Zločin u Štrpcima – porodice lišene pravde 24 godine

27 Feb 2017

"Porodice žrtava suočene su i sa dvodecenijskim ignorisanjem državnih organa nadležnih za brigu o civilnim žrtvama rata"

Fond za humanitarno pravo (FHP), Žene u crnom, Inicijativa mladih za ljudska prava (Inicijativa) i Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda podsetili su danas – na 24. godišnjicu od zločina u Štrpcima (BiH), kada su pripadnici Vojske Republike Srpske (VRS) iz voza koji je saobraćao na liniji Beograd-Bar oteli i ubili 20 putnika, među kojima je bilo 18 Bošnjaka, jedan Hrvat i jedan strani državljanin afričkog ili arapskog porekla, čiji identitet nije utvrđen – na odgovornost institucija Republike Srbije za ovaj zločin, te na činjenicu da porodice žrtava i dalje čekaju na sudsku pravdu u Srbiji, kao i na priznanje statusa porodica civilnih žrtava rata.

“Porodice žrtava, od kojih su većina državljani Srbije, suočene su i sa dvodecenijskim ignorisanjem državnih organa nadležnih za brigu o civilnim žrtvama rata (Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja) i zbog diskriminatornog zakonskog okvira u Srbiji ne mogu da ostvare status članova porodica civilnih žrtava rata i simbolične beneficije koje ono pruža”, ističe se u saopštenju FHP.

FHP navodi se da su žrtve ovog zločina: Esad Kapetanović, Ilijaz Ličin, Fehim Bakija, Šećo Softić, Rifat Husović, Halil Zupčević, Senad Đečević, Jusuf Rastoder, Ismet Babačić, Toma Buzov, Adem Alomerović, Muhedin Hanić, Safet Preljević, Džafer Topuzović, Rasim Ćorić, Fikret Memović, Fevzija Zeković, Nijazim Kajević, Zvjezdan Zuličić i jedno nepoznato lice.

Ukazuje se i da su do sada pronađeni posmrtni ostaci samo četiri žrtve: telo Halila Zupčevića pronađeno je krajem 2009. godine u selu Sjedača na obali jezera Perućac, a posmrtni ostaci Rasima Ćorića, Jusufa Rastodera i Ilijaza Ličine nađeni su na istoj lokaciji 2010. godine, dok se za ostalim telima i dalje traga.

“Tokom decembra 2014. godine u saradnji Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije (TRZ) i Tužilaštva Bosne i Hercegovine, pokrenuta je istraga protiv više lica osumnjičenih za izvršenje ovog zločina. Pred sudom Bosne i Hercegovine, još u oktobru 2015. godine počelo je suđenje desetorici optuženih, među kojima su Luka Dragičević, komandant Višegradske brigade VRS, Boban Inđić, komandant Interventne čete u Višegradskoj brigadi, te Gojko Lukić, brat Milana Lukića. Međutim, iako je TRZ u martu 2015. godine podiglo optužnicu protiv pet lica, ona do danas nije potvrđena”, navodi se u saopštenju FHP.

Dodaje se da je za zločin u Štrpcima do sada pravnosnažno osuđen samo Nebojša Ranisavljević, te da je u sudskom postupku koji je protiv njega vođen pred Višim sudom u Bijelom Polju (Crna Gora) utvrđeno da je grupa pripadnika Višegradske brigade, koju je predvodio Milan Lukić, nasilno zaustavila voz u stanici Štrpci, izvela 20 putnika i vojnim kamionom ih odvezla u prostorije osnovne škole u mestu Prelovo kod Višegrada (BiH).

“Nakon što su im oduzeli sve vredne stvari i pretukli ih, vezali su ih žicom i odvezli u napuštenu kuću u obližnje selo Mušići, gde su ih Milan Lukić i Boban Inđić ubili. Za to vreme Ranisavljević je čuvao stražu ispred kuće. Kada je jedan od otetih putnika pokušao da pobegne, Ranisavljević ga je ranio, a ranjenika je potom ubio Milan Lukić. Međunarodni krivični sud osudio je Milana Lukića na doživotnu kaznu zatvora za zločine nad višegradskim Muslimanima, ali ne i za zločin u Štrpcima”, podseća se u saopštenju.

Tokom suđenja Ranisavljeviću, kako se ukazuje, na osnovu dokumentacije Železničko–transportnog preduzeća „Beograd” utvrđeno je da je otmica bila unapred planirana i da su predstavnici državnih organa Srbije i SRJ bili upoznati sa postojanjem plana da se na stanici Štrpci izvrši otmica putnika muslimanske nacionalnosti. Ovo preduzeće je odmah po saznanju da postoji takav plan obavestilo nadležne organe, ali ništa nije preduzeto da se otmica spreči. FHP napominje da su među organima koji su bili obavešteni i Ministarstvo odbrane SRJ, Užički korpus VJ kojim je tada komandovao Dragoljub Ojdanić, kao i Državna bezbednost.

(Autonomija)