad piše o otvaranju prodavnice nameštaja Ikea u Bubanj potoku (autorski tekst predsednika Srbije Aleksandra Vu?i?a “Ne greši samo onaj ko spava”, “Alo”, 8. avgust) i kad poziva na unutrašnji dijalog o Kosovu (autorski tekst predsednika Srbije A. Vu?i?a “Zašto nam je potreban unutrašnji dijalog o Kosovu”, “Blic”, 24. jul).

“Ikea menja na?in razmišljanja. Svakog pojedinca i ?itavog društva. I, po meni, ona je, uz Zakon o radu, najzna?ajniji ‘udar’ na zastarele i prevazi?ene delove mentaliteta, na kolektivnu lenjost i nepomerljivost, kao i na onu životnu filozofiju koja nam je, stalno, ponavljala da treba da ?ekamo da neko drugi sve završi umesto nas samih”, piše predsednik države povodom povratka švedske kompanije Ikea u Srbiju.

U tekstu o Kosovu predsednik postavlja zagonetku kao Sfinga iz gr?kog mita, mada u svom opusu i te kako insistira na demitologizaciji Srba: “Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne ?ekamo da ?e nam u ruke do?i i ono što smo odavno izgubili.”

Umesto da bez citata i stilskih figura ponudi svoje rešenje, on insistira da zagonetku rešimo mi, uvla?e?i nas sve dublje u meandre svojih misli bez kraja i konca: “Pronalaženje rešenja zahteva glavu vru?u od stalnog razmišljanja, srce koje je hladno na preterane emocije, i ruke uprljane kompromisima. I naše i albanske. Zahteva, ponovo, po receptu Šimona Peresa, da mi, kojima istorija nije do sada dala ništa osim krvi i ratova, kona?no uposlimo svoj najve?i resurs, svoju glavu, i na?emo rešenje. Zahteva rad, svih, jasnu svest o tome da je to što radimo duga?ak, zamršen i ?esto bolan proces, ali najpre onu vrstu promene u našoj, kolektivnoj svesti, koja je ?esto svaki dogovor doživljavala kao poraz. To jednostavno nije ta?no. Nismo mi ništa tako veliko dobili u ratovima, što smo gubili u miru. Zato što smo, sve što smo dobili, i izgubili, ratuju?i, platili najtežom mogu?om cenom, onom koja ne može da se nadoknadi. Našim životima, i životima naše dece. I to mora da prestane. Vreme je da Srbija radi, razmišlja, i dobija, pobe?uje, bez sukoba. I ja sam ube?en da smo, ve? danas, u stanju da to uradimo.”

Jedan ?italac je u svom komentaru na “Blicovom” sajtu ispod teksta Aleksandra Vu?i?a napisao: “Poštovani predsedni?e Aleksandre Vu?i?u! Ovim mojim komentarom nadam se da ?e vam biti sve jasno s obzirom da vašim autorskim tekstom meni ništa nije jasno! Pomislio bih da ste filozof da ne znam da ste pravnik. Ja sam iz Orahovca ništa nisam prodao niti ?u prodavati! Molim vas kao Srbin Srbina brat brata nemojte ni u ludilu priznavati Kosovo i Metohiju! Tamo su kosti i znoj svih mojih predaka! Zaboravimo li pretke istoriju zaboravi?emo i sebe i svoju decu! Zapamtite to.”

KONKURS ZA LEKTORA: U slu?aju da stvarno odlu?i da ukori?i svoje misli, Vu?i?u bi bio potreban jedan savestan lektor da po?isti nepotrebnu kišu zareza zbog kojih se otežano prolazi kroz tekst, smanji pubertetska velika slova (“Veli?anstvena Budu?nost”, u tekstu o Ikei), prekroji nervozne elipti?ne re?enice, tj. stavi zareze umesto ta?aka, a zareze kako rekosmo izbaci gde god može. U školi se u?i da se re?enica ne po?inje s “koji”, ali i da je u re?enici upotreba zamenice “koji” dva ili – Bože sa?uvaj tri puta – nedopustiva. Ova ?itateljka Vu?i?evih pisanija reda po red ulovila je i “koji, koji” konstrukciju i to u baš jednom lepom pokušaju pisanja duga?ke, smirene re?enice. Re? je ponovo o Vu?i?evom omiljenom pozivanju na Lutera i Vebera i protestantsku radnu etiku u ekskluzivnom, novogodišnjem autorskom tekstu za “Novosti”, pa u tom kontekstu piše: “I to je jedina prošlost koja nam je potrebna. Ona u kojoj je, na primer, ?ovani Piko dela Mirandela, koji je u petnaestom veku objavio traktat ‘O dostojanstvu ?oveka’, svojevrsni manifest renesanse, u kojem je rekao da nas je Bog stvorio da bismo nešto sami sa sobom uradili” (“Srbija ulazi u novi vek rada bez ?arobnih štapi?a i rata”, “Ve?ernje novosti” 31. decembar, 2015). Kojoj, koji, kojem, tri puta u istoj re?enici. Ovakav ispad, urednici i lektori nekadašnje ugledne škole “Novosti” ne bi dopustili ni Josipu Brozu u autorskom tekstu. Dakle, da se pogrešno ne razume, to što je predsednik zabrljao re?enicu, nije strašno, dešava se, ne greši samo onaj ko spava, zgodan citat para vredi, ali greh ide na dušu redakciji koja mu je pustila takvu re?enicu, jer valjda: ko sme Vu?i?a da lektoriše? Elem, u istom tekstu ubrzo nastavlja kratkim, nepotpunim re?enicama, nervozno i užurbano: “Zato i ne?u da se ljutim na kriti?are. Proba?u da ih razumem. I da im ponudim novo rešenje, ono koje najbolje znam. Radi?u. I, slede?e godine, to ?u po?eti 1. januara. U sedam ujutru. I znam da ?e mi se pridružiti svako ko sanja istu Srbiju kao i ja. Onu koja je mogu?a. Koja je presko?ila ambis i pronašla budu?nost. I koju smo sami izgradili.”

