ZLATKO JELISAVAC: Vučićeva taktika manipulisanja strahom, ili fama o “velikom bratu”

20 Aug 2017

I Milošević je izgubio oreol heroja i oca nacije

Prosto je neverovatno koliko fobija i različitih strahova od ovog ili onog postoji kod savremene žene ili muškarca. Pa mi se plašimo apsulotno svega što biva, svih živih bića (Ćopićev stric, koga je opisao u romanu “Glava u klancu, noge na vrancu”, najviše se plašio riba) ali i stvari i neživih predmeta; bojimo se i onoga što ne postoji, a pogotovo se užasavamo nečega nepoznatog i stranog.

Strah ima svoje prirodno poreklo i on nas, preko naših čula i emocionalnog centra – amigdale, upozorava na neposrednu opasnost. No, prirodan strah koji se razvijao sa nagonom za opstanak funkcionalan je samo u direktnoj situaciji gde smo upozoreni na opasnost, ali naša amigdala ne reaguje, na primer, na opasnost od Trećeg svetskog rata ili atomske bombe jer to spada u domen, da ga tako nazovemo, „odloženog“ straha ili pak onog koji će nam ostati u podsvesti kao fobija ili strah od uništenja.

Ceo “hladni rad” vodio se uz podršku i pomoć ove snažne fobije od potpunog uništenja ili smrti preko koje su Ameri i Rusi svoje stanovništvo držali u konstantnom strahu od mogućeg atomskog armagedona. Danas vidimo kako se američki predsednik Donald Tramp koristi tom istom fobijom, samo što ju je usmerio na S. Koreju, a sve to kako bi povratio svoj uveliko narušen ugled u američkoj javnosti. Mada, kada i površno razumete da se ovde radi o psihički poremećenim ličnostima (mislim na predsednike SAD i S. Koreje) onda strah od totalne anhilacije zadobija i svoje realne osnove.

Svaka vlast je koristila ili koristi strah kao moćnog saveznika kojim se ljudi drže u pokornosti. Korist od straha u vladanju su uvideli još mislioci u Antici, pa i starorimski politički teoretičari su itekako znali koliko strah građana može biti dobar saveznik Senatu ili imperatoru, uvideli su to i Makijevali i Hobs, pa sve do modernih mislilaca kao što su Karl Šmit, Hana Arent ili Džordž Orvel – bez obzira što Orvel spada u književnike, njegove analize totalitarizma su neprevaziđene.

Konkretni i sveži primer politike straha su teroristički napadi o kojima slušamo i gledamo na svim medijima. Jedan od najmoćnijih efekata koji stvara teroristički napad upravo je širenje atmosfere straha i nesigurnosti. Strah je moćno oružje preko kojeg se može manipulisati ljudima, jer uplašen čovek ne razmišlja na isti način kao u normalnim okolnostima kada nema razloga za strah. Ljudi su tada podložniji zajedništvu i svoje strahove vole da dele sa drugima, a to može biti fatalna kombinacija jer se tako može zavesti velika populacija ljudi i instruirati da svoje strahove pretvore u mržnju prema drugima (zbog boje kože, drugačijeg političkog opredeljenja, drugačijih verskih ubeđenja itd.) ili u želju da unište “neprijatelja”. Strah od neprijatelja može da uniformiše velike grupe ljudi u želji da iskorene one na koje im je vlast ukazala kao na neprijatelje njihovog društva.

Karl Šmit (nemački mislilac i kreator tzv. Firerum-a ili zakona zasnovanih na volji vođe, to jeste Adolfa Hitlera) je na neprijateljima države izgradio čitavu politički filozofiju jer bez neprijatelja i sama država gubi smisao kao instuticija zadužena za očuvanje pravnog poretka i sigurnosti građana. Orvel u svojoj “1984” sjajno demonstrira ovu politiku neprijatelja kroz opise napada izmišljenih spoljnih neprijatelja države koji raketiraju gradove ili pak unutrašnjih neprijatelja kao što je fiktivni lik Goldenštajn koji je državni izdajnik i neprijatelj broj jedan – strašan terorista čiji lik se pojavljuje na velikim ekranima a građani javno iskazuju svoja osećanja kroz “minute mržnje” koje vlast svakodnevno organizuje kako bi se pojačala svest o neprijatelju kod građana.

