ZLATKO JELISAVAC: Tri Srbije u procesu rehabilitacije

16 May 2015

Akvarijum od skuvanih riba

Poštovano podanici,
Moram da vama priznam da sa velikim interestom sam pratilo dešavanja okolo slučaja ženerala Dragoljub Mihailović. To je za mene vrlo zanimljivo! Na samom kraju ja ipak moram kazati iskrenost: nisam sasvim uhvatio konačna poanta – Da li ovo sada značilo da ja vaš kralj? Ako jeste, to bi bilo baš super. To bi bilo poštovanje!
 Ja volim Srbiju, ali ona vrlo complicated. Ima partisans, ima četniks, a nema kralj. Zašto samo kralj nema? Kralj po mojem mišljenjima najbitniji i najpoštovanje! Sve bude vrlo prosto kada imaš kralj. (Aleksandar II Karađorđević: Da li ovo sada značilo da ja vaš kralj? Njuz.net, 15.05.2015.)


 

Ovih dana treća Srbija slavi… Ali ne mislim na onu opskurnu političku organizaciju Treća Srbija, već na plod jednog specifičnog istorijsko-dijaboličkog procesa koji je izrodio ovo čudo od (post)moderne Srbije. Prva Srbija bila je ona Slobina koja je u sebi baštinila tekovine komunizma, a u stvari ga pretvorila u nacionalsocijalizam. Veliku smo muku mučili kako bi se rešili njenog jarma; to je bilo vreme osvajačkih ratova i nacionalne mržnje u kojem je Slobin režim odigrao ključnu ulogu. No, bez obzira na Miloševićevu prepoznatljivo-gramzivu velikosrpsku retoriku i pokušaja ostvarenja onoga što je i čiča Draža zamislio, ipak ga pravi četnici i iskreni nacionalisti nisu simpatisali, naprotiv… Ipak je Sloba bio dete komunizma i na vlast ga je, pre nego što se “desio narod”, i postavila KPJ, tako da ga deca rojalističke Srbije nisu videli kao svog pravog vođu. Ali Sloba je radio posao po ukusu četničkih jurišnika i dozvolio im je da se bore “za svoju stvar” u sklopu velikosrpskog projekta, i oni su tu imali svoje mesto u vidu četničkih odreda. Malo je samo problematično to što su ove Dražine sledbenike obučavali i usmeravali na front veliki meštri DB-ovske kujne: razni frenkiji i stanišići koji su bili organizatori paravojnih formacija u sklopu “regularne” vojske.

Protiv prve Srbije (po)bunila se tzv. druga Srbija, koja sebe nije prepoznala u onome što je nudio režim Slobodana Miloševića. To je bila tadašnja demokratska Srbija koja je želela da se distancira od “vrednosti” koje je protežirao režim, mada je, ruku na srce, bila slabo organizovana i često u međusobnim sukobima, jer nisu svi imali istu viziju demokratske Srbije. Druga Srbija je bila strukturirana od vrlo šarene ekipe koja je često bila na potpuno suprotnim ideološkim polovima, ali ih je spajala želja za promenama, to jest potreba da se smeni režim. Sećate se, tada ste na uličnim demonstracijama mogli da vidite svakojake likove: nacionaliste, liberale, socijaldemokrate, četnike, lokalpatriote, navijače, itd. Ipak, veliki deo ove ekipe je baštinio anahroni antikomunizam. Nakon petooktobarske revolucije ova velika razlika u ideologijama političkih partija koje su činile vlast dovela je do međusobnog raskola, a kraju njihove revolucionarne sloge i pokušaja nekih promena u društvu najviše su doprinele stare strukture vlasti koje nisu razmontirane na vreme. Konačan kraj došao je sa atentatom na premijera Zorana Đinđića. Smaknuće premijera ujedno je značilo i kraj ove druge Srbije i njene uloge u geneologiji modernog društva u Srbiji. (Naravno da je ovo moderno društvo vuklo, i još uvek vuče, za sobom još mnogo istorijskih restlova i da ga u mnogo čemu i ne možemo smatrati modernim.)

Treća Srbija stupa na istorijsku scenu porazom politike Zorana Đinđića koju nazadno i reakcionarno društvo naprosto nije moglo da podnese. Pokušava se napraviti nekakav ideološko-politički galimatijas koji će pomiriti prvu i drugu Srbiju i tako su stvoreni uslovi za dolazak današnje političke “elite” na vlast. Zanimljivo da su na stvaranju ovih uslova najviše radili trudbenici nekadašnje demokratske inicijative i vedete druge Srbije; uporno su se trudili da pomire nacionalsocijalističke sa demokratskim tekovinama, što je kulminiralo istorijskim pomirenju DS i SPS. Sve je bilo spremno da se uvede igrač koji će nas i zvanično dovesti u eru treće Srbije… Nije taj igrač bio neko novo i nepoznato lice za javnost, naprotiv bio je itekako poznat samo što je još uvek muku mučio sa svojim saborcima iz prve Srbije koji nikako nisu mogli da pronađu konekciju za nove društvene okolnosti. A onda je AV postao napredan i rešio se tereta prošlosti njegovih radikalnih dana, te je onda ubedio građanke/građane da je on pravi čovek za njih. I tako je nastala treća Srbija, koja i nije baš nešto mnogo nova već je više sinteza one prošle dve; da li je ova sinteza neprirodna, frankeštajnovska ili je pak logičan sled istorijskih okolnosti – prosudite sami. Bilo kako bilo, danas živimo u ovoj trećoj Srbiji i snosimo sve posledice njenog nastanaka i bitisanja, a ako baš želimo stvari dovesti do paroksizma, onda možemo slobodno reći da smo i mi (građanke/građani) uveliko doprineli stvaranju ovih novo-starih okolnosti; ako mi ne verujete, onda vam moram reći da je ova današnja politička elita na vlasti – vaših ruku delo. Svi smo zajedno debelo doprineli stvaranju treće Srbije, a ako ne razumete istorijsku dijalektiku, onda se čudite njenim rezultatima… Kao što je Đinđić onomad govorio o nemogućnosti da napravite akvarijum sa skuvanim ribama… Gotovo, to je istorija.

Ova ista istorijska dijalektika dovela nas je i do povesne činjenice u vidu rehabilitacije Draže Mihajlovića. Zato me podjednako nerviraju ovi što se danas, ne znam ti kako, ženiraju i strašno su zatečeni odlukom suda i prosto ne mogu da veruju da smo tako nisko pali, kao i ovi što smatraju da je ispravljena velika istorijska nepravda. Sve tri Srbije su kumovale konačnoj rehabilitaciji “čiča Draže”, kao i svi njeni akteri. Hteli ne hteli, svesno ili nesvesno, dobrovoljno ili pod prisilom, vođeni dobrim ili lošim namerama – svi smo doprineli konačnoj pobedi zla i primitivizma. I evo ga, tu je među nama, sa svim građanskim pravima. Za to smo se borili

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!