ZLATKO JELISAVAC: Vrelo srce, hladan razum, kritičko mišljenje i otpor nasilju vlasti

16 May 2017

Zašto nam je potrebna teorija revolucije

Nakon ove poslednje ujdurme i halabuke koja se podigla oko teorije evolucije i pokušaja njenog deplasiranja iz školskih udžbenika, mislim da nam je neophodna opšta teorija revolucije preko koje bi se analizirao naš društveni razvoj. No, ova teorija bi se prirodno oslanjala na evoluciju, to jeste revolucija je društveno-istorijski kontekst prirodnog razvoja čoveka i njegove društvene svesti. Ova slojevita teorija mogla bi se proučavati iz više teroijskih aspekata, ali bi se mogla i primeniti kao efektivna diskurzivna praksa.

Teorija revolucije obuhvatala bi istoriju, sociologiju, ekonomiju, filozofiju, psihologiju, pedagogiju i druge društvene i humanističke nauke, i bila bi usmerena na buđenje i razvoj kritičke svesti bez koje razumevanje dinamike razvoja društva je gotovo nemoguće. Prilagođena uzrastima i afinitetima, ona bi mogla da uđe u školske udžbenike i tako postane bitan deo obrazovanja , ali i vaspitanja, te bi na taj način uticala na razvoj i oblikovanje svesti ljudi od đačke klupe do zrelog društveno-političkog angažmana.

Nekada je ovu ulogu teorije revolucije, u ex-Jugoslaviji, imao marksizam koji je bio obavezan predmet u srednjim školama, a postojao je i kao zaseban entitet u fakultetskom obrazovanju. Sećam se kako su me kao srednjoškolca profesori marksizma „gnjavili“ dijalektikom, bazom i nagradnjom, revolucijom, društvenom svesti i sličnim kategorijama koje nisam razumevao, jer je tadašnje školsko bavljenje marksizmom bilo poprilično indoktrinaciji sklono. U mojoj generaciji je već raslo buntovničko raspoloženje prema ondašnjem socijalističkom sistemu koji se raspadao, tako da nas nisu mnogo interesovale njegove naučne doktrine. No, ako zanemarimo ovaj indoktrinacijski momenat marksizma, ništa bliže teoriji revolucije nije postojalo u našoj tzv. društvenoj praksi.

Razvoj kritičkog duha jeste prava uloga teorije revolucije, kako bi razumeli da svet nije dovoljno samo analizirati i tumačiti već ga moramo i menjati. Kao što nas evolucija uči da promene u prirodi nikada ne prestaju, tako nas revolucija uči da su društvene promene konstantne bez obzira što ih ne zapažamo ili ne utičemo svesno na njih. No, ako mi ne utičemo na našu društvenu realnost, onda to čini neko za nas, a to, opet, možebiti teren za svekolike manipulacije i malverzacije. Nivo naše društvene svesti jeste granica koju ni jedna vlast ne može da prekorači a da ne zapadne u domen autoritarnog vladanja, što onda zahteva dodatni revolucionarni angažman građana kako bi prevazišli takvu vlast i stvorili društvo koje podrazumeva slobodu i jednakost za sve. Ali to se ne postiže bez revolucionarnog obrazovanja i sticanja kritičke svesti koja ume da prepozna autoritarnu vlast i suprostavlja joj se kada je to neophodno – mada bi bilo najbolje kada bi se postigao takav nivo društvene svesti koji bi predupredio razvoj autoritarne vlasti, što bi bio i neki konačan cilj ove revolucionarne teorije.

Kako bi izgledala ova revolucionarna teorija ili kako bi se izražavala njena diskurzivna praksa? Možemo da počnemo od njenog istorijsko-geneologijskog (razvojnog) aspekta i napravimo pregled nekih teorija, to jeste znanja i praksi koje možemo svrstati u korpus revolucionarnih. Evo na primer, Sokrat i njegova majeutika, koja je podrazumevala tzv. „porađanje znanja“, to jest proces obrazovanja i osvešćenja koje je bilo praćeno tegobnim učenjem i praksom mučnog odbacivanja od onih koji ne razumeju. Sokrat je spojio moralni zakon i znanje, rekavši da onaj ko zna neće nikada činiti zlo (zlo proizilazi iz neznanja), i to je bila osnova njegove kako dijalektike tako i etike.

Nešto slično Sokratovoj doktrini izreći će Isus Hrist, koji traži od Boga oproštaj za one koji ne znaju: „Oprosti im bože, ne znaju šta čine“. No, Isusova doktrina vere više je bazirana na emocionalno-empatijskom razvoju ili pak ljubavlju za Drugog. Ako je Sokrat bio učitelj razumske dijalektike koja nas uči kako se pojedinac na pravi način odnosi prema svojoj društvenoj zajednici, onda je Isus bio učitelj doktrine koja je više usmerena na naše srce. Ljubav je emocionalna osnova našeg postojanja, jer ako ljubavi nemaš, onda ti ni vera ne može pomoći, kao ni sva blaga i zadovoljstva ovog sveta.

Kasnije je Niče svoju filozofsku doktrinu okarakterisao kao sadejstvo navedena dva momenta: vrelo srce i hladan razum – kako to kaže Niče uz sve ograde i razlike koje je postavio prema Sokratu i hrišćanstvu.

No, prvi mislilac koji je stvarno shvatio smisao revolucije i njenog delovanja svakako je bio Karl Marks. On je celokupnu istoriju čovečanstva i ljudskog društva razradio kao revolucionarni razvoj gde se su različiti oblici klasnog društva smenjivali upravo kao posledica razvoja revolucionarne svesti. Njegova čuvena teza o Fojerbahu, u kojoj kaže da su filozofi samo različito tumačili svet, a radi se o tome da se on promeni – predstavlja prvu pravu tezu revolucije, gde se jasno postavlja njen cilj: prevazilaženje i promena!

Nakon Sokrata kao utemeljavača razumske dijalektike, Isusa Hrista kao učitelja vere srca i osećanja ljubavi za Druge, spomenimo još i Kanta kao mislioca koji je razvio teoriju slobodne volje kao one koja uvek podrazumeva i slobodu za Drugoga. Nema lične slobode, to jest ja ne mogu biti slobodan dok neko drugi to nije. Sloboda je proces koja zahteva sinergiju sa Drugima inače je besmislena i isprazna volja za volju – kako ju je nazvao mislilac Hajdeger. Na ovaj način možemo se i iz psihološkog domena baviti osnovnim domenima ljudske duše: emocijama, voljom i razumom/umom; možemo se osvrnuti na ekonomske aspekte razvoja ljudskog društva i spojiti ih sa razvojem društvene svesti – kako je to činio Marks; možemo ukazati na emotivno-ekonomsko-političke posledice savremenog života i razvoja čoveka – kako su to činili predstavnici čuvene Frankfurtske škole ili kako to danas, na svoj način, radi psiholog Danije Goleman; možemo se osvrnuti i na duboke i prodorne analize totalitarizma i revolucije u filozofiji Hane Arent.

Mogućnosti su velike jer već postoji ogroman korpus saznanja koji samo treba uvrstiti i rasporediti u budućoj teoriji revolucije kao razumevanju evolucije samog društva. Naravno, ništa nije zauvek pa se i ove prošle teorije i saznanja moraju razrađivati, analizirati, promišljati ili pak i odbacivati ukoliko više ne korespondiraju sa našim potrebama. Cilj teorije revolucije jeste stalno razvijanje kritičke svesti i jednog reevolucionarnog projekta (da iskoristim izraz filozofa Milana Kangrge) koji se može osloniti na ovu misao za početak: Svaka vlast je nasilje nad ljudima! Ovo se može razumeti teorijom revolucije, ali i pri(o)meniti kroz revolucionarnu praksu.

Zvuči vam poznato… Onda znate šta vam je činiti.

(Autonomija, foto: pixabay.com)

Podelite ovu stranicu!