Ovako Vu?i? po?inje još jedan ekskluzivni tekst, ovog puta za portal “Telegraf” povodom otvaranja prvih poglavlja u pregovorima sa EU:

“Beograd, ve?e, dan uo?i ?etrnaestog decembra. Pakujem se, kre?em za Brisel. Nosim gomilu papira i niz nepovezanih misli o tome šta se danas doga?a. Onda, polako, po?injem da ih slažem. I znam, šta ho?u da kažem…” (“Danas je najrevolucionarniji dan u srpskoj istoriji”, “Telegraf”, 14. decembar 2015). U ovom tekstu, dosta ?osi?evski intoniranom, nalik njegovim dnevni?kim zabeleškama, A. Vu?i? pored svojih omiljenih Konfu?ija, Andri?a, Vebera, Martina Lutera, Šekspira, ?okovi?a i Majkla Džordana, ovde citira Dejvida Lendisa, profesora istorije i ekonomije na Harvardu, u tuma?enju re?i “revolucija”, pa kaže: “Ako re?i ‘revolucija’ damo zna?enje kakvo joj daje Dejvid Lendis – velika promena ili pomeranje u aktivnosti ili odre?enoj stvari – i ako akcenat stavimo na dubinu, a ne na brzinu promene, onda, za 14. decembar 2015. godine, možemo mirno da kažemo da je važan i možda najrevolucionarniji datum u novijoj srpskoj istoriji.” A onda ponovo slede kratke i nepotpune, nervozne i uzbu?ene re?enice-misli, prese?ene ta?kama i zarezima: “Evropa je, upravo tog dana, prestala, u Srbiji, da bude san. Postala je izjava. Jasna i nedvosmislena. O kraju jednog puta, koji je, u našem slu?aju, trajao punih dve stotine godina. O ponovnom pronalasku ne?eg davnog izgubljenog. O Kadmu koji se, za razliku od mita, sastao sa svojom sestrom. O Srbiji, tamo gde joj i jeste mesto. U Evropi. Gledaju?i, sada, unazad, mnoge stvari izgledaju jasnije. I nisu mogle da budu kra?e.”

Naime, nepotpune re?enice u književnom tekstu mogu doprineti estetici i ekspresivnosti izraza, tome dakako i služe, no ovde otežavaju razumevanje novinskog ?lanka, jer ova predsedni?ka pisanija to i jesu, pa bi se uz pesni?ku slobodu na koju svi imaju pravo, pa i predsednik, uvek valjalo držati bar osnovnih dobrih obi?aja pisanja ?lanka za novine. Ali predsednik to nekako stalno sme?e s uma insistiraju?i na poeti?nosti, razbarušenosti, digresijama, retori?kim pitanjima. Jedno od osnovnih pravila dobre škole novinarstva je: Nemoj mu?iti ?itaoca. Pusti ga da lako pro?e kroz tekst, kao nožem kroz puter, drži ga za ruku i vodi kroz tekst u jednom dahu. To su novine, a ne memoari. Memoare daj rodbini pa nek ih drže na polici. U novinskom ?lanku, sve te ta?ke i zarezi gde im mesto nije, stilske figure anadiploza, anafora i epifora (tzv. lirski paralelizmi), nabrajanja, gradacije i hiperbole, deluju prili?no neuravnoteženo, neozbiljno i, da kažemo, mladala?ki. Eto da se i potpisnica ovih redova posluži citatom: kad su jednom prilikom Zuki Džumhuru doneli svesku poezije jedne beogradske gimnazijalke, za kafanskim stolom je, prelistavaju?i stihove, rekao: “Ako nije pubertet, bi?e od nje velika pesnikinja.” Bio je pubertet. Vu?i?evi tekstovi su, ruku na srce, otprilike to. Bi?e možda od njega pisac, ako nije pubertet.

