ZLATKO JELISAVAC: Žicofilija

21 Jun 2015

Orbanov zid ili mržnja preko žice

Kao klinac sam sa drugarima igrao fudbal na terenu (dobro, na ledini/livadi) pored kojeg se nalazila visoka ograda od žice… Vlasniku imanja iza žice nije bilo dovoljno žbunje, koje je ograđivalo njegov posed, nego je podigao i ogradu. Usled visokih centaršuteva lopta nam je ponekad preletala preko ograde i onda smo imali silan problem – otići po loptu bila je rizična avantura. Pronašli smo rupu u žbunju i iskopali ispod žice prolaz, tek toliki da se neko od nas provuče i dohvati loptu. Nismo se mi plašili provlačenja ispod žičane ograde, problem nam je bio ludi imalac imanja. Jednom prilikom loptu je nabio na vile i još ih je pobedonosno podigao iznad ograde, da upamtimo šta će se desiti ukoliko nam opet preleti preko njegove ograde. Sanjao samo tog ludaka sa vilama mnogo puta… Kao, provlačim se ispod ograde da pokupim loptu, a on trči sa vilama da me probode kao viršlu; sećam se tog jezivog osećaja dok se ponovo provlačim ispod žice, a čujem njegove korake koji su sve bliži – budio sam se prestravljen, ali presrećan što me nije stigao i što je to ipak samo san. Zvali smo ga ludi Franko. Ne znam da li se stvarno zvao Franko ili smo to ime sami izmislili, ali nije više ni važno. Sve u svemu, od tih dečačkih dana ne volim ograde, osobito ne one žičane.

Davno, još negde sa početka ovog veka, bio sam u Švedskoj… Lepa zemlja… Bogata… Malo je ‘ladno, ali zato standard – što reče onaj lik iz filma Lepa sela lepo gore. Živeo sam tamo u jednom malom, ali živopisnom gradiću gde nema solitera i sivih stambenih blokova. Svuda zelenilo: parkovi, travnjaci i cveće ispred kuća, a oko grada beskrajne šume koje, inače, pokrivaju veliki deo Švedske. Šta da vam pričam, lepota jedna. No, najlepše od svega, barem za mene, jeste to što Šveđani uopšte ne pate od potrebe ograđivanja kuća i imanja. Oko kuća možete videti samo nisku ogradu od šimšira, ili tako nekog zeleniša, koju može i malo dete da preskoči. Šveđani su srdačni i gostoprimljivi ljudi i ubrzo sam razbio svoje predrasude o “severnjacima” kao distanciranim i hladnim ljudima, naprotiv vole da se upoznaju i druže sa strancima, takav im je kulturni habitus, a i milje – što se ono kaže. Vole i da roštiljaju, a bogami su skloni i dobroj kapljici, pa ljudi sa naših prostora u Švedskoj lako sklapaju prijateljstva sa domaćim stanovništvom. Stvarno imamo dosta toga zajedničkog, ma koliko vam to zvuči čudno. Šveđani su opušteni i veseli ljudi i uopšte nisu zaluđeni poslom i velikim zaradama; valjda su se već toliko navikli na svoj dobar standard da se više i ne opterećuju njime. Zamislite, u Švedskoj se prekovremeni rad dodatno oporezuje i to po višoj stopi tako da se tamo baš i ne lome da rade više od propisanog radnog vremena. Uglavnom, svoj život su namestili tako da se što manje izlažu stresu (Samo bez stresa – to Šveđani stalno ponavljaju kao neku mantra), a energiju više vole da troše na uživanje u prirodi, na primer, ili se pak bave rekreacijom, a dosta i putuju po svetu. Upoznao sam Šveđanku koja voli muziku sa naših prostora… Najviše joj se sviđaju Ekatarina Velika i Leb i Sol (dobro, oni su Makedonci, ali Šveđani nas još uvek gledaju više nekako jugoslovenski). Ovo sam samo izneo kao primer koliko su Šveđani otvoreni za razumevanje drugih naroda i kultura. U svakom slučaju mnogo više nego mi… Valjda zbog toga i ne pate od ograda

Dobro, naravno da ni u Švedskoj nije sve idealno, ima i tamo ksenofobije, šovinizma i tome slično, ali celokupno gledano ili pak poredeći sa drugim zemljama, mržnja prema strancima je mnogo manje izražena. Upoznao sam tamo i mnogo naših ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije; dosta njih ima švedsko državljanstvo i prihvatili su ondašnji način života, pa i običaje i verujte mi ne radi se tu o nedostatku patriotizma prema svojoj domovini već je pre to znak zahvalnosti prema zemlji koja ih je prihvatila toplo i domaćinski. Naši ljudi žive u istim kućama kao i Šveđani, onim niskim, drvenim, simpatičnim građevinama sa travnjakom i cvećem ispred kuće, sa istim nazovi ogradama od niskog žbunja koje i nisu ograde već više izgledaju kao ukrasi od zelenila. Viđao sam da neki naši ljudi u kući imaju i švedsku zastavu što je kod Šveđana uobičajena stvar; često možete videti i zastavu Švedske na visokim jarbolima ispred kuće, ali to ne znači da tu žive ostrašćeni nacionalisti i žestoke patriote. Šveđani svoju zemlju vole bez opterećenja i mržnje prema “istorijskim neprijateljima”, bez šovinističkog potcenjivanja drugih naroda. Koliko su Šveđani opušteni, govori i njihov pristup prema religiji; znamo da su Hiperborejci protestanti, ali njihov odnos prema religioznosti je neostrašćen i u skladu sa njihovom opuštenom prirodom. Čitao sam da se preko 40% Šveđana izjašnjavaju kao ateisti, ali svi slave Božić, i to je tamo toliko popularno da čak i nehrišćanski vernici ukrašavaju prozore božićnim motivima i jedu hranu koja se, prema tradicionlanom običaju, služi za Božić.

Ja sam, inače, planirao da pišem o “Orbanovoj ogradi”, a ovo što sam pisao o mojim dečačkim iskustvima sa ludim “vile-njakom” i švedskim (ne)ogradama trebalo je da posluži samo kao uvod u priču. Ali neću da pišem o toj odvratnoj ogradi i glupavim ljudima koji misle da će tako sačuvati “svoje vrednosti” i zaštiti domicilno stanovništvo od napasti stranaca koji samo dolaze u Mađarsku kako bi vrednim Mađarima oduzeli posao i pokvarili njihov način života – to je ništa do bedni populizam. Ljude ne razdvajaju zidovi nego mržnja i nerazumevanje, a Orbana kao i sve one koji su podržali njegovu ideju ne možemo drugačije nazvati nego ne-ljudima. I srećan sam što se nalazim “sa one strane tarabe”, jer moje nebo ne mogu vezati žicom.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!