ZLATKO PAKOVIĆ: Trampovizor

03 Feb 2017

Tramp je na mesto najmoćnijeg čoveka SAD i, kako se to uobičajeno govori, najmoćnijeg čoveka sveta, postavljen izborom građana i građanki SAD

Nijedan predsednički mandat nije toliko osporavan u javnosti i nijednu inauguraciju nisu tako zdušno bojkotovale javne ličnosti kao mandat i inauguraciju Donalda Trampa. Zauzvrat, niko pre njega, a bila su četrdeset četvorica, nije tako brzo i tako široko počeo da koristi svoje nadležnosti kao on, sadašnji predsednik SAD.

Prvog dana svog mandata obrisao je potpis svog prethodnika sa dogovora o Transpacifičkom partnerstvu. Zatim je suspendovao prošireni zakon o zdravstvenom osiguranju koji je takođe izdejstvovao Barak Obama, omogućivši milionima obespravljenih Amerikanaca da najzad uživaju ovo osnovno ljudsko pravo. Doneo je ukaz o zabrani ulaska u SAD građankama i građanima iz sedam zemalja s većinskim muslimanskim stanovništvom.

U stilu ovog brisanja, ukidanja i zabrana, Tramp namerava da uskoro poništi i nuklearni sporazum sa Iranom, a ono što nagoveštava kao svoje grandiozno delo, dosad je bilo nezamislivo da bi ijednom američkom predsedniku uopšte moglo pasti na pameti i u snu.

Samo što nije započeo da gradi, valjda po uzoru na Veliki kineski zid, zid na granici sa Meksikom, za šta novac očekuje, kao znak zahvalnosti, od meksičke vlade (sic!), i tek što nije ukinuo carinske olakšice na uvezenu robu, Tramp ocenjuje da je NATO zastareo i da ga, u najmanju ruku treba transformisati, a da bi, možda, najbolje bilo da ovu alijansu SAD napuste. O Organizaciji ujedinjenih naroda, izražava se s prezrenjem, kao o nekakvoj tamo tribini za ubijanje slobodnog vremena, kao o izvesnom hobiju dokonih političara. U ariji tih njegovih cinizama čuje se i podržavajući glas hora njegovih milijarderskih drugova iz Republikanske partije – da Sjedinjene Američke Države moraju pod hitno da napuste UN ukoliko uopšte o sebi imaju mišljenje kao o suverenoj državi. Takođe, navešćuje Tramp i skoru propast Evropske unije, a o Bregzitu ima najlepše moguće mišljenje.

Nema sumnje, sve ono što je obećavao u predizbornoj kampanji, a što su liberalni mediji smatrali bombastičnim reklamnim gestovima osobe koja se hvali onim čega se pametan stidi, Tramp danas zaista namerava da ostvari. A grozomorno je to što on ima moć da to učini.

Kako je moguće da je onaj s kojim danas nijedan Amerikanac zdrave pameti ne bi poželeo da se nađe u istom restoranu ili na istom aerodromu, onaj protiv kojeg su se u protestima udružili anarhosindikalisti i liberali, berzantski moćnici i pripadnici srednje klase, kako je, dakle, moguće da je upravo on, u tom istom društvu, legitimno zaposeo legalnu moć prvog reda i poslednjeg časa?

Tramp je protiv prava na abortus. Tramp je seksista. Tramp je rasista. Tramp je bahat. Tramp je pretnja Americi. Tramp je pretnja Evropi. Tramp je pretnja svetu. Sve te parole uzvikuju i ispisuju ljudi širom Amerike i širom sveta, ali Tramp je na mesto najmoćnijeg čoveka SAD i, kako se to uobičajeno govori, najmoćnijeg čoveka sveta, postavljen izborom građana i građanki SAD. Ko je, dakle, glasao za Trampa i zašto?

Najpre, odgovorimo na pitanje: ko nije glasao za Trampa? Pitanje je retoričko, jer je odgovor da za Trampa nisu glasali oni koji su glasali za predstavnicu Demokratske partije, Hilari Klinton. Ali, to nije potpun odgovor, zato što za Hilari Klinton nisu glasali mnogi koji bi, inače, glasali za – poraženog kandidata na unutarstranačkim izborima Demokratske partije – Bernija Sandersa. Nakon tog i takvog poraza glasa razuma u samoj Demokratskoj partiji, mnoge pristalice ove partije nisu htele da glasaju na predsedničkim izborima, a među njima ima i onih koji su glasali za Trampa.

Berni Sanders, optuživan za socijalističke, čak za komunističke težnje, niti je jedno niti drugo. On je naprosto levi liberal, kako bi to rekao Pol Krugman, kojem je stalo do socijalne pravde. On nije neoliberal. Nažalost, poražen je. Taj poraz Demokratske partije, poraz je Amerike. Po ko zna koji put pokazuje se da strah od levice, pa čak i ovako umerene, kojoj pripada Sanders (ipak, on je čovek establišmenata), dovodi na scenu najgoru desnicu.

Razumeti poraz Sandersa u Demokratskoj partiji, znači razumeti one koji su glasali i zašto su glasali za Trampa.

Tramp je beskrupulozni milijarder, kao što to moraju biti svi milijarderi, ali njegov kapital pripada industrijskom, a ne finansijskom kapitalu. Na toj distinkciji, ako je to uopšte ikakva razlika, vodila se osnovna bitka za glasove: između zavisnika o finansijskom kapitalu i zavisnika o industrijskom kapitalu. Stoga su za Trampa glasale mase radnika zaposlenih u industriji – onih čija je sudbina decenijama, otkad je na sceni neoliberalizam, ugrožena.

Berni Sanders je bio najbolji mogući kandidat, jer bi on ne samo reforme što ih je započeo Obama mogao dovesti do kraja nego i otpočeti novi niz, rekao bih, epohalnih, reformi koji bi se ticao, pre svega, poboljšanja položaja radnika zaposlenih u industriji.

(Danas / Foto: www.mc.rs)

Podelite ovu stranicu!