ZLATKO JELISAVAC: U potrazi za izgubljenim gradom

20 Aug 2018

Nikada Prijedoru nisam oprostio rat i progone!

Šetam se prijedorskim ulicama – gradom u kom sam odrastao. Sve je isto, a opet i skroz drugačije. Nepoznata lica, puno ljudi, gužva… Leti Prijedor više podseća na neko turističko mesto, samo što su ovde turisti većinom iz grada, ali „sticajem okolnosti“ žive po inostranstvima, od Novog Zelanda, preko zapadne Evrope do SAD – nema gde ih nema. Da, okolnosti koje su oterale mnoge građane Prijedora bile su ratne, i bile tako okrutne da me čudi da se ljudi više uopšte vraćaju. Ali, eto, dom je dom, tvoj je, pa i ako su te oterali iz njega, i maltertirali, i ubeđivali da više za tebe tu mesta nema. Prošlo je više od dvadeset godina kako je rat završen, a ja uvek propitujem svoja osećanja i pokušavam da ostvarim ili vratim konekciju sa mojim hometownom, ali nekako ne ide, uvek sam premalo tu da bih razumeo kako ovaj grad sada živi. Tu su neki dragi ljudi koje volim sresti i popiti kafu sa njima, ali ih je malo, svega nekoliko, ali možda je i tako bolje…

U Prijedoru se, od rata pa naovamo, oseća ta bodrijarovska pustinja koju on opisuje u svojim tekstovima o Americi. Nema Prijedor sigurno mnogo veze sa Amerikom, ali ta pustinjska ispražnjenost od značenja, simuliranje života i normalnosti, razlivanje realnosti po površini – kao po ekranu, prisutna je u svakom doživljaju. Dobro, verovatno je to subjektivno osećanje stvarnosti i života ovog grada, i tako sigurno Prijedorci ne vide svoju realnost, ali ja ne mogu da ne poredim kakav je ovaj grad bio nekada a kakav je sada, kako se živelo a kako se danas obitava… Ipak sam ja staro kljuse koje je preguralo svašta, koje nikada svom gradu nije oprostilo rat i progone, ali vreme prolazi, stvari se menjaju i to je naprosto tako, šta god mi pokušavali da uradimo u želji da sačuvamo ono „dobro-staro“ vreme. Ali dosta o tome… Rat je bio i prošao. Stvari bi se sigurno promenile za ovoliko godina i bez rata, ali bi verovatno i doživljaj grada bio drugačiji bez ovog private hella koji nosim u glavi i srcu već decenijama.

Dom je dom, tvoj je, pa i ako su te oterali iz njega, i maltertirali, i ubeđivali da više za tebe tu mesta nema (foto: Eerduan Katana, RFE/RL)

Zatekao me, međutim, u Prijedoru ŠA festival koji je posvećen, rano preminulom, lokalnom muzičaru i slikaru Daliboru Popoviću Mikši. Festival je trajao dva dana. Prvi dan je bio posvećen lokalnim muzičarima i Mikšinom kolegama koji su odlučili da se pozdrave sa svojim prijateljem na pravi i dostojan način – muzikom.

Sledećeg dana svirali su Vasil Hadžimanov bend, banjalučki Sopot, prijedorski bend DBAU, Artan Lili i, na kraju, Straight Jackin. Odmah se videlo da će ovo biti sjajno veče. Vasil je pozvao publiku da stane bliže sceni kako bi se „bolje osetili“ i kako bend ne bi bio „usamljen“. I počeli ljudi odmah da igraju i skaču uz njegovu muziku. Sjajni muzičari, i povremeno sam se osećao kao da slušam neki poznati džez-rock bend tipa Weather Report, bez zezanja.

Posle je svirao Sopot i tu se stvari već primakli tački ključanja, jer je najedanput stiglo mnogo ljudi koji su odlično reagovali na ska-rock svirku ovog benda. Prijedorski DBAU je demonstrirao kako mogu odlično da funkcionišu rock&elektronika zajedno i, mada za ovaj bend znam od ranije i bio sam na jednom njihovom konceru u Subotici, opet sam se iznenadio kako DBAU zvuči dobro i progresivno. Ako je ovo budućnost rock&rolla, onda ima nade za njega. Posle DBAU nastupio je Artan Lili, koji je „razbio“ – kako to kažu mladi… Od prve pesme publika je skakala, pevala, polivala se pivom i sl. Dobro usviran bend na kome se vidi da ima dosta koncerta iza sebe, a neke od njihovih pesama su postali veliki hitovi koje je publika prepoznala i pevala zajedno sa bendom. A onda je na scenu izašao Straight Jackin i sve je eksplodiralo – ali od dobre energije i sjajne svirke…

I tako do kasno u noć. Prestajao sam nekih šest sati sigurno. Popili su se bareli piva, ali amosfera je bila tako dobra da nisam osetio ni umor, a bogami ni pijanstvo – dobro, malo… Sve u svemu, jako sam srećan što sam došao u vreme ŠA festivala i iskreno se nadam da će ovaj festival zaživeti i da će se održavati i sledećih godina. Neka ovaj grad ima festival po kome će ga svi znati i sa kojim će ga i identifikovati… Neka mu vrate dušu, ovi mladi ljudi, dušu koju su mu, davno, u ratu uzeli njihovi roditelji… Prijedor zaslužuje i može bolje. Do godine, moj grade, da opet uživamo zajedno u rock&rollu…

Pozdravlja te puno jedan stari Prijedorac koji je mislio da te davno izgubio. A sinoć te opet našao…

(Autonomija / naslovna fotografija: pixabay)

Podelite ovu stranicu!