ZORA DRČELIĆ: Čitate li Vučića?

27 Aug 2017

Opus Aleksandra Vučića podseća na zakasnelu potrebu čoveka bez radne biografije izvan političke karijere da ostavi trag o sebi kao prosvetitelju, misionaru, filozofu, ocu nacije, lajf kouču, modernizatoru, neshvaćenom i usamljenom reformatoru koji kritikuje one koje najviše voli – svoje sunarodnike

Nema tog ozbiljnog kolumniste koji svoje kolumne neće ukoričiti. Uglavnom se svi pravdaju isto: “Ma nateraše me ovi moji, kažu, bolje da sve bude na jednom mestu.” I autorski tekstovi Aleksandra Vučića, sva je prilika, mogli bi u nekom trenutku da se nađu između korica knjige i postanu – njegovi dnevnički zapisi. Predsednik Vučić bi tako imao priliku da dođe na otvaranje beogradskog Sajma knjiga, zatim da malo posedi na štandu svog izdavača, koliko mu gusti predsednički raspored dozvoljava, a najupornijima i najbržima stigao bi i knjige da potpiše, beogradska štampa bi brujala o fantastičnom broju posetilaca koji su došli iz cele Srbije zbog predsednika i njegove knjige…

Dakle, zašto Aleksandar Vučić piše za novine? Čovek je predsednik države, doskorašnji premijer, najvažniji čovek u zemlji koji ima mesta u medijima koliko želi, ionako je već prozivan da je glavni i odgovorni urednik gotovo svih medija u zemlji. Šta će mu to onda? Ako mu je stalo da se ukoriči, to bi mogao očas posla, naučio je od dr Vojislava Šešelja kako se elegantno štancuju knjige, za taj posao nisu mu potrebne kolumne na musavom papiru.

Ali, novine su čudan jedan poriv, posve ljudski, pa se predsednik Vučić u tome ne razlikuje mnogo od drugih koje je nagon obuzeo. Kome je jednom objavljeno pismo čitalaca, pa makar i u “Politikinom zabavniku” pre 30 godina, taj dobro zna da je potpis ispod teksta u novinama – đavolska stvar. Mnoge je taj đavo namamio u novinarstvo, pa se sad grizu za uši što nisu poslušali roditelje i izučili neki “sigurniji” zanat, dok ih društvo ziheraša koje im je juče zavidelo danas – sažaljeva. Neki drugi su na vreme izbačeni na obalu – pokazalo se da im ne ide “udaranje u tastaturu”, ali su im novine ostale “tiha patnja”.

Ubedljivo najteža kategorija hronično opsednutih štampom kao takvom, jesu ljudi bez profesije. Stručnjaci opšte prakse kojima su fakultetske diplome ostale u rangu znački na reveru, ali su po kafićima i kafanama vazda važili za erudite – natprosečno načitane i inteligentne, one što o svemu drže banku. Takvi se takmiče u broju pročitanih knjiga nedeljno, razbacuju se pikanterijama iz zapadne štampe, znaju napamet bar četiri tuceta citata umnih ljudi i dvaput više narodnih izreka, ali od toga ne žive već od partijskih i burazerskih veza. Ova sorta zvanično prezire novinare, ali voli da gurne neki svoj tekst u štampu. Čak i u ovu današnju. Kad takve erudite apdejtuju svoje tanušne biografije zbog iskrsle sinekure, obavezno napišu ovako: “pisao/la za…” pa navedu dva nedeljnika i jedan do dva dnevnika. Naprave sebi ceo jedan red u biografiji i to na osnovu dva i po ukucana članka u životu.

OTAC NACIJE: Ko će ga znati, Aleksandar Vučić je jednom davno pokušao da se bavi novinarstvom, na Palama, početkom devedesetih. Prisećajući se tih svojih novinarskih početaka na Kanalu S na Palama 1992/93. gde je radio na pripremanju vesti na engleskom jeziku, rekao je: “Zanimljiv je to posao, ali sam ispravno procenio da to nije za mene, da ima vas koji ste mnogo bolji” (“Press”, 6. 9. 2010). Od svog novinarstva upamtio je “brzu partiju šaha s Ratkom Mladićem” i intervju s Radovanom Karadžićem. Bilo mu je 23 godine kada je ušao u Srpsku radikalnu stranku i započeo političku karijeru, čijem smo zenitu valjda svedoci poslednjih godina. Pokazao se i kao ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovića za Miloševićevog vakta, a svoj prezir prema novinama i novinarima ne sputava ni danas – redovno ih ponižava u TV emisijama i na konferencijama za štampu.

Ne bi se moglo reći da je Aleksandra Vučića ikada zanimalo novinarstvo kao takvo, pre će biti da su mu mediji koristili u disciplini za koju mu treba skinuti kapu – samopromociji. I sve to nije nimalo neuobičajeno za predsednike i premijere država, “obraćanja naciji” u pisanoj i svakoj drugoj formi mogu biti deo državničkog rasporeda.

Nevolja je kada tekstopisac pomisli da je otac nacije, da izađemo na sredu. A to je s Vučićem izgleda počelo da se događa. Svaki njegov tekst pisan visokoparnim, emfatičnim stilom, s visine, eks katedra, u kojem dominiraju kritika i pouka upućene građanima Srbije, hoće da eksplodira u egocentrizmu i nametanju vrhovnog autoriteta – sebe. On najbolje poznaje svoj narod i jedini ima rešenje za evropsku budućnost, od njega počinje novo doba za Srbe i, što je najvažnije, od njega će se rađati novi Srbi – oslobođeni mitova i legendi, oslobođeni ratova i nacionalizama, moderni, vredni i napredni ljudi – ibermenš Srbi.

Tako, otac nacije, poput jedinog merodavnog analitičara srpske prošlosti i sadašnjosti ali i projektanta budućnosti, prekoreva i podučava svoje sunarodnike i kad piše o otvaranju prodavnice nameštaja Ikea u Bubanj potoku (autorski tekst predsednika Srbije Aleksandra Vučića “Ne greši samo onaj ko spava”, “Alo”, 8. avgust) i kad poziva na unutrašnji dijalog o Kosovu (autorski tekst predsednika Srbije A. Vučića “Zašto nam je potreban unutrašnji dijalog o Kosovu”, “Blic”, 24. jul).

“Ikea menja način razmišljanja. Svakog pojedinca i čitavog društva. I, po meni, ona je, uz Zakon o radu, najznačajniji ‘udar’ na zastarele i prevaziđene delove mentaliteta, na kolektivnu lenjost i nepomerljivost, kao i na onu životnu filozofiju koja nam je, stalno, ponavljala da treba da čekamo da neko drugi sve završi umesto nas samih”, piše predsednik države povodom povratka švedske kompanije Ikea u Srbiju.

U tekstu o Kosovu predsednik postavlja zagonetku kao Sfinga iz grčkog mita, mada u svom opusu i te kako insistira na demitologizaciji Srba: “Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što smo odavno izgubili.”

Umesto da bez citata i stilskih figura ponudi svoje rešenje, on insistira da zagonetku rešimo mi, uvlačeći nas sve dublje u meandre svojih misli bez kraja i konca: “Pronalaženje rešenja zahteva glavu vruću od stalnog razmišljanja, srce koje je hladno na preterane emocije, i ruke uprljane kompromisima. I naše i albanske. Zahteva, ponovo, po receptu Šimona Peresa, da mi, kojima istorija nije do sada dala ništa osim krvi i ratova, konačno uposlimo svoj najveći resurs, svoju glavu, i nađemo rešenje. Zahteva rad, svih, jasnu svest o tome da je to što radimo dugačak, zamršen i često bolan proces, ali najpre onu vrstu promene u našoj, kolektivnoj svesti, koja je često svaki dogovor doživljavala kao poraz. To jednostavno nije tačno. Nismo mi ništa tako veliko dobili u ratovima, što smo gubili u miru. Zato što smo, sve što smo dobili, i izgubili, ratujući, platili najtežom mogućom cenom, onom koja ne može da se nadoknadi. Našim životima, i životima naše dece. I to mora da prestane. Vreme je da Srbija radi, razmišlja, i dobija, pobeđuje, bez sukoba. I ja sam ubeđen da smo, već danas, u stanju da to uradimo.”

Jedan čitalac je u svom komentaru na “Blicovom” sajtu ispod teksta Aleksandra Vučića napisao: “Poštovani predsedniče Aleksandre Vučiću! Ovim mojim komentarom nadam se da će vam biti sve jasno s obzirom da vašim autorskim tekstom meni ništa nije jasno! Pomislio bih da ste filozof da ne znam da ste pravnik. Ja sam iz Orahovca ništa nisam prodao niti ću prodavati! Molim vas kao Srbin Srbina brat brata nemojte ni u ludilu priznavati Kosovo i Metohiju! Tamo su kosti i znoj svih mojih predaka! Zaboravimo li pretke istoriju zaboravićemo i sebe i svoju decu! Zapamtite to.”

KONKURS ZA LEKTORA: U slučaju da stvarno odluči da ukoriči svoje misli, Vučiću bi bio potreban jedan savestan lektor da počisti nepotrebnu kišu zareza zbog kojih se otežano prolazi kroz tekst, smanji pubertetska velika slova (“Veličanstvena Budućnost”, u tekstu o Ikei), prekroji nervozne eliptične rečenice, tj. stavi zareze umesto tačaka, a zareze kako rekosmo izbaci gde god može. U školi se uči da se rečenica ne počinje s “koji”, ali i da je u rečenici upotreba zamenice “koji” dva ili – Bože sačuvaj tri puta – nedopustiva. Ova čitateljka Vučićevih pisanija reda po red ulovila je i “koji, koji” konstrukciju i to u baš jednom lepom pokušaju pisanja dugačke, smirene rečenice. Reč je ponovo o Vučićevom omiljenom pozivanju na Lutera i Vebera i protestantsku radnu etiku u ekskluzivnom, novogodišnjem autorskom tekstu za “Novosti”, pa u tom kontekstu piše: “I to je jedina prošlost koja nam je potrebna. Ona u kojoj je, na primer, Đovani Piko dela Mirandela, koji je u petnaestom veku objavio traktat ‘O dostojanstvu čoveka’, svojevrsni manifest renesanse, u kojem je rekao da nas je Bog stvorio da bismo nešto sami sa sobom uradili” (“Srbija ulazi u novi vek rada bez čarobnih štapića i rata”, “Večernje novosti” 31. decembar, 2015). Kojoj, koji, kojem, tri puta u istoj rečenici. Ovakav ispad, urednici i lektori nekadašnje ugledne škole “Novosti” ne bi dopustili ni Josipu Brozu u autorskom tekstu. Dakle, da se pogrešno ne razume, to što je predsednik zabrljao rečenicu, nije strašno, dešava se, ne greši samo onaj ko spava, zgodan citat para vredi, ali greh ide na dušu redakciji koja mu je pustila takvu rečenicu, jer valjda: ko sme Vučića da lektoriše? Elem, u istom tekstu ubrzo nastavlja kratkim, nepotpunim rečenicama, nervozno i užurbano: “Zato i neću da se ljutim na kritičare. Probaću da ih razumem. I da im ponudim novo rešenje, ono koje najbolje znam. Radiću. I, sledeće godine, to ću početi 1. januara. U sedam ujutru. I znam da će mi se pridružiti svako ko sanja istu Srbiju kao i ja. Onu koja je moguća. Koja je preskočila ambis i pronašla budućnost. I koju smo sami izgradili.”

Ovako Vučić počinje još jedan ekskluzivni tekst, ovog puta za portal “Telegraf” povodom otvaranja prvih poglavlja u pregovorima sa EU:

“Beograd, veče, dan uoči četrnaestog decembra. Pakujem se, krećem za Brisel. Nosim gomilu papira i niz nepovezanih misli o tome šta se danas događa. Onda, polako, počinjem da ih slažem. I znam, šta hoću da kažem…” (“Danas je najrevolucionarniji dan u srpskoj istoriji”, “Telegraf”, 14. decembar 2015). U ovom tekstu, dosta ćosićevski intoniranom, nalik njegovim dnevničkim zabeleškama, A. Vučić pored svojih omiljenih Konfučija, Andrića, Vebera, Martina Lutera, Šekspira, Đokovića i Majkla Džordana, ovde citira Dejvida Lendisa, profesora istorije i ekonomije na Harvardu, u tumačenju reči “revolucija”, pa kaže: “Ako reči ‘revolucija’ damo značenje kakvo joj daje Dejvid Lendis – velika promena ili pomeranje u aktivnosti ili određenoj stvari – i ako akcenat stavimo na dubinu, a ne na brzinu promene, onda, za 14. decembar 2015. godine, možemo mirno da kažemo da je važan i možda najrevolucionarniji datum u novijoj srpskoj istoriji.” A onda ponovo slede kratke i nepotpune, nervozne i uzbuđene rečenice-misli, presečene tačkama i zarezima: “Evropa je, upravo tog dana, prestala, u Srbiji, da bude san. Postala je izjava. Jasna i nedvosmislena. O kraju jednog puta, koji je, u našem slučaju, trajao punih dve stotine godina. O ponovnom pronalasku nečeg davnog izgubljenog. O Kadmu koji se, za razliku od mita, sastao sa svojom sestrom. O Srbiji, tamo gde joj i jeste mesto. U Evropi. Gledajući, sada, unazad, mnoge stvari izgledaju jasnije. I nisu mogle da budu kraće.”

Naime, nepotpune rečenice u književnom tekstu mogu doprineti estetici i ekspresivnosti izraza, tome dakako i služe, no ovde otežavaju razumevanje novinskog članka, jer ova predsednička pisanija to i jesu, pa bi se uz pesničku slobodu na koju svi imaju pravo, pa i predsednik, uvek valjalo držati bar osnovnih dobrih običaja pisanja članka za novine. Ali predsednik to nekako stalno smeće s uma insistirajući na poetičnosti, razbarušenosti, digresijama, retoričkim pitanjima. Jedno od osnovnih pravila dobre škole novinarstva je: Nemoj mučiti čitaoca. Pusti ga da lako prođe kroz tekst, kao nožem kroz puter, drži ga za ruku i vodi kroz tekst u jednom dahu. To su novine, a ne memoari. Memoare daj rodbini pa nek ih drže na polici. U novinskom članku, sve te tačke i zarezi gde im mesto nije, stilske figure anadiploza, anafora i epifora (tzv. lirski paralelizmi), nabrajanja, gradacije i hiperbole, deluju prilično neuravnoteženo, neozbiljno i, da kažemo, mladalački. Eto da se i potpisnica ovih redova posluži citatom: kad su jednom prilikom Zuki Džumhuru doneli svesku poezije jedne beogradske gimnazijalke, za kafanskim stolom je, prelistavajući stihove, rekao: “Ako nije pubertet, biće od nje velika pesnikinja.” Bio je pubertet. Vučićevi tekstovi su, ruku na srce, otprilike to. Biće možda od njega pisac, ako nije pubertet.

LAJF KOUČ: Nego, mesto oca nacije u Srbiji je upražnjeno, otkako Dobrica Ćosić više nije među nama. Čitajući Vučićeve tekstove, uopšte ne bi bilo cinično pomisliti da je predsednik Srbije rešio da se kandiduje i na to mesto. Da se poslužimo njegovim jezikom, on mentalitetski dobro stoji s Ćosićem. E sad, nekome to izgleda kao mana, a nekom drugom – kao vrlina, pa se svetu ne može ugoditi. Ipak, trebalo bi i Vučiću priznati nešto. Za razliku od Miloševića, Zorana Đinđića i Borisa Tadića koji su imali prilike da čuju šta Ćosić, otac nacije, misli o Kosovu, Evropi, Srbima i Albancima, mentalitetu i ostalim bakračima, Aleksandar Vučić je prirodom stvari uskraćen za tako nešto. I šta može drugo nego da, u nedostatku Ćosića, razgovara sa samim sobom, i usput to i zapiše. Njemu je bar najmanji problem da to objavi u kojim god hoće novinama.

Ipak, najveća prepreka s kojom se susreće čitalac ovih tekstova, nije kako je nešto napisano, nisu ni stilske figure ni citati ni zarezi, nego šta ima u tekstu. A nema gotovo ništa što je u vezi sa stvarnošću. Eto, izuzev onih simpatičnih saveta kao iz nekakve lajf kouč edukacije u tekstu “Ustaćemo posle svih naših raspeća i muka” (“Novosti”, 11. april 2015), kada objašnjava kako je važno ne odustati posle poraza i podseća na Majkla Džordana, najvećeg košarkaša svih vremena, koji je u karijeri promašio više od 9000 šuteva.

Tu je najsvežiji u pamćenju ovaj poslednji, već citirani PR tekst za Ikeu, u kojem predsednik Vučić tvrdi da je osnivač Ikee Ingvar Kamprad “uspeo da oživi i živi Maksa Vebera u prodavnici nameštaja”, te da je njegov “Testament prodavca nameštaja” – “katehizis protestantskog duha (…) najbolje moguće uputstvo za izgradnju velike, uspešne kompanije i velikog, uspešnog društva, društva koje stalno ide napred”. To što Vučić izjednačava društvo s kompanijom, nije novost, više puta je uostalom za ovih pet godina dokazao da državu tretira kao svoje privatno preduzeće, a građane kao svoje radnike. Od tih tekstova Vučićevih o radu, mentalitetu, korenitim promenama i napretku Srbije možda je najbolji “Moj odgovor Njima” (“Blic”, 2. mart, 2015) u kojem on proziva intelektualnu elitu koja neće da ga podrži, pa su on i njegova tadašnja vlada bili osuđeni da budućnost “sanjaju sami”. U tom tekstu Vučić tačno pita: “…kako da ljude, vekovima ubeđivane, i ubeđene, u uspavljujući fatalizam, ljude koji misle da od njih ništa ne zavisi, i da je rad robija, a ne način da se nešto postigne, kako, dakle, njih da promenimo i naučimo da je rad dobar, da donosi rezultat, ako ne stalnim pominjanjem tog rada, i sopstvenim primerom.” Toj se rečenici nema šta zameriti, bila bi ohrabrujuća i prosvetiteljska ako hoćete, samo kad bi imala bar i najmanju potporu u stvarnosti. Nažalost, Vučićev primer je takav da je njegova kompanija-država ogrezla u partokratiji i korupciji, sa svojim institucijama poput kadije koji i tuži i sudi, a od čoveka koji nije sa njima, tom novom naprednjačkom ibermenš klasom, od njega zaista ništa ne zavisi koliko god da radi i gde god da radi. I njegov rad jeste – robija. Vučić je tako delimično u pravu, on jeste poput osnivača Ikee osnovao novu državu svojih naprednih sledbenika. Mi ostali smo građani drugog reda.

Pojednostavljeno, opus Aleksandra Vučića podseća na zakasnelu potrebu čoveka bez radne biografije izvan političke karijere da ostavi trag o sebi kao prosvetitelju, misionaru, filozofu, ocu nacije, lajf kouču, modernizatoru, neshvaćenom i usamljenom reformatoru koji kritikuje one koje najviše voli – svoje sunarodnike, sve u želji da ih konačno izvede iz vekova tame, poduči da odustanu od zatucane prošlosti i nazadovanja i pođu u vek napretka, civilizacije, rada, upornosti, marljivosti i neodustajanja do svetle budućnosti. I sve bi bilo u redu kad bi to što je napisano imalo i naznake sličnosti sa petogodišnjom stvarnošću u Srbiji pod njegovom vlašću. Zato od svega ovoga što piše – ništa nije u redu. Apsurd njegovih tekstova jeste u tome što oni koji bi se složili u načelu sa onim što on piše ne glasaju za njega, a oni koji se ne slažu sa onim što predsednik Srbije piše, oni pak glasaju za njega. Zato ga ne čitaju ni jedni ni drugi.

(Vreme)

Podelite ovu stranicu!