ZLATKO JELISAVAC: Živeti slobodno

05 Dec 2011

Biti Vojvođanin znači biti slobodan i autonoman

Prosvećenost je izlazak čovekov iz stanja samoskrivljene nezrelosti. Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva drugog. Ta nezrelost je samoskrivljena onda kad njen uzrok ne leži u nedostatku razuma nego u pomanjkanju odlučnosti i hrabrosti da se njime služi bez tuđeg rukovođenja. Sapere aude! Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom – to je, dakle, lozinka prosvećenosti. (Imanuel Kant – Um i sloboda)
Ljudi se ne rađaju slobodni kao što se rađaju snabdeveni mozgom: ali se rađaju, beskonačno, za slobodu. (Žak-Lik Nansi – Iskustvo slobode)

Sloboda i autonomija se, obično, kao pojmovi poistovećuju, što je u dobroj meri i istina jer: “čovek je slobodno i autonomno biće” – kako je to Prosvetiteljstvo već formulisalo, a Kant i praktički utemeljio. No, problem odnosa slobode i autonomije i nije u razumevanju već u aktu prihvatanja i pre-bivanja u tom odnosu koji je, opet, srž modernog čoveka. Kako razumevamo slobodu i gde se to ona dotiče sa autonomijom? Sloboda nije činjenično stanje već je ona uvek negde “ispred” u negiranju našeg bivanja. Sloboda nas provocira i zove, ona je izvor naših želja koje nisu uvek u našem interesu – kako je to dobro primetio Vilhelm Rajh. Sloboda je ono što mi nismo, a što bi mogli da budemo. No, opet sa druge strane, bez slobode ni mi nismo mi, to jeste ostajemo zatvoreni u pukim činjenicama našeg postojanja. Fridrih Niče zato kaže: “Postani ono što jesi”! – ukazujući na tu otvorenu mogućnost da budemo ono što nismo, to jeste ono što bi mogli da budemo. Sloboda je ta mogućnost, horizont otvoren pred nama…Pitanje je samo da li imamo hrabrosti i volje da se «transcendiramo» prema tom horizontu slobode. Zato sloboda i jeste više akt volje nego razuma i to je razlog zbog kojeg slobodu valja podneti pre nego razumeti. Autonomija slobodu već nekako pod-razumeva, to jeste čovek jeste autonoman jer je slobodan od “činjenica” svog postojanja. Svako postojanje znači život u skladu sa zakonima i normama koje nas ograničavaju i čine građanima. Naravno da nemam ništa protiv zakona i normi, ali biti autonoman znači istupiti iz zakona ili prevazići postojeće norme. Biti samosvojan uvek znači se određivati prema nekim normama ili nečem što je tradirana granica. Ako si autos – samo-svojan onda se određuješ prema zakonu, pravilu ili normi – nomos. Ne možeš se osloboditi samog sebe već se svojom sopstvenošću određuješ prema normi i pitaš kakve ona veze ima sa tobom kao autonomnim bićem. Naravno da ovo ne znači da time postaješ neko ko je van zakona jer takav scenario podrazumeva rađanje sociopatskog bića a ne onog koji se samosvesno i slobodno određuje prema normi. Još od grških filozofa antičkog doba, naročito tzv. Sofista, pa preko Platona i Aristotela problemi slobode i autonomije se razvijaju u pravcu oslobađanja od onog što je tradirano kao zakon jer samo tako se sloboda i može primeniti. Ali primena znači i nove zakone i norme, i tako u krug… No, sloboda je mogućnost da se činjenice promene i toga moramo uvek biti svesni kao autonomna bića koja misle i delaju slobodno. Čuvena je priča, vezana za filozofa Hegela koga je neki student «optužio» da se njegova filozofija ne slaže sa činjenicama. Na to je Hegel odgovorio: “Tim gore po činjenice”. E tako govore samosvesni i slobodni ljudi.

Čitao sam komentare nekih tekstova na portalu Autonomija i dojmio me komentar da nama ne treba više autonomije nego, naprotiv, više centralizacije. I onda sam shvatio smisao sociopatskog vezanja za centar, za “očinsku” figuru vlasti i njenih normi. Oslobađanje, kao što sam već naveo, može krenuti i u pogrešnom, to jeste retrogradnom smeru vezivanja za vlast/moć i dovesti do jednog društvenog fenomena koji je From nazvao “bekstvo od slobode”. Za neke pojedince, a oni su u Srbiji, nažalost, vrlo česta pojava, samoodređenje ne znači oslobađanje nego jače i čvršće vezanje za autoritete vlasti. Da li ovakav stav dolazi «iz kuće» to jeste preko figure oca kao simbola autoriteta ili pak lične nesigurnosti i straha od promena koja se uviđa u želji da se brani tradicija po svaku cenu? – teško je proceniti jer su ovi faktori “vezanja” za autoritete i tradiciju dosta kompleksni i povezani. Za neke pojedince sloboda je ropstvo jer ona znači oslobađanje od njihovog sveta koji je stvoren jednom za svagde i ne trpi promene. Problem je jedino kako uveriti ove jedinke da veruju u himeru koja nema veze sa realnošću, a o slobodi i da ne pričamo. Možda ih i ne treba uveravati… Opasnost od pokušaja menjanja stava ovih «tvrdih» struktura društva može dovesti do velikih lomova unutar njih samih što, opet, može i da se loše odrazi po njihovu okolinu. Sve smo to već iskusili devedesetih godina prošlog veka i sigurno da niko normalan ne bi to sebi poželeo još jedanput. Proces oslobađanja može dovesti do granica koje neki pojedinci ne mogu da prevaziđu, pa je to situacija vrlo slična jednoj psiho-analitičkoj seansi gde se radi psihičke stabilnosti pacijenta izbegavaju “momenti” pod-svesti koji mogu biti fatalni za istog.

Živeti slobodno znači ne biti vezan za tradiciju i ono što je “nepromenjljivo”. Biti autonoman znači biti nezavistan od činjenica i normi koje su postavljene od Boga ili njegovih izaslanika na zemlji. Čovek kao slobodno i autonomno biće bira svoj život, a ne određuje ga prema unapred postavljenim šablonima i normama koje ga samo sputavaju. Biti slobodan znači biti napućen na budućnost, otvoren za sve mogućnosti i opcije, nezavistan i samo svoj. Ko to ne razume ne može ni da govori o autonomiji jer se on/ona, u stvari, plaše slobode. Autonomija polazi od pojedinca i njegove svesti o sopstvenoj slobodi koju treba deliti sa drugima jer ako svoju slobodu zasnivaš na tome da nekome uskraćuješ to isto pravo onda ni sam nisi slobodan.

A sve vam ovo govorim jer sam Vojvođanin: slobodan i autonoman. Meni je svet ravan i slobodan kao i ova naša Vojvodina.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!