LAJF KOU?: Nego, mesto oca nacije u Srbiji je upražnjeno, otkako Dobrica ?osi? više nije me?u nama. ?itaju?i Vu?i?eve tekstove, uopšte ne bi bilo cini?no pomisliti da je predsednik Srbije rešio da se kandiduje i na to mesto. Da se poslužimo njegovim jezikom, on mentalitetski dobro stoji s ?osi?em. E sad, nekome to izgleda kao mana, a nekom drugom – kao vrlina, pa se svetu ne može ugoditi. Ipak, trebalo bi i Vu?i?u priznati nešto. Za razliku od Miloševi?a, Zorana ?in?i?a i Borisa Tadi?a koji su imali prilike da ?uju šta ?osi?, otac nacije, misli o Kosovu, Evropi, Srbima i Albancima, mentalitetu i ostalim bakra?ima, Aleksandar Vu?i? je prirodom stvari uskra?en za tako nešto. I šta može drugo nego da, u nedostatku ?osi?a, razgovara sa samim sobom, i usput to i zapiše. Njemu je bar najmanji problem da to objavi u kojim god ho?e novinama.

Ipak, najve?a prepreka s kojom se susre?e ?italac ovih tekstova, nije kako je nešto napisano, nisu ni stilske figure ni citati ni zarezi, nego šta ima u tekstu. A nema gotovo ništa što je u vezi sa stvarnoš?u. Eto, izuzev onih simpati?nih saveta kao iz nekakve lajf kou? edukacije u tekstu “Usta?emo posle svih naših raspe?a i muka” (“Novosti”, 11. april 2015), kada objašnjava kako je važno ne odustati posle poraza i podse?a na Majkla Džordana, najve?eg košarkaša svih vremena, koji je u karijeri promašio više od 9000 šuteva.

Tu je najsvežiji u pam?enju ovaj poslednji, ve? citirani PR tekst za Ikeu, u kojem predsednik Vu?i? tvrdi da je osniva? Ikee Ingvar Kamprad “uspeo da oživi i živi Maksa Vebera u prodavnici nameštaja”, te da je njegov “Testament prodavca nameštaja” – “katehizis protestantskog duha (…) najbolje mogu?e uputstvo za izgradnju velike, uspešne kompanije i velikog, uspešnog društva, društva koje stalno ide napred”. To što Vu?i? izjedna?ava društvo s kompanijom, nije novost, više puta je uostalom za ovih pet godina dokazao da državu tretira kao svoje privatno preduze?e, a gra?ane kao svoje radnike. Od tih tekstova Vu?i?evih o radu, mentalitetu, korenitim promenama i napretku Srbije možda je najbolji “Moj odgovor Njima” (“Blic”, 2. mart, 2015) u kojem on proziva intelektualnu elitu koja ne?e da ga podrži, pa su on i njegova tadašnja vlada bili osu?eni da budu?nost “sanjaju sami”. U tom tekstu Vu?i? ta?no pita: “…kako da ljude, vekovima ube?ivane, i ube?ene, u uspavljuju?i fatalizam, ljude koji misle da od njih ništa ne zavisi, i da je rad robija, a ne na?in da se nešto postigne, kako, dakle, njih da promenimo i nau?imo da je rad dobar, da donosi rezultat, ako ne stalnim pominjanjem tog rada, i sopstvenim primerom.” Toj se re?enici nema šta zameriti, bila bi ohrabruju?a i prosvetiteljska ako ho?ete, samo kad bi imala bar i najmanju potporu u stvarnosti. Nažalost, Vu?i?ev primer je takav da je njegova kompanija-država ogrezla u partokratiji i korupciji, sa svojim institucijama poput kadije koji i tuži i sudi, a od ?oveka koji nije sa njima, tom novom naprednja?kom ibermenš klasom, od njega zaista ništa ne zavisi koliko god da radi i gde god da radi. I njegov rad jeste – robija. Vu?i? je tako delimi?no u pravu, on jeste poput osniva?a Ikee osnovao novu državu svojih naprednih sledbenika. Mi ostali smo gra?ani drugog reda.

Pojednostavljeno, opus Aleksandra Vu?i?a podse?a na zakasnelu potrebu ?oveka bez radne biografije izvan politi?ke karijere da ostavi trag o sebi kao prosvetitelju, misionaru, filozofu, ocu nacije, lajf kou?u, modernizatoru, neshva?enom i usamljenom reformatoru koji kritikuje one koje najviše voli – svoje sunarodnike, sve u želji da ih kona?no izvede iz vekova tame, podu?i da odustanu od zatucane prošlosti i nazadovanja i po?u u vek napretka, civilizacije, rada, upornosti, marljivosti i neodustajanja do svetle budu?nosti. I sve bi bilo u redu kad bi to što je napisano imalo i naznake sli?nosti sa petogodišnjom stvarnoš?u u Srbiji pod njegovom vlaš?u. Zato od svega ovoga što piše – ništa nije u redu. Apsurd njegovih tekstova jeste u tome što oni koji bi se složili u na?elu sa onim što on piše ne glasaju za njega, a oni koji se ne slažu sa onim što predsednik Srbije piše, oni pak glasaju za njega. Zato ga ne ?itaju ni jedni ni drugi.

(Vreme)

Podelite ovu stranicu!