ZLATKO JELISAVAC: Vlast nasilja i straha

20 Sep 2016

Pa setite se samo onih koji su već prošli ovaj dril. Da, da, to su oni što ih povremeno spomenu na medijima na godišnjicu njihovog ubistva: Dada Vujasinović, Milan Pantić, Slavko Ćuruvija… I oni su ubijeni jer su se, na ovaj ili onaj način, zamerili vlasti i pisali ono o čemu nisu smeli

“Meni ne pada na pamet da prestanem da se bavim onim čime se bavim. Ono što me u ovom slučaju čini besnim jeste što su pretili našim familijama. Ako neko želi da preti, neka preti meni lično. Ili su u pitanju takve kukavice koje se ne libe da prete maloletnoj deci”, kaže Dinko Gruhonjić, programski urednik NDNV.
“Ono što je zabrinjavajuće nije samo ovo pismo, ono je samo jedno u nizu, nego čitav niz pretnji, jedna atmosfera u kojoj je zapravo otvoren lov na one koji drugačije razmišljaju i koji imaju hrabrosti da svoje mišljenje iznesu”, dodaje predsednik NDNV Nedim Sejdinović.

(Pretnje novinarima: Plivaćete Dunavom, žive ćemo vas drati, B92, 16.09. 2016.)

Po ko zna koji put gledamo isti scenario… Vlast targetira određenog ili određene novinare jer im se ne sviđa to što pišu o vlasti i onda otpočinje tabloidsko-bulevarsko provlačenje kroz blato dotičnih, da bi na kraju bili “spremni” za iscrtavanje mete na leđima kako bi ih neki “patriota” ili pak pripadnik Službe bezbednosti ili samo psihopata – umlatili na ulici. Italijanski filozof Đorđo Agamben piše o jednom fenomenu u rimskom pravu gde se, ustvari, radilo o pravnom presedanu u kojem je osuđenik, koji se debelo zamerio carstvu i njegovim interesima, bivao proglašen homo sacerom ili izopštenikom-izrodom i kao takvog ga je mogao ubiti bilo ko samo što ga nije smeo žrtvovati, to jeste ubiti ga prema određenim ritualima koje dotični osuđenik/izuzeti nije zaslužio. Dakle, osuđenik je osuđen na nečasnu smrt… E, na takav tretman od strane države izgleda da su osuđeni i novinari Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdinović. Ako me pitate: Zašto? Moraću vam odgovoriti da ste ili naivni ili pak spadate u onaj deo građanstva koje su stari Grci nazivali idiotesima, to jeste nezainteresovanima. Očigledno da sama vrhuška vlasti, a osobito nam premijer Vučić, ne može da podnese kritiku pa makar toliku da ostvari pravilo izuzetka – jok, ne sme se kritikovati ili iznositi stav suprotan mišljenju & delanju premijera jer to loše utiče na raspoloženje istog i dovodi ga u stanje tzv. amoka (o tom stanju često piše Svetislav Basara). A ovo stanje neraspoloženja premijera može da dovede do lančane reakcije koja na kraju može prouzrokovati označavanje novih homo sacer-a i njihovo izopštavanje iz zajednice ili pak sveta živih i normalnih ljudi. Idiosinkrazijski odnos prema nezahvalnim kritičarima režima, koji preplaćeni od strane raznih soroša i ostalih stranih organizacije – žele da naude mlađanoj srpskoj demokraciji i njenom prvom i omiljenom sinu kome se svi klanjaju i obožavaju ga, prenosi se na nešto manje idiosinkratične sporovoditelje volje velikog vođe koji onda nemilosrdno spinuju, simuliraju, izmišljaju, pumpaju dezinformacije kako bi napravili “pravu” atmosferu za odstrel. Kada ovi subordinarani trudbenici odrade svoje onda novinari kao što su, na primer, Gruhonjić i Sejdinović imaju izglede da se spasu od linča regularno-poslušne javnosti koliko i zalutalo prase u vreme pijačnog dana u Teheranu. No, tu nije kraj… Ukoliko dotični novinari ne shvate poruku vlasti onda sleduje “kačenje meta” i priprema za odstrel nepodobnih; naprosto se napravi takva atmosfera u javnosti da ona što lakše prihvati surovu egzekuciju od strane vladinih službenika koji ubijaju po potrebi i naređenju “od gore”. Mislite da preterujem… Pa setite se samo onih koji su već prošli ovaj dril. Da, da, to su oni što ih povremeno spomenu na medijima na godišnjicu njihovog ubistva: Dada Vujasinović, Milan Pantić, Slavko Ćuruvija… I oni su ubijeni jer su se, na ovaj ili onaj način, zamerili vlasti i pisali ono o čemu nisu smeli.

Sada se dežurni komentatori i pljuvači, na portalu Autonomije, na primer, zgražavaju i prosto ne mogu da veruju da se “Musliman” Nedim Sejdinović usudio da poredi Srbiju sa Islamskom državom, pa makar se radilo i o devedesetim godinama prošlog veka i aluziji na to kako je tada normalan svet gledao na Srbiju. Naprosto se čovek pita: da li sam živeo u istoj Srbiji u kojoj su tada (valjda?) obitavali i sadašnji portalski komentatori? Ispada da je Sloba Milošević bio super lik i da smo uživali u sreći i blagostanju dok nas mrski NATO nije počeo bombardovati, a to nam se opet desilo jer su upravo petokolonaši, poput Nedima&Co, godinama prizivali bombe na Srbiju. I sada, umesto da ćute i mirno krckaju te silne novce što su dobili od Amerikanaca i ostalih mrzitelja Srbije, oni opet rovare protiv srpskog naroda i uporno nas ocrnjuju svojim nebulozno-bolesnim aluzijama na Islamsku državu i ostala čudesa. Umesto da je presrećan što ga je Srbija ugostila i prihvatila kao Muslimana, Sejdinović uzvraća tako što nas poredi sa teroristima. Pa ko mu onda ne bi poželeo sve najgore? Pa kako ne zaželeti da mu odereš kožu i baciš ga u Dunav? Koji to pravi patriota ne bi poželeo da ga izmasakrira na sred ulice kako bi osetio šta znači bes pravednika? I šta se sada žali taj Nedim ili Dinko što dobija anonimno-preteća pismo? Šta ste očekivali?

I tako, dobri moji, uvek ista priča… Toliko puta već viđeno i doživljeno da smo se i navikli, a strah i navika su saveznici nasilnika koji nas žele ubediti da ne zaslužujemo bolje. E, baš zbog njih ja podržavam Dinka, Nedima, Georgieva i sve novinare koji se ne plaše da pišu ono što misle; zbog njih ja podržavam i profesora Herlinga koga su pretukli; zbog njih ću podržati svakog ko ima snage, hrabrosti i volje da se bori protiv ovakve vlasti koja podstiče i primenjuje nasilje nad ljudima koji se usuđuju da je kritikuju. A ovim dežurnim hejterima i kukavicama, koji se kriju iza anonimnih pretnji, mogu poručiti da su samo bedne sluge vlasti nasilja i straha.

(Tačno)