ZLATKO JELISAVAC: Vučićev hladni bes

18 Jun 2016

On se neće zaustaviti dok nas sve ne ponizi i slomi

Jedan od protagonista romana Zli dusi (Bijesovi) F.M. Dostojevskog, Nikolaj Vsevolodovič Stavrogin, posedovao je gadnu narav sklonu ispadima i svakojakim “besnim glistama”. Ovaj harizmatični, pametni, ali dekadentni ruski plemić (“uticaji Zapada na dobru i nevinu rusku dušu”) imao je neobjašnjive ispade besa u kojima su često stradali nevini ljudi – bez ikakvog vidljivog povoda, Stavrogin bi im prišao i zalepio ćušku ili ih pak ugrizao za uvo, cerekao im se u lice i sl. Niko nije mogao da objasni šta se to događa sa ovim plemićem sem što su to pripisivali njegovim slabim živcima ili pak lošem uticaju raskalašnog života kojim je Stavrogin živeo neko vreme. No, ono što je bilo osobito fascinantno u ovim ispadima plemića jeste njegov bes koji nije bio kakav bi, inače, trebao da bude kod mladih i plahih ljudi – dakle pun naboja i siline; ne, kod Stavrogina ovaj je bes bio leden i bez emocija, kao ohlađena lava – kako to kaže Dostojevski.

Verovatno je veliki ruski pisac kroz lik Stavrogina želeo da pokaže šta sve može da se desi mladom ruskom čoveku koji je bez kontrole izložen “uticajima Zapada” i kako se onda muči dobra ruska duša kada je mori zapadno-đavolski dekadent i nevera. Čest je to motiv u romanima Dostojevskog… Najpoznatiji je, iz ovog serijala zapadne dekadencije i nihilizma, predstavljen kroz lik Ivana Karamazova, koji se, oči u oči, susreće sa đavolom, a i naslov njegovog spisa “Veliki inkvizitor”, kao i tema koja se tu obrađuje – upućuju na “smrtonosni” zagrljaj zapadne kulture koja je fatalna za dušu slavensku. Sve je to inspirisano ličnim doživljajima i teškim duševnim previranjima samog Dostojevskog, koji se još kao mlad čovek “opržio” o uticaje zapada i to putem naprednih socijalističkih ideje njegovog doba. “Svi smo mi iz Gogoljevog ‘Šinjela’ izašli“ – pisao je Dostojevski, upućujući na socijalno-tematski razvoj kako sopstvenog književnog tako i društveno-političkog angažmana.

No, mladi Dostojevski je, zbog socijalističkih ideja, osuđen na višegodišnju robiju i progon u Sibir, što je i opisao u romanu Zapisi iz mrtvog doma. Nakon ove „neslavne“ epizode pisac se preobratio u pravcu konzervativno-reakcionarnih ideja i postao apologeta panslavenske i pravoslavno-carske ruske ideologije, koja je potom i odredila njegov književni rad u budućnosti. No, ipak je ostao taj naboj i menihejska borba sa samim sobom koju Dostojevski provodi kroz likove svojih romana putem „toka svesti“, „savesti ili grizodušja“, ili pak drame tzv. psihološkog romana čiji je jedan od rodonačelnika upravo Dostojevski. Kao da je ovo preobraženje samog pisca raspolovilo njegovu svest (savest) i dovelo je do bolne polarizacije koju nije mogao da prevaziđe, ali sa druge strane ova dihotomija je inspirisala Dostojevskog da napiše svoja najznačajnija dela koji nas i danas zapanjuju svojim plastičnim prikazom tananih i kompleksnih ljudskih emocija ili pak psiholoških konfrontacija (pod)svesti protagonista njegovih romana.

Naš premijer AV, karakterno, podseća na Stavrogina iz romana Zli dusi… Naročito ako se osvrnemo na premijerov kontrolisani bes (ohlađen) koji se kod njega pretvara u prezir – isto kao kod Stavrogina – ili pak u osobeni cinizam. Ako neki novinar, na primer, premijeru postavi nezgodno pitanje koje ne odgovara AV-u, što će reći i društveno političkom trenutuku, primetićete kako premijer prvo pobesni, ali onda, posle kratkog vremena, taj bes se hladi i AV preuzima inicijatvu nad nekontrolisanim emocijama. Onda sledi usmena tortura nesrećnog novinara i cinično ismejavanje, da bi na kraju premijer poentirao pričom o svom neumornom angažmanu za dobrobit države i svih njenih građana. Vidite mu na licu koliko je srećan što je izborio još jednu bitku sa sobom i svojim besom dok, sa osmehom, rastura “bedno piskaralo” koje se usudilo da mu postavlja neprijatna pitanja. Ovo vam je klasičan (frojdovski) primer sadističkog ponašanja gde je onaj Drugi sublimiran kao odloženo uživanje ili odgođen orgazam i kao takav prevaziđen. Uzdržavanje od prave, spontane, emotivne reakcije dovodi do osećanja nadmoći nad Drugim, ali i potrebe da se taj Drugi, kao “svedok” tendencija libida ili pak prikrivenih seksualnih želja – ponizi ili uništi. Zato i naš premijer uživa u tome da demonstrira svoju nadmoć nad novinarima, ali tu se AV ne zaustavlja…

Svi smo mi, građanke&građani, žrtve njegove želje za dominacijom, a njegovi apetiti rastu iz dana u dan i neće se zaustaviti dok nas ne vidi potpuno ponižene i odane njegovoj volji. Pre par dana čuo sam od nekog AV-ovog potrčka, koji se predstavio kao jedan od “spontanih” organizatora kontramitinga ispred RTV, kako će skup da izrazi volju “tihe većine”. Ova tzv. tiha većina su oni koji se identifikuju, svesno ili nesvesno, sa AV-ovom voljom i svime onim što sam već opisao kao svojevrsan appetite for destruction. Nije njima stalo da podrže RTV, kao što im nije stalo ni do medijskih ili građanskih sloboda, naprotiv; oni ne žele biti slobodni već hoće da robuju volji za moć koju im simbolizira/predstavlja premijer AV. Ovde je na delu ogoljena vlast/moć i bićemo svedoci sve većih i snažnijih uticaja volje koja ne trpi suprotstavljanje. “Riječi gospodaru sijeku kao nož, za mene si srce uvijek bio stranac, riječi gospodaru kvare tvoje snove, ne dam da uživaš…” – kako je to lepo, još davno, ispevao Džoni B. Štulić.

Mi smo, za gospodara, samo oni koji remete njegovo uživanje i zato treba da budemo poniženi i slomljeni… I neće gospodar stati samo na kontramitinzima. Ovo je samo početak. Tiha većina ne oprašta. Ali, sve smo to već videli i doživeli, barem mi stariji koji smo živeli i u prošlom veku. Zato, ako vam je stalo do budućnosti, ne dajte mu da uživa. Vidimo se!

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!