Strah od neprijatelja je ovde veliki motivator za mržnju i neracionalnu potrebu za njegovim uništenjem, a taj strah onda vlast koristi kao argument za napad na neprijatelje građana koje je sama iskontruisala ili je pak namerno preuveličala njihov značaj i snagu. Svi mi, koji smo živeli devedesetih godina prošlog veka na ovim prostorima itekako dobro znamo kako politika straha i terora nad građanima može te iste građane pretvoriti u mašine za ispunjavanje volje vlasti. Bilo da ste strahom od neprijatelja izmanipulisani od strane vlasti ili ste pak apatični i indolentni (kao mehanizam odbrane od svakodnevne propagande), vi ispunjavate volju vladara ili joj ne stojite na putu za ostvarenje njenih ciljeva.

“Strah me potapa kao voda” – kaže Selimovićev derviš Ahmet Nurudin. Strah, koji će od njega stvoriti ogorčenog čoveka ispunjenog mržnjom i željom za osvetom jer su mu ubili brata u zatvoru. Ako dopustite da strah vlada vama onda ste igračka u rukama “viših” sila kao što je vlast, na primer. Znam da je lako reći da se ne treba plašiti, ali put do oslobađanja od straha ide kroz razumevanje njegovih korena, jer kada znamo tačno zbog čega se nečega ili nekoga bojimo, sama ta konkretizacija straha ili njegovo realno ostvarenje pomoći će nam da ga se lakše oslobodimo.

Ne mora vlast biti izrazito autoritarno raspoložena ili da nam se tako predstavlja, pa da nam ipak namerno nameće određene strahove ili fobije… Strah od siromaštva i nesigurne egzistencije, strah za svoje najbliže, strah od gubitka posla, strah od života… Sve to može vlast, koja je uglavnom i uzročnik svih navedenih srahova, lukavo da odvrati od sebe i da vam kaže da su za lošu ekonomsku situciju, na primer, krivi “spoljašnji” faktori u vidu turbulentnih odnosa velikih sila ili pak unutrašnji faktori u vidu neprijatelja vlasti koji uporno rade na tome da pokvare svaki ekonomski boljitak.

Poslušajte Vučića šta priča i sami ćete uvideti koliko je njegovih apologija soptvenom radu bazirano upravo na pozitivnim ili negativnim navedenim faktorima. Nikada nije premijer ili predsednik kriv već su uvek neki drugi u pitanju, bilo da su bezobraznici iz opozicije ili pak idioti iz njegovih redova. Nakon izravnog napada na “neprijatelje” sadašnji predsednik prelazi na taktiku zastrašivanja govoreći nam o katastrofičnim scenarijama koji bi nas sigurno zadesili da nema predsedničke ruke da nas zaštiti.

Taktika je jasna: izazvati strah a potom sebe predstaviti kao spasitelja! Zato svi u današnjoj vlasti toliko heroiziraju ime Aleksandra Vučića, jer njegovo prisustvo, kao oca nacije ili pak Velikog brata, je garancija za uspeh. A kada se razbije ova fama o ocu i zaštitniku onda će i sam predsednik da izgubi svoju moć i njegov je sunovrat neminovan.

To smo već doživeli sa Slobodanom Miloševićem kada su ga njegovi glasači “izdali” i okrenuli mu leđa – mit je bio naprosto razbijen i Milošević je izgubio oreol heroja i oca nacije. Zato treba predano raditi na sopstvenim strahovima jer ćete samo tako prepoznati frustracije koje nam se nameću ili podstiču od strane vlasti.

“Boj se ovna, boj se govna “ – kako kaže narodna poslovica. A kada ćemo živeti? E to je pitanje kojim moramo da se pozabavimo jer to nije samo pitanje vlasti već i cele naše egzistencije